Istom presudom okrivljeni Milan Ćulafić oglašen je krivim zbog izvršenog produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od tri godine i zbog izvršenog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ za koje mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od pet godina, i osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od sedam godina i šest meseci u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 29.08.2013. do 14.11.2013. godine, te od 24.01.2014. do 19.11.2014. godine, kao i vreme provedeno na izdržavanju mere zabrane napuštanja stana od 19.11.2014. do 25.05.2015. godine.

Navedenom presudom od okrivljenih Dejana Subotića i Milana Ćulafića oduzeta je imovinska korist stečena izvršenjem krivičnog dela, na osnovu člana 91. i 92. KZ i to 12.000 evra u dinarskoj protivvrednosti kao u izreci presude, koju su okrivljeni dužni platiti solidarno, kao i iznos od po 7.000,00 dinara, u korist budžetskih sredstava suda, u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, te su obavezani da sudu naknade troškove krivičnog postupka i paušala kao u izreci presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 1025/17 od 14.03.2018. godine odbijene su, kao neosnovane žalba Višeg javnog tužioca u Valjevu, okrivljenog Dejana Subotića i njegovog branioca i branioca okrivljenog Milana Ćulafića i potvrđena presuda Višeg suda u Valjevu K 36/14 od 11.05.2017. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti je podneo:

-branilac okrivljenog Milana Ćulafića, advokat Nebojša Perović, na osnovu člana 482. i člana 483. stav 1. i 3. ZKP, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, člana 439. tačka 1), tačka 2) i tačka 3) ZKP sve u vezi sa odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili da iste preinači tako što će okrivljenog Milana Ćulafića osloboditi od krivične odgovornosti, te da okrivljenog i njegovog branioca pozove na sednicu veća kao i da odloži izvršenje pravnosnažne presude;

-branilac okrivljenog Dejana Subotića, advokat Stana Đekić, na osnovu člana 482. stav 1. ZKP, zbog povrede zakona iz člana 74. ZKP, člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, člana 439. tačka 3) u vezi člana 441. stav 3. i 4. ZKP, sve u vezi sa odredbom člana 485. stav 1. i stav 3. ZKP, uz predlog Vrhovnom kasacionom sudu da: „pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovni postupak i odluku Višem sudu čiju će mesnu nadležnost delegirati van područja Apelacionog suda u Beogradu ili da iste preinači i okrivljenog Dejana Subotića oslobodi od optužbe“.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Podnetim zahtevom branioca okrivljenog Milana Ćulafića, advokata Nebojše Perovića ukazuje se najpre na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, uz obrazloženje da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na dokazima na kojima se po odredbama ZKP ne mogu zasnivati, a to su audio zapisi i filtrirani audio zapisi 234-430/16, te transkripti razgovora snimljeni 22. i 25.08. 2013. godine. Odbrana nalazi da ovi dokazi nisu pribavljani u skladu sa odredbama ZKP. Navedeni dokazi su pribavljeni na osnovu naredbe istražnog sudije Višeg suda u Valjevu Kri.pov. 4/13 od 22.08.2013. godine, kojom je određena mera nadzora i snimanja razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja, ali ne prema okrivljenom Milanu Ćulafiću, već prema AA, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. KZ i krivično delo davanje mita iz člana 368. KZ, počev od 22.08.2013. godine, na lokacijama na kojima se nalazi i na kojima se bude zatekao kao i na lokacijama koje u toku vođenja nadzora budu ustanovljene. Na osnovu prikupljenih dokaza, po navedenoj naredbi Kriv.pov. 4/13 od 22.08.2013. godine, koja se odnosi na AA, Viši javni tužilac u Valjevu je podigao optužnicu Kt 77/2013 od 30.12.2013. godine, ali ne protiv AA, već protiv okrivljenog Dejana Subotića i okrivljenog Milana Ćulafića oba zbog produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, dok je AA, prema toj optužnici, imao status svedoka te je u tom svojstvu saslušan u prethodnom postupku i na glavnom pretresu. Odbrana nalazi da su ovako nezakonito pribavljeni dokazi korišćeni protiv okrivljenog Milana Ćulafića u krivičnom postupku koji je, između ostalih okrivljenih lica, protiv njega vođen po optužnici Višeg javnog tužioca u Valjevu KT 77/2013 od 30.12.2013. godine (K 14/14) zbog produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ. Odbrana, nadalje, ukazuje da je Viši javni tužilac u Valjevu naredbom KTI 5/14 od 10.02.2014. godine proširio istragu protiv Dejana Subotića, Milana Ćulafića i AA, zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi stava 1. KZ, te na osnovu tako prikupljenih dokaza Viši javni tužilac u Valjevu podigao optužnicu Kto 3/14 od 16.04.2014. godine, protiv okrivljenih Dejana Subotića i Milana Ćulafića, zbog produženog krivičnog dela iz člana 246. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ te AA i BB zbog krivičnog dela iz člana 246. stav 5. u vezi stava 3. i 1. KZ, ali u tom postupku napred navedeni nedozvoljeni dokazi: audio zapisi, filtrirani audio zapisi 234-430/16 i transkripti razgovora snimljeni 22. i 25.08.2013. godine, nisu uopšte korišćeni kao dokaz. Viši sud u Valjevu je rešenjem K 36/2014 od 25.07.2014. godine spojio postupke po napred navedenim optužnicama Višeg javnog tužioca u Valjevu Kt 77/2013 od 30.12.2013. godine (K 14/14) i Kto 3/14 od 16.04.2014. godine (K 36/14), te je u odnosu na okrivljenog AA i BB 27.05.2014. godine doneo pravnosnažne presude na osnovu sporazuma o priznanju krivice SPK 7/14 i SPK 8/14, a u odnosu na okrivljene Dejana Subotića i Milana Ćulafića pravnosnažne presude koje su predmet ocene u ovom postupku pred Vrhovnim kasacionim sudom. Odbrana zaključuje da je materijal dobijen upotrebom tehničkih sredstava, na osnovu člana 504.z stav 3. u vezi stava 2. tada važećeg ZKP, korišćen kao dokaz samo u postupku gde je lice AA, na koga se odnosila naredba Kriv.pov. 4/2013. od 22.08.2013. godine (po optužnici Kt 77/2013 od 30.12.2013. godine) imalo status svedoka, ali ne i u postupku gde je imalo status osumnjičenog – po optužnici Višeg javnog tužioca u Valjevu Kto 3/14 od 16.04.2014. godine, pri čemu javni tužilac u toj optužnici uopšte nije predložio izvođenje dokaza, na koje se podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti ukazuje da su nezakoniti, audio zapisi i filtrirani audio zapisi 234-430/16 i transkripti razgovora snimljeni 22. i 25.08.2013. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ove navode u zahtevu branioca okrivljenog Milana Ćulafića, da su pobijane pravnosnažne presude donete uz učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ocenio kao neosnovane.

Pre svega, iz spisa predmeta proizlazi da je istražni sudija Višeg suda u Valjevu u smislu člana 504.e tada važećeg ZKP, na obrazloženi predlog Višeg javnog tužioca u Valjevu izdao naredbu Kriv.pov. 4/13 od 22.08.2013. godine, za nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica za koje je postojala osnovana sumnja da je učinilo krivično delo iz člana 504.a ZKP, u odnosu na osumnjičenog AA zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iz člana 246. stav 1. KZ i člana 368. KZ, jer se na drugi način nisu mogli prikupiti dokazi za krivični progon ili bi njihovo pribavljanje bilo znatno otežano. Kasnije, tokom krivičnog postupka Viši sud u Valjevu je doneo rešenje K 36/14 od 25.07.2014. godine o spajanju krivičnog postupka koji se kod tog suda vodi pod brojem K 14/14 po optužnici Višeg javnog tužioca u Valjevu Kt 77/2013 od 30.12.2013. godine protiv okrivljenih Dejana Subotića i Milana Ćulafića zbog produženog krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ sa krivičnim postupkom tog suda K 36/14, po optužnici Višeg javnog tužioca u Valjevu Kto 3/14 od 16.04.2014. godine koji se protiv okrivljenih Dejana Subotića i Milana Ćulafića vodio zbog produženog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, okrivljenog AA i okrivljenog BB zbog krivičnog dela iz člana 246. stav 5. u vezi stava 3. i stava 1. KZ te okrivljenog VV zbog krivičnog dela iz člana 246. stav 1. KZ, radi vođenja jedinstvenog postupka u smislu člana 30. stav 2. ZKP, , upravo zbog postojanja međusobne veze između izvršenih krivičnih dela i istih dokaza. U sprovedenom jedinstvenom postupku su izvedeni svi dokazi koji su obuhvaćeni optužnim aktima javnog tužioca i doneta je jedinstvena odluka – presuda Višeg suda u Valjevu K 36/14 od 11.05.2017. godine.

Sve napred navedeno ukazuje da je pobijana naredba istražnog sudije Višeg suda u Valjevu Kri Pov 4/13 od 22.08.2013. godine, na osnovu koje su pribavljeni dokazi za koje odbrana nalazi da se na njima presuda ne može zasnivati, doneta u skladu sa članom 504.e tada važećeg ZKP. Naredba se odnosila na lice – AA, koji je bio osnovano sumnjiv da je učinio krivično delo iz člana 246. stav 1. KZ i člana 368. KZ, kako je to predviđao član 504.a tada važećeg ZKP, te je u odnosu na okrivljenog AA podignuta optužnica Kto 3/14 od 16.04.2014. godine upravo zbog krivičnog dela iz člana 246. stav 5. u vezi stava 3. u vezi stava 1. KZ i pravnosnažnom presudom Višeg suda u Valjevu Spk 7/14 od 27.05.2014. godine je oglašen krivim zbog izvršenog krivičnog dela iz člana 246. stav 5. u vezi stava 3. u vezi stava 1. KZ.

Nadalje, u sprovedenom jedinstvenom postupku K 36/14 po optužnicama Višeg javnog tužioca u Valjevu Kt 77/13 od 30.12.2013. godine i Kto 3/14 od 16.04.2014. godine, protiv okrivljenih Dejana Subotića i Milana Ćulafića zbog krivičnog dela iz člana 367. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ i krivičnog dela iz člana 246. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ i okrivljenih AA i BB zbog krivičnog dela iz člana 246. stav 5. u vezi stava 3. u vezi stava 1. KZ i okrivljenog VV iz člana 246. stav 1. KZ, sprovedeno je jedinstveno izvođenje svih dokaza predloženih u optužnicama, pa i dokaza pribavljenih po osnovu naredbe Kri Pov 4/13 od 22.08.2013. godine, te je bez uticaja činjenica što je okrivljeni AA sa Višim javnim tužiocem u Valjevu tokom postupka zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela koji je bio osnov za donošenje pravnosnažne presude Višeg suda u Valjevu Spk 7/14 od 27.05.2014. godine kojom je oglašen krivim zbog izvršenog krivičnog dela iz člana 246. stav 5. u vezi stava 3. u vezi stava 1. KZ.

Dakle, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijana naredba izdata u skladu sa tada važećim ZKP i da su dokazi pribavljeni po osnovu ove naredbe pribavljeni a kasnije i korišćeni u zakonito sprovedenom postupku, te su neosnovani suprotni navodi u zahtevu branioca okrivljenog Milana Ćulafića da je učinjena povreda iz odredbe člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se, osim navedenog podnetim zahtevom branioca okrivljenog Milana Ćulafića neosnovano ukazuje da su napred navedeni dokazi – audio zapisi, filtrirani audio zapisi 234-430/16 i transkripti razgovora snimljeni 22. i 25.08.2013. godine nezakoniti i po načinu pribavljanja, jer vezano za naredbu istražnog sudije o nadzoru i snimanju razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja Kri.pov. 4/13 od 22.08.2013. godine izdatu prema AA ne postoji izveštaj o primeni mere, te se ne zna kome je bilo povereno vršenje i primena mere, kao i zbog činjenice da Viši javni tužilac u Valjevu nije, u roku od 6 meseci (kako to propisuje član 163. stav 1. ZKP) od dana donošenja naredbe pokrenuo postupak u odnosu na okrivljenog AA zbog krivičnog dela davanja mita iz člana 368. KZ već zbog krivičnog dela iz člana 246. stav 1. KZ.

Uz napred date razloge, Vrhovni kasacioni sud nalazi da, kako je ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na identičan način već isticana i u postupku po redovnom pravnom leku, ovaj sud prihvata razloge žalbenog suda, date na strani 12, 13 i 14 drugostepene presude, kao dovoljne, jasne i argumentovane, te na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Nadalje, u okviru istaknute bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP su i navodi, kako branioca okrivljenog Milana Ćulafića, tako i branioca okrivljenog Dejana Subotića, da je AA imao saznanja – odnosno bio upoznat sa činjenicom da je u odnosu na njega izdata naredba za nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora i komunikacija i snimanje razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja i da je prilikom susreta i razgovora sa okrivljenim Milanom Ćulafićem i Dejanom Subotićem 22. i 25.08.2013. godine „bio ozvučen“, čime je ova mera diskreditovana, s obzirom na to da je AA po stavu odbrane, postupao u svojstvu prikrivenog islednika.

Navedeni zaključci branilaca okrivljenih o preduzetim radnjama AA i po njihovoj verziji uloge „prikrivenog islednika“ su u suprotnosti sa činjeničnim zaključcima prvostepenog i drugostepenog suda na navedene okolnosti, a u suštini su osporavanje iskaza AA zbog čega ih Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao osporavanje činjeničnog stanja, odnosno kao ukazivanje na povredu odredbe člana 440. ZKP, koja ne predstavlja zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, te su u ovom delu podneti zahtevi branilaca okrivljenih Milana Ćulafića i Dejana Subotića ocenjeni kao nedozvoljeni.

Podnetim zahtevom okrivljenog Milana Ćulafića se ukazuje na povredu krivičnog zakona, člana 439. tačka 1) ZKP, sa obrazloženjem da delo za koje je okrivljeni Milan Ćulafić osuđen nije produženo krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ. Po stavu odbrane sud nije razjasnio koju službenu radnju je u okviru svog službenog ovlašćenja okrivljeni izvršio, a nije smeo da je izvrši i koju službenu radnju nije izvršio, a koju bi morao izvršiti, sve zbog novčane koristi, te na koji konkretan način je omogućio AA da se bavi prometom opojne droge, na koje operativno taktičke mere i radnje iz delokruga ovlašćenja službenog lica je okrivljeni Milan Ćulafić ukazao AA, uz zaključak da radnje navedene u izreci prvostepene presude nisu službene radnje u delokrugu radnog mesta, okrivljenog Milana Ćulafića.

Vrhovni kasacioni sud ove navode u podnetom zahtevu ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 367. stav 1. KZ je propisano da službeno lice koje neposredno ili posredno zahteva ili primi poklon ili drugu korist ili koje primi obećanje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog da u okviru svog službenog ovlašćenja ili u vezi sa svojim službenim ovlašćenjem izvrši službenu radnju koju ne bi smelo izvršiti ili da ne izvrši službenu radnju koju bi moralo izvršiti kazniće se zatvorom od 2 do 12 godina, a odredbom člana 367. stav 3. KZ je propisano da službeno lice koje izvrši delo iz stava 1. ili 2. ovog člana u vezi sa otkrivanjem krivičnog dela, pokretanjem ili vođenjem krivičnog postupka, izricanjem ili izvršenjem krivične sankcije, kazniće se zatvorom od 3 do 15 godina.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je okrivljeni Milan Ćulafić kao službeno lice, policijski službenik Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, u zvanju policijskog inspektora, pre svih konkretnih službenih radnji koje spadaju u delokrug njegovog rada u smislu odredaba Zakona o policiji imao načelnu obavezu da štiti i unapređuje bezbednost građana i imovine, pruža podršku vladavini prava i obezbeđuje ostvarivanje Ustavom i Zakonom utvrđenih ljudskih i manjinskih prava i slobode i drugih zaštićenih vrednosti u demokratskom društvu, koja se ostvaruju obavljanjem policijskih poslova i to pre svih prevencijom kriminala i unapređenjem bezbednosti u zajednici – društvu.

Činjeničnim opisom dela, datom u izreci prvostepene presude, utvrđeno je, između ostalog, da je okrivljeni Milan Ćulafić „...pravovremeno mu ukazujući (AA) na operativno tehničke mere i radnje, koja ovlašćena službena lica PU Valjevo mogu da preduzmu u cilju otkrivanja njegove kriminalne delatnosti i pokretanja krivičnog postupka protiv njega (AA)... ukazujući mu na vozila (MUP-a RS) koja od (ovlašćenih službenih lica PU Valjevo) mogu biti korišćena prilikom obavljanja službenih radnji – putničko motorno vozilo Pežo 206 reg.oznake VA011TT i terensko vozilo „Nisan Terano“.... uz upozorenje „moraš da se čuvaš plavaca idu redom po gradu i dižu, pazi rade u civilu“ omogućivši mu (AA) da se nesmetano bavi prometom opojne droge“. Opšta načela Zakona o policiji obavezuju okrivljenog Milana Ćulafića, kao policijskog službenika, da pored ostalog službene aktivnosti usmeri i na prevenciju kriminala. Okrivljeni Milan Ćulafić je, isključivo zbog primanja novčane koristi, AA unapred ukazivao na buduće operativno tehničke mere i radnje ovlašćenih službenih lica MUP RS PU Valjevo usmerene ka otkrivanju njegove kriminalne delatnosti, čime je nasuprot opštim načelima vršio radnje koje ne bi smeo izvršiti u okviru poslova koji spadaju u delokrug njegovog radnog mesta. Izreka prvostepene presude sadrži sve činjenice i okolnosti koje predstavljaju zakonska obeležja produženog krivičnog dela primanja mita iz člana 367. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ za koje je okrivljeni Milan Ćulafić oglašen krivim pobijanim pravnosnažnim presudama, kako objektivne okolnosti koje se odnose na same radnje izvršenja okrivljenog, tako i subjektivne okolnosti koje se odnose na uračunljivost i umišljaj okrivljenog, pa su suprotni navodi u podnetom zahtevu, da je učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani. Iz navedenih razloga su, kao neosnovani ocenjeni i navodi u zahtevu branioca okrivljenog da postupanje okrivljenog Milana Ćulafića može eventualno da predstavlja krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. KZ, kojima se ukazuje na pogrešnu primenu prava – da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti – član 439. tačka 2) ZKP.

Takođe zahtevom branioca okrivljenog Milana Ćulafića se ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, vezano za krivično delo iz člana 246. stav 1. KZ navodima: da nije utvrđeno da je predmetna droga bila „čista“ ili pomešana sa razblaživačem; da nije učinjeno nespornim da iz zaplenjene opojne droge nedostaje 1 kg opojne droge; da nije utvrđeno za koliki novčani iznos je AA distribuirao opojnu drugu; da nije dokazano da uopšte postoji objekat dela – opojna droga, heroin...čime se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno odredbu člana 440. ZKP, koja nije predviđena kao zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca, te je u ovom delu zahtev branioca okrivljenog Milana Ćulafića ocenjen kao nedozvoljen.

Zahtevima branilaca okrivljenih Milana Ćulafića i Dejana Subotića se pravnosnažne presude pobijaju i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u pogledu odluke suda o oduzimanju imovinske koristi, od ovih okrivljenih u visini od 12.000 evra, koju oni treba da naknade solidarno. Odbrana nalazi da se saokrivljeni ne mogu obavezati da, po osnovu oduzimanja imovinske koristi, plate solidarno određeni iznos, jer ovaj institut ima za cilj da se od učinioca oduzme konkretna korist pribavljena izvršenjem krivičnog dela. Takođe, po stavu odbrane, sud nije izveo ni jedan dokaz koji je od važnosti za utvrđivanje visine pribavljene imovinske koristi.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud je ove navode u podnetim zahtevima ocenio kao neosnovane. Odredbama člana 91. i 92. KZ, koje su imperativnog karaktera, su regulisani osnov, uslovi i način oduzimanja imovinske koristi. Od okrivljenog Milana Ćulafića i okrivljenog Dejana Subotića je imovinska korist oduzeta u skladu sa zakonom, u smislu navedenih citiranih imperativnih odredbi, pri čemu je visina pribavljene protivpravne imovinske koristi utvrđena izrekom prvostepene presude na iznos od 12.000 evra na osnovu prodate opojne droge, što suprotne navode u zahtevima branilaca okrivljenih u pogledu povrede iz člana 439. tačka 3) ZKP čine neosnovanim, dok osporavanje visine imovinske koristi predstavlja pobijanje činjeničnog utvrđenja suda – odredbe člana 440. ZKP, koja ne predstavlja zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, te je u tom delu zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zahtevom branioca okrivljenog Dejana Subotića, advokata Stane Đekić se pravnosnažne presude pobijaju uz obrazloženje da okrivljenom Dejanu Subotiću od samog početka krivičnog postupka nije bila omogućena nikakva odbrana, na koji način je povređena odredba člana 74. ZKP, koja predviđa pravo okrivljenog i obavezu suda da okrivljeni ima branioca, ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora od 8 godina, kao u ovom krivičnom postupku protiv okrivljenog Dejana Subotića.

Vrhovni kasacioni sud iznete navode ocenjuje kao neosnovane, s obzirom na to da je okrivljeni Dejan Subotić od prvog saslušanja pa do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka imao branioca, sve u smislu člana 74. stav 1. tačka 2) ZKP. Naime, njegovom prvom saslušanju u MUP RS PU Valjevo 29.08.2013. godine, kao i saslušanju pred istražnim sudijom Višeg suda u Valjevu 30.08.2013. godine prisustvovao je branilac – advokat Miroljub Živković koji ga je branio do otkazivanja punomoćja 03.09.2013. godine, nakon čega ga je u daljem toku krivičnog postupka pred prvostepenim i drugostepenim sudom branio advokat Dušan Mašić. S tim u vezi suprotni navodi u zahtevu branioca okrivljenog Dejana Subotića su ocenjeni kao neosnovani.

Navodima u zahtevu branioca okrivljenog Dejana Subotića da u svojstvu branioca nikada nije pozvan niti mu je omogućeno da prisustvuje radnjama vezano za veštačenje opojne droge izvršeno od NKTC MUP-a RS, te veštačenju sudskog veštaka dr Slobodana Jovčića u vezi veštačenja glasa, kao i da branilac i okrivljeni nisu pozvani pred drugostepeni sud na sednicu veća, se pogrešno ukazuje na povredu odredbe člana 74. ZKP, s obzirom na napred iznete razloge, a da se iznetim navodima eventualno može ukazivati na neke druge povrede ZKP, (koje se podnetim zahtevom ne opredeljuju), a koje ne predstavljaju zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca, iz kog razloga je podneti zahtev u ovom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Zahtevom branioca okrivljenog Dejana Subotića se, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP navodima da su sve sudije krivičnog odeljenja Višeg suda u Valjevu, a ne samo sudija Dragan Obradović, morale biti izuzete od suđenja u ovom krivičnom predmetu, jer su sa okrivljenim Dejanom Subotićem koji je bio šef odeljenja za suzbijanje opšteg kriminaliteta u OKP PU Valjevo imali svakodnevno blisku poslovnu saradnju.

Naime, odbrana ovu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP pogrešno vezuje sa povredom odredbi člana 37. stav 2. ZKP (koja predviđa mogućnosti, ali ne i obavezu izuzeća, ukoliko postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u nepristrasnost sudije ili sudije porotnika). Navedena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP predstavlja zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka samo ukoliko se sudija ili sudija porotnik morao izuzeti-dakle u slučajevima predviđeni članom 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP, što ovde nije slučaj.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka na koju se ukazuje zahtevom branioca okrivljenog Dejana Subotića je i povreda iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, uz obrazloženje da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na „posrednom izvoru dokaza“ Sporazumu AA sa Višim javnim tužiocem u Valjevu SPK 7/14 od 27.05.2014. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ove navode u zahtevu ocenio kao neosnovane, s obzirom na to da se sud u smislu člana 406. stav 1. tačka 5) u vezi sa članom 405. ZKP, po odluci veća upoznao sa pravnosnažnom presudom Višeg suda u Valjevu SPK 7/14 od 27.05.2014. godine kojom je prihvaćen Sporazum o priznanju krivičnog dela SK 12/14 od 16.04.2014. godine zaključen između okrivljenog AA i Višeg javnog tužioca u Valjevu, kojom je on oglašen krivim zbog izvršenog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 5. u vezi stava 3. i stava 1. KZ i oslobođen od kazne zatvora.

Ista povreda se obrazlaže navodima da je AA u svojstvu svedoka pred Višim sudom u Valjevu dao iskaz, ali isključivo i samo na okolnost uzimanja izjava od svedoka GG, pri čemu, vezano za okolnosti ovog krivičnog dela, nikada nije saslušan u svojstvu svedoka, niti u istrazi niti na glavnom pretresu, što i nije dozvoljeno shodno odredbama Zakonika o krivičnom postupku jer je isti u svojstvu okrivljenog zaključio sporazum o priznanju krivičnog dela iz člana 246. stav 5. u vezi stava 3. i 1. KZ i to svojstvo zadržava u toku krivičnog postupka. Odbrana nalazi, da sud koristi činjenice iz iskaza osumnjičenog AA datog pred Višim javnim tužiocem u Valjevu zbog zaključenja Sporazuma o priznanju krivice, a ocenjuje ih kao „činjenice iz iskaza svedoka AA“, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Suprotno ovim navodima zahteva, a kako je već istaknuto u razlozima odluke Vrhovnog kasacionog suda, sud je izvršio uvid u presudu Višeg suda u Valjevu SPK br. 7/14 i dr., na šta je ovlašćen po zakonu (strana 104 stav 4. prvostepene presude), dok se AA u ulozi svedoka može saslušati samo u odnosu na krivično delo primanje mita iz čl. 367. KZ, za koje on nije optužen, već se krivični postupak vodio protiv drugih okrivljenih lica.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se na ovaj način samo formalno ukazuje na povredu odredbe člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ali se suštinski ističe povreda postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP u delu da „o činjenicama koje su predmet dokazivanja postoji znatna protivurečnost između onoga što se navodi u razlozima presude o sadržini isprava ili zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika, pa zbog toga nije moguće ispitati zakonitost i pravilnost presude“, što nije zakonski razlog u smislu člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, te je u ovom delu zahtev ocenjen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog Dejana Subotića, takođe ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP sa obrazloženjem da se pobijane presude zasnivaju na „nedozvoljenim dokazima“ i to na nalazu i mišljenju veštaka elektro struke dr Slobodana Jovčića koji je veštačenje audio snimaka izvršio protivno članu 113. stav 1. i članu 114. stav 1. ZKP, jer nema potrebna stručna znanja za takvu vrstu veštačenja, te na nalazu i mišljenju veštaka Nataše Radosavljević – Stevanović pri NKTC MUP-a RS, koja je biološko – hemijsko veštačenje izvršila protivno članu 113. stav 2. i članu 121. stav 2. ZKP, odnosno bez potrebnog uzorka za poređenje sa predmetom veštačenja.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se, iako se podnetim zahtevom formalno ukazuje na povredu odredaba iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP koja predstavlja zakonski razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog preko branioca, datim obrazloženjem osporavaju činjenični zaključci suda kod ocene i prihvatanja nalaza veštaka, što predstavlja povredu odredbe člana 440. ZKP koja nije zakonski razlog, u smislu odredbe člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, te je u ovom delu zahtev ocenjen kao nedozvoljen.

Osim, navedenog, zahtevom branioca okrivljenog Dejana Subotića se ukazuje i na povrede zakona iz člana 446. stav 1. i člana 448. stav 1. i 2. ZKP, koje ne predstavljaju zakonski razlog, u smislu odredbe člana 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP, te je u ovom delu zahtev ocenjen kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, primenom člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                               Olgica Kozlov, s.r.

Predsednik veća-sudija,                                                                                                          Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić