U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u radnom sporu tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Ivanović, advokat u ..., protiv tuženog BB, preduzetnika, vlasniska „GG“ iz ..., koga zastupa Slavko Popivoda, advokat u ..., radi utvrđenja radnog odnosa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 1100/15 od 19.06.2015. godine, u sednici veća održanoj 28.09.2016. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 1100/15 od 19.06.2015. godine u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa i uplatu doprinosa po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja.

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 1100/15 od 19.06.2015. godine, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene zarade i u delu odluke o troškovima postupka pa se predmet vraća drugostepenom sudu da u ovom delu ponovo odluči o žalbi tuženog.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu broj P1 1733/2011 od 04.03.2015. godine je delimično usvojen primarni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je tužilac bio u radnom odnosu kod poslodavca BB, preduzetnika, vlasnika „GG“ iz ..., na radnom mestu majstor stolar u periodu od 01.05.2010. godine do 28.01.2011. godine. Trećim stavom izreke je obavezan tuženi da u korist tužioca uplati pripadajuće doprinose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih za mesec maj, juni, juli, avgust, septembar, oktobar, novembar i decembar 2010. godine i januar 2011. godine. Četvrtim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime izgubljene zarade zbog privremene sprečenosti za rad isplati za period od 01.03.2011. godine zaključno sa 01.12.2011. godine, iznose bliže označene u ovom stavu izreke, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki mesečni dospeli iznos, pa do isplate. Petim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrpljene fizičke bolove iznos od 100.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 80.000,00 dinara, za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 36.000,00 dinara, za duševne bolove zbog naruženosti iznos od 15.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.03.2015. godine kao dana presuđenja pa do isplate. Šestim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 227.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.03.2015. godine pa do isplate, u roku od 15 dana. Sedmim stavom izreke je odbijen tužbeni zahev tužioca u delu kojim je tražio da se na obaveze za penzijsko i invalidsko osiguranje plate zakonske kamate. U osmom stavu izreke je odbijen tužbeni zahtev kojim je tražio da mu na ime neisplaćenog dela zarade za mesec januar 2011. godine isplati iznos od 15.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.02.2011. godine, pa do isplate. Devetim stavom izreke je u preostalom delu preko dosuđenih iznosa za naknadu nematerijalne štete pa do traženih iznosa tužbeni zahtev odbijen.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu broj Gž1 1100/15 od 19.06.2015. godine, je žalba tuženog usvojena, pa je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.05.2010. godine do 28.01.2011. godine, da se obaveže tuženi da tužiocu obračuna i uplati pripadajuće doprinose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih za mesec maj – decembar 2010. godine i januar 2011. godine, te da tužiocu na ime izgubljene zarade zbog privremene sprečenosti za rad isplati pojedinačne iznose bliže navedene u izreci presude sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate. Drugim stavom izreke je preinačena ista presuda i u delu odluke o troškovima postupka, tako što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove. Trećim stavom izreke je u preostalom usvajajućem delu presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom iz člana 374. stav 1. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu odredbe člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 i 55/2014), pa je našao da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac ukazuje na bitnu povredu postupka učinjenu pred drugostepenim sudom ali ne navodi u čemu se ona sastoji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 01.05.2010. godine do povređivanja na radu, 28.01.2011. godine, na poslovima majstora stolara. Kod tuženog je radio puno radno vreme od 7 časova do 15 časova radnim danom i subotom, a po potrebi posla je radio i duže. Tužilac je radio bez zaključenog ugovora o radu sa tuženim. Tuženi mu je prilikom prijema na rad saopštio da će tri meseca biti na probnom radu, a da će nakon toga sa njim zaključiti ugovor o radu, međutim po isteku tromesečnog roka, tuženi nije ispunio zakonsku obavezu već je svaki put na pitanje tužioca govorio da će to uskoro uraditi. Tužilac je za poslove koje je redovno obavljao primao platu u iznosu od 300 evra, ponekad u dinarskoj protivvrednosti, a ponekad u evrima. Tuženi je tužiocu do dana povređivanja isplatio svu zaradu. Nakon povređivanja tuženi je u tri navrata isplatio tužiocu po 7.000,00 dinara, sa obrazloženjem da mu bolovanje ne može da plati jer nije bio prijavljen. Utvrđeno je da se tužilac povredio 28.01.2011. godine prilikom rada na električnoj testeri kojom je sekao komad iverice tako što je sečivo zaseklo meko tkivo palca leve šake, kao i samu kost prsta. U Urgentnom centru u Novom Sadu mu je ustanovljena dijagnoza, izvršeno šivenje rane, previjanje i prepisana odgovarajuća terapija sa daljim kontrolama i tretmanom. Tužilac je zadobio povredu prelom krajnjeg članka palca leve šake, uz razderotinu kože palca leve šake, a koja je po svojoj prirodi teška telesna povreda, ostavila je za posledicu umanjenja trajne životne aktivnosti od 2 %. Posledice su smanjenje pokretljivosti palca leve šake levog stepena praćenih bolovima, otokom i trnjenjem palca, smanjenje mišićne snage palca leve šake i ograničenje sposobnosti za nošenje tereta u levoj ruci i finija funkcija palca leve šake. Kao posledica je ostala i naruženost lakog stepena u vidu ožiljka. Utvrđeno je da je tužilac trpeo bolove i strah određenog intenziteta i trajanja.

Na osnovu ovako utvrđenih činjenica prvostepeni sud je zauzeo stav da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog u periodu od 01.05.2010. godine do 28.01.2011. godine, primenom člana 32. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je zauzeo drugačije pravno stanovište i našao je da prvostepeni sud nije pravilno primenio odredbu člana 195. Zakona o radu.

Pravilno je drugostepeni sud našao da je tužba radi povrede subjektivnog prava u radnom sporu podneta po proteku prekluzivnog roka za sudsku zaštitu.

Naime, tužba u radnom sporu na osnovu člana 195. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05 i 61/05) se može podneti u roku od 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava. U situaciji da je pravo povređeno faktičkom radnjom (kao u ovom slučaju), rok se računa od dana saznanja za povredu prava. To je dan kada je zaposleni saznao ili mogao da sazna da mu je neko pravo uskraćeno, ograničeno ili na drugi način narušeno.

S obzirom na to da je rok za podnošenje tužbe u radnom sporu prekluzivnog karaktera, propuštanje dovodi do gubitka prava na sudsku zaštitu i odbacivanje tužbe. Sud treba da odbaci tužbu ne samo u pogledu zahteva da se poništi odluka i drugi akt, nego i u pogledu uspostavljanja ranijeg stanja i utvrđenja da je zasnovan radni odnos na neodređeno ili određeno vreme.

Imajući u vidu da se tužilac povredio 28.01.2011. godine kada je prestao da radi i da se do 05.04.2011. godine više puta obraćao tuženom kako radi isplate naknade zarade tako i zbog vraćanja na rad (spisu je priključen pismeni dopis upućen tuženom 03.04.2011. godine), a da tuženi kao poslodavac na taj dopis nije reagovao kao ni na ranija traženja, pri činjenici da je tužilac tužbu podneo 22.09.2011. godine proizilazi zaključak da je to učinio nakon prekluzivnog roka od 90 dana.

Kako Zakon o radu (za razliku od ranijih Zakona o radnim odnosima) rok za podnošenje tužbe vezuje ne samo za slučajeve dostavljanja odluke, već i od momenta saznanja za povredu prava (povreda izvršena faktičkom radnjom), to su neosnovani revizijski navodi u kojima se ističe da se ovakva vrsta tužbe mogla podneti bez vremenskog ograničenja. Tačno je da po opštim pravilima građanskog prava (član 109. ZOO) sud po službenoj dužnosti pazi na apsolutnu ništavost ugovora i da se pravo na isticanje ništavosti ne gasi (zbog mana volje tužba se može podneti u zakonom određenim rokovima jedna i tri godine – član 117. ZOO). Međutim, Zakon o radu je specijalni zakon u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima, pa pravilo o prekluziji (90 dana) važi i za slučaj utvrđenja ništavosti odredaba ugovora o radu zato što su nepovoljnije od Zakona ili opšteg akta ili se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca (član 11. u vezi člana 9. stav 2.) utvrđenja ništavosti odredaba ugovora o radu zato što se njime vrši diskriminacija (član 20. stav 2.) i utvrđenje prava na zaštitu života, zdravlja i bezbednosti na radu, (član 80. stav 1).

Po pravilu tužba za utvrđenje ne zastareva, ali imajući u vidu imperativni karakter pravila iz člana 195. Zakona o radu, to se i tužba za utvrđenje postojanja radnog odnosa može podneti u okviru prekluzivnog roka u okviru od 90 dana. Izuzetak od pravila prekluzije je tužba u radnom sporu radi naplate novčanog potraživanja koja se može podneti u roku od tri godine od dana nastanka obaveze, jer sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u tom roku (član 196. zakona). Kada se primenjuje pravilo zastarelosti potraživanja prekluzivni rokovi ne deluju.

Imajući u vidu izloženo, revizija tužioca nije osnovana u delu kojom osporava pravilnost odluke drugostepenog suda kojim je odlučeno o utvrđenju radnog odnosa i obavezi tuženog da tužiocu obračuna i uplati pripadajuće doprinose po osnovu penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih za vreme rada kod tuženog, za mesec maj – decembar 2010. godine i januar 2011. godine.

Međutim, osnovano se u reviziji tužioca ukazuje da je odluka drugostepenog suda kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog privremene sprečenosti za rad, doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Neprihvatljivo je pravno stanovište drugostepenog suda da tužiocu naknada štete u visini izgubljene zarade za vreme privremene sprečenosti za rad ne pripada, jer se radi o potraživanju koje proističe iz radnog odnosa. Naime, u postupku je utvrđeno da je tužilac radeći kod tuženog kao stolar, neprijavljeno („rad na crno“) 28.01.2011. godine doživeo povredu na radu zbog koje mu je pravnosnažo dosuđena naknada nematerijalne štete za umanjenje životne aktivnosti, za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljeni strah i zbog duševnih bolova zbog naruženosti. Tačno je da tužiocu kao neprijavljenom radniku ne pripada naknada štete prema odredbi člana 164. Zakona o radu kojom je propisano da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom da je poslodavac dužan da mu štetu naknadi u skladu sa zakonom i opštim aktom. Međutim, tužiocu naknada materijalne štete pripada prema opštim pravilima o odgovornosti za štetu propisanim Zakonom o obligacionim odnosima (član 189. stav 1. i 190.). Nematerijalna šteta je dosuđena tužiocu prema opštim pravilima o odgovornosti imaoca opasne stvari (član 173. i 174. ZOO), pa isto pravilo važi i za materijalnu štetu nastalu zbog povređivanja na radu kod tuženog. Tužilac je trpeo štetu u vidu izgubljene zarade za vreme privremene sprečenosti za rad. Drugostepeni sud nije imao u vidu navedeno, nije cenio koliko je trajala nesposobnost za rad, niti kolika je visina izgubljene zarade.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. i 416. stav 2. ZPP.

Predmet se vraća drugostepenom sudu da ponovo odluči o žalbi tuženog izjavljenoj na prvostepenu presudu u delu koji se odnosi na zahtev za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, a odlučiće i o svim troškovima parničnog postupka imajući u vidu uspeh stranaka u parnici.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić