U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Jovan Čelebić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., radi ocene punovažnosti poravnanja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1225/14 od 03.03.2015. godine, u sednici veća održanoj 22.09.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1225/14 od 03.03.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Jagodini P 27/13 od 20.02.2014. godine, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je delimično ništavo poravnanje zaključeno između tužioca i sada pok. VV sa druge strane, zaključeno pred Opštinskim sudom u Paraćinu pod 3 R 732/07 od 07.11.2007. godine za iznos od 90.450 evra i da stranke imaju trpeti pravne posledice poništaja pravnog posla. Istom presudom odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da se obaveže tuženi, kao pravni sledbenik sada pok. VV, bivšeg iz ... da tužiocu na ime povraćaja novca protivpravno stečene imovine isplati iznos od 72.750 evra u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome poslovne banke otkupljuju efektivnu stranu valutu u mestu ispunjenja obaveze na dan izvršenja sa pripadajućom kamatom na ovaj iznos u dinarskoj protivvrednosti, počev od dana podnošenja tužbe pa do isplate i da naknadi tužiocu troškove postupka. Određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1225/14 od 03.03.2015. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena navedena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavio reviziju tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14) koji se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona i nalazi da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je više puta pozajmljivao novac od VV, radi poslovanja svog privatnog preduzeća. Kako pozajmice nisu izmirene, poravnanjem zaključenim pred Opštinskim sudom u Paraćinu 3 R 372/07 dana 07.11.2007. godine, po predlogu sada pok. VV, tužilac se u prisustvu svoga advokata Radoslava Simića obavezao da predlagaču VV isplati na ime duga (pozajmice) 150.000 evra u 30 jednakih mesečnih rata po 5.000 evra, a u slučaju docnje 5.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa zateznom kamatom od momenta dospelosti do isplate. Tužilac je isplatio deo duga iz poravnanja, a tuženi je kao pravni sledbenik, sin sada pok. VV pokrenuo izvršni postupak radi prinudne naplate preostalog potraživanja iz poravnanja. Ostatak duga su namirili tužilac i sin tužioca.

Tužilac je u ovoj parnici, tužbeni zahtev za delimičnu ništavost poravnanja i vraćanja dela isplaćenog iznosa po osnovu poravnanja usled prekomernog oštećenja zasnovao na činjenici da dug tužioca proizilazi iz zelenaškog pravnog posla i da je prilikom obračuna potraživanja pravni prethodnik tuženog, kao zajmodavac pripisao nedozvoljeni iznos kamate.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo odbijanjem tužbenog zahteva.

Ugovorom o poravnanju, prema članu 1089. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, lica između kojih postoji spor ili neizvesnost o nekom pravnom odnosu, pomoću uzajamnih popuštanja, prekidaju spor, odnosno uklanjaju neizvesnost i određuju svoja uzajamna prava i obaveze. Prema članu 1093. stav 1. istog zakona za ugovor o poravnanju važe opšte odredbe o dvostranim ugovorima, ako za njega nije što drugo predviđeno. Odredbama člana 141. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da je ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili nekog trećeg korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, ili se obavezao dati ili učiniti. Sud prema članu 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku neće da dozvoli raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom, pravilima morala i dobrim običajima.

Sa izloženog proizilazi da se uloga suda prilikom zaključenja sudskog poravnanja zasniva u ocenjivanju da li je taj akt u skladu sa prinudnim propisima i moralnim imperativima, što je u saglasnosti sa obavezom suda da ne dozvoli poravnanje koje je protivno prinudnim propisima i moralnim imperativima, pošto su to opšte granice slobode ugovaranja, koje stranke ni zaključenjem sudskog poravnanja ne smeju da pređu. U ovom slučaju, tužilac je zaključio sporno poravnanje pred sudom u prisustvu svoga advokata, bez primedbi. Nesporni pravni osnov potraživanja iz poravnanja je ugovor o zajmu, koji predstavlja dozvoljeni pravni posao, propisan zakonom. Tužilac kao privrednik, vlasnik preduzeća, koji je pozajmice više godina koristio za poslovanje nije dokazao da se prilikom zaključenja ugovora o zajmu i poravnanja zajmodavac koristio stanjem nužde tužioca, teškom materijalnom situacijom, nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću i da je time ostvario nesrazmernu korist na štetu tužioca. Naprotiv, tužilac kao poslovni čovek morao je biti svestan rizika koje nosi zaduživanje i pravni značaj obavezivanja na novčane obaveze pred sudom. Prema svim okolnostima konkretnog slučaja i po oceni Vrhovnog kasacionog suda spornim poravnanjem je izražena slobodna volja tužioca, koja nije suprotna prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, te nema mesta primeni člana 103. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, prema članu 1094. istog zakona zbog prekomernog oštećenja poništenje poravnanja ne može da se traži. Istovremeno kod činjenice da je preostali dug iz poravnanja isplatio i sin tužioca sporna je i aktivna legitimacija tužioca u odnosu na novčano potraživanje.

Navodima revizije se ponavljaju navodi žalbe tužioca koji su pravilno i sveobuhvatno ocenjeni pobijanom presudom. Revizijom se osporava i pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja što je bez značaja, jer se revizija prema članu 407. stav 2. ZPP ne može izjaviti po ovom osnovu.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić