U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić i Lidije Đukić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Predrag Savić, advokat iz ..., protiv tuženog BB a.d. ..., čiji je punomoćnik Zoran Mirković, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i vraćanje na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6771/13 od 13.11.2014.godine, u sednici veća održanoj 16.12.2016.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 6771/13 od 13.11.2014.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 4154/11 od 17.05.2013. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je poništeno kao nezakonito rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa – otkaza ugovora o radu tužiocu broj 969/R-2167/0304982934779 od 26.08.2011.godine i obavezan je tuženi da tužioca vrati na radno mesto mlađeg sanitarnog tehničara, a stavom drugim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 157.500,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 6771/13 od 13.11.2014.godine, stavom prvim izreke, preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev, a stavom drugim izreke je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 124.500,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno preko punomoćnika izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04, 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz tačke 12. istog člana na koju se u reviziji ukazuje, jer je pobijana presuda jasna, potpuna i neprotivrečna, sadrži razloge o bitnim činjenicama, a navedeni razlozi saglasni su stanju u spisima i izvedenim dokazima, pa presuda nema nedostataka zbog kojih se ne bi mogla ispitati.

U pravnosnažno okončanom postupku je utvrđeno da je tužilac, koji poseduje prvi stepen stručne spreme (završenu osnovnu školu) bio u radnom odnosu kod tuženog, raspoređen na radno mesto mlađi sanitarni tehničar u Zavodu .... Osporenim rešenjem prestao mu je radni odnos kao višku zaposlenih, iz razloga tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, zbog čega je došlo do smanjenja obima posla i prestanka potrebe za obavljanjem posla. Upravni odbor tuženog je odlukom od 05.07.2011.godine usvojio predloženi Plan rada i mera za prevazilaženje trenutne situacije kod tuženog. Jedna od predloženih mera je bila i otpuštanje 19 zaposlenih u stalnom radnom odnosu, te da se ne produži ugovor o radu pojedinim zaposlenima na određeno vreme. Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta od 09.08.2011.godine je izvršena sistematizacija radnih mesta za vršenje poslova u okviru poslovnice gde je bio raspoređen i tužilac, pa je za obavljanje tih poslova predviđena visoka, viša ili srednja stručna sprema. Za tužioca, koji ima završenu osnovnu školu, nije bilo mogućnosti da mu se obezbedi vršenje drugog posla, niti prekvalifikacija ili dokvalifikacija. Zahtev tužioca za odlaganje izvršenja rešenja o prestanku radnog odnosa od 26.08.2011.godine je odbijen rešenjem inspektora rada od 07.12.2011.godine, uz obrazloženje da je za radno mesto mlađeg sanitarnog tehničara, kao uslov zasnivanja radnog odnosa i rada na tim poslovima, propisana srednja stručna sprema veterinarskog, medicinskog i poljoprivrednog smera, sa odgovarajućim sertifikatom, a koju tužilac ne poseduje.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio kao nezakonito osporeno rešenje tuženog, jer u postupku njegovog donošenja nisu primenjeni kriterijumi propisani odredbama člana 38. do 42. Opšteg Kolektivnog ugovora.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev pravilnom primenom člana 179. tačka 9. Zakona o radu.

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Ispitujući zakonitost rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu, nižestepeni sud je pravilno zaključio da je nastao otkazni razlog iz citirane zakonske odredbe, jer je kod tuženog došlo do tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, zbog čega je donet Pravilnik o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, kojim je za mlađeg sanitarnog tehničara, radno mesto na koje je bio raspoređen tužilac predviđena stručna sprema srednja, viša ili visoka. To dalje podrazumeva da tužilac sa završenom osnovnom školom nije mogao biti izložen konkurenciji sa zaposlenima koji su posedovali stručnu spremu predviđenu ovim pravilnikom. Kako tužilac nije ispunjavao propisane uslove za obavljanje poslova tog radnog mesta, tuženi nije bio u obavezi da primeni kriterijume sadržane u odredbama članova 38. do 42. Opšteg kolektivnog ugovora i u odnosu na tužioca, pri čemu nije bilo mogućnosti da tužilac bude raspoređen na drugo radno mesto.

Tužilac u reviziji neosnovano ukazuje da se nižestepeni sud nije bavio pitanjem da li su kod tuženog zaista ostali zaposleni koji imaju višu stručnu spremu od tužioca, te da li oni ispunjavaju uslove po novom Pravilniku o sistematizaciji. Prema pravilu o teretu dokazivanja u smislu člana 223. Zakona o parničnom postupku, stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije određeno, a stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije određeno. Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a sud odluku o osnovanosti tužbenog zahteva donosi na osnovu predloženih činjenica i dokaza.

Ostalim navodima revizije se pobija utvrđeno činjenično stanje i ocena izvedenih dokaza, što nije dozvoljeno u postupku po reviziji u smislu odredbe člana 398. stav 2. ZPP, te ove navode revizijski sud nije ispitivao.

Sa izloženog Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 405. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić