U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik veća, Branko Stanić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi veća, u privrednom sporu po tužbi tužioca “AA“ Ortačko advokatsko društvo, ..., koga u revizijskom postupku zastupa punomoćnik Aleksandar Z. Novaković, advokat iz ... protiv tuženog „BB“ , ..., koga zastupa punomoćnik Jelena Stefanović – Pajić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 8065/15 od 23.02.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 08.03.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 8065/15 od 23.02.2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Prvostepenom presudom Privrednog suda u Beogradu P 3409/14 od 17.09.2015. godine, u stavu I izreke ukinuto je rešenje o izvršenju istog suda Iv 24616/01 od 22.08.2011. godine. Stavom II izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 11.259.021,58 dinara sa zakonskom zateznom kamatom opredeljenom kao u tužbenom zahtevu. Stavom III obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 525.498,00 dinara.

Privredni apelacioni sud presudom Pž 8065/15 od 23.02.2017. godine odbija žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrđuje navedenu prvostepenu presudu.

Protiv drugostepene presude, tužilac izjavljuje blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz svih zakonskih razloga. Troškove je opredeljeno tražio.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu čl. 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72 11, 55 14) Vrhovni kasacioni sud nalazi da revizija tužioca nije osnovana.

Nižestepene presude nisu zahvaćene bitnim povredama iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Navodi u vezi utvrđenog činjeničnog stanja i ocene dokaza, ne mogu biti revizijski razlozi kod pobijanja drugostepene presude u smislu člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju parnične stranke su zaključile Ugovor o pružanju pravnih i konsultantskih usluga 25.01.2010. godine. Predmet Ugovora je vršenje usluge u vezi poslovanja tuženog i poslovanja njegovog osnivača VV, državljanina ... . Nacrt Ugovora sastavio je tužilac. Nakon analize sadržaja teksta isti je potpisao i overio zakonski zastupnik tuženog. Ugovor nije potpisan od strane VV inače osnivača tuženog. Izjavom o jemstvu od 10.11.2010. godine Kompanija „GG“ ..., ... garantuje plaćanja za advokatske usluge učinjene privrednom društvu „BB“, ovde tuženom. Ova izjava overena je pečatom „GG“ i potpisana od strane predsednika i vlasnika VV. Tužilac je pravne usluge vezane sa sporove kompanije „GG“ ..., ... i arbitraže „DD“ i „ĐĐ“ fakturisao tuženom, kao usluge pružene kompanijama u vlasništvu VV. Tuženi je platio u celosti usluge izvršene njemu i u tom delu tužba je povučena. Potraživanja koja su se odnosila na arbitražu „DD“, „ĐĐ II“ i „GG“, tuženi je delimično platio, ali je po navodima tužioca preostao neplaćen utuženi iznos.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi odbijaju tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 11.259.021,58 dinara sa kamatom, nalazeći da tuženi nije pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari. Tuženi po nalaženju sudova nema obavezu da plati usluge izvršene trećem pravnim licima po Ugovoru od 25.01.2010. godine.

Prema oceni revizijskog suda, pobijana odluka je doneta pravilnom primenom materijalnog prava.

Neosnovan je revizijski navod tužioca da sud nije pravilno protumačio Ugovor od 25.01.2010. godine i da postoji obaveza plaćanja spornih faktura od strane tuženog. Ugovaranjem obaveze plaćanja usluga vezanih i za „poslovanje svog osnivača gospodina VV, državljanina ...“ tuženi na sebe nije preuzeo obavezu da plati usluge koje su pružene ostalim društvima u vlasništvu VV. Ovakva formulacija ne može imati „prošireno dejstvo“ i podrazumevati obavezu tuženog na plaćanje usluga svim firmama čiji je osnivač navedeno fizičko lice, jer tako nije ugovoreno i ne proizilazi iz ostalih dostavljenih i ocenjenih dokaza. Ovo naročito kod činjenice da je Ugovor sastavljen od strane advokatske kancelarije (specijalizovane za privredno pravo) koja je upravo osnovana radi pružanja pravne pomoći i ostvarivanja prava i interesa, domaćih i stranih fizičkih i pravnih lica. Nepreciznim navođenjem za koga će tuženi plaćati usluge bez jasnih dodatnih odrednica (u smislu „poslovanja preduzeća čiji je osnivač ili vlasnik kapitala VV“ ili sl.) tužilac je doveo do sporne situacije. Prihvatanje obaveze za plaćanje usluga u vezi poslovanja VV, državljanina ..., ukazuje da je ugovoreno da tuženi plati usluge koje su izvršene VV, kao fizičkom licu. Stoga Ugovor od 25.01.2010. godine ne može stvoriti obavezu tuženog da izmiri i obaveze privrednih društava čiji je VV osnivač.

Kako sporne usluge nisu izvršene za tuženog, a tužilac nije pružio nijedan dokaz u prilog tvrdnje da postoji obaveza tuženog da iste plati tužiocu po nekom drugom osnovu, to su pravilno nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev u celosti.

Bez uticaja su na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari revizijski navodi u pogledu delimičnog ispunjenja duga od strane tuženog. Činjenica da je tuženi platio neke fakture i za usluge pružene drugim privrednim društvima predstavlja ispunjenje obaveze od strane trećeg lica iz člana 296. Zakona o obligacionim odnosima, a ne preuzimanje duga, kako se to neosnovano u reviziji navodi. Novčanu obavezu može ispuniti i treće lice, a poverilac je dužan da primi ispunjenje od strane trećeg lica ako je dužnik sa time saglasan, što je slučaj u ovoj pravnoj stvari.

Navodima revidenta u pogledu tumačenja tipskih ugovora i ograničenja zakonskog zastupnika tuženog u zastupanju, se ponavljaju svi razlozi isticani u žalbenom postupku. Oni su od strane drugostepenog suda pravilno ocenjeni kao neosnovani. Stoga ih revizijski sud nije posebno obrazlagao u ovoj presudi.

Iz navedenih razloga revizijski sud je na osnovu procesnog ovlašćenja iz člana 414. stav 1. i 2 . Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić