Predmet tužbenog zahteva je naknada štete u iznosu od 450.089.000,00 dinara. Tužilac istu potražuje za period od raskida Ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala tužioca kao subjekta privatizacije 30.06.2006. godine, do vraćanja upravljačkih prava 31.03.2012. godine. Tužbeni zahtev je zasnovan na tvrdnjama da je tuženi tužiocu u tom periodu, u kom je vršio funkciju privremenog zastupnika kapitala, generalnog direktora i člana Upravnog odbora tužioca, brojnim štetnim radnjama i propuštanjima pričinio štetu u vidu umanjenja imovine. Štetu je pričinio na taj način što je uticao na smanjenje prihoda tužioca i smanjenje njegovog kapitala. U iznosu za koji je u spornom periodu smanjen kapital tužioca, opredeljen je tužbeni zahtev.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između VV, kao kupca i Agencije za privatizaciju, kao prodavca je 16.09.2003. godine zaključen Ugovor o prodaji i kupovini društvenog kapitala subjekta privatizacije AA. Agencija za privatizaciju je 30.06.2006. godine raskinula ugovor zbog neispunjenja ugovornih obaveza.

Odlukom Akcijskog fonda Republike Srbije od 28.07.2006. godine tuženi je imenovan za privremenog zastupnika kapitala tužioca AA. Po odluci je upravljao sa 70% kapitala subjekta privatizacije koji je prenet Akcijskom fondu RS, a na osnovu obaveštenja Agencije od 30.06.2006. godine o raskidu ugovora. Tuženi je bio privremeni zastupnik kapitala tužioca do 20.03.2012. godine, zatim v.d. generalnog direktora tužioca u periodu od 22.08.2006. do 31.03.2012. godine i član Upravnog odbora tužioca u periodu od 14.08.2006. do 20.03.2012. godine.

U arbitražnom postupku koji je pokrenut pred Međunarodnim arbitražnim sudom pri Međunarodnoj trgovinskoj komori, po inicijalnom aktu VV kao tužioca protiv Agencije za privatizaciju RS i subjekta privatizacije AA kao tuženih, doneta je odluka kojom je utvrđeno da je Ugovor o prodaji i kupovini društvenog kapitala zaključen 16.09.2003. godine i dalje na snazi. Naloženo je Agenciji za privatizaciju i AA da priznaju izvršenje ugovornih obaveza od strane društva VV. Naloženo im je i da ispune svoj deo ugovornih obaveza, kao i da izvrše povraćaj ili preuzmu sve neophodne mere kako bi se izvršio povraćaj 997.824 akcija AA u korist tužioca VV, koje je isti stekao kupovinom udela u kapitalu AA. Utvrđeno je da je VV u AA u periodu od 01.01.2004. do 31.12.2005. godine investirao 5.637.003,00 dolara, da je ispunio sve socijalne obaveze iz ugovora i izvršio obavezu održavanja poslovne aktivnosti prema odredbi čl. 8.3.5. Ugovora. Utvrđeno je i da je VV obavezan da u AA investira dodatnih 3.362.997,00 dolara kako bi ispunio sve obaveze predviđene ugovorom. Naloženo je Agenciji za privatizaciju da na ime naknade štete nastale neopravdanim raskidom ugovora isplati društvu VV iznos od 3.000.000,00 evra sa zateznom kamatom od 30.06.2006. godine, kao i iznos od 1.000.000,00 dolara na ime neosnovano naplaćene bankarske garancije, u dinarskoj protivvrednosti sa domicilnom kamatom od 07.03.2007. godine do isplate.

Između Agencije za privatizaciju, VV kao kupca i tužioca, kao subjekta privatizacije su 27.01.2012. godine zaključene izmene i dopune br. 2 ugovora o kupovini i prodaji društvenog kapitala. Izmenama i dopunama je priznata konačna odluka Međunarodnog arbitražnog suda. Utvrđeno je da osnovni ugovor ostaje i na snazi kao i da se menja obaveza kupca iz člana 8. Osnovnog ugovora, tako što se obavezuje da na poseban račun uplati iznos od 3.362.997,00 dolara za investicije u društvu.

Nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilac pre raskida ugovora o kupoprodaji društvenog kapitala poslovao sa gubitkom. Ukupne obaveze tužioca pre raskida ugovora su iznosile 490.918.910,02 dinara. Skupština akcionara tužioca je u periodu nakon raskida ugovora donosila odluke o smanjenju kapitala zbog nepostojanja rezervi iz kojih bi se gubitak mogao pokriti. Međutim, prema stanovištu nižestepenih sudova i pored okolnosti da se u periodu od 2006. do 2012. godine u kome je tuženi obavljao dužnost privremenog zastupnika kapitala i generalnog direktora tužioca kapital društva smanjio za 6.813.452 evra, do ovog umanjenja nije došlo krivicom tuženog. Ne postoji uzročno-posledična veza između postupanja tuženog i umanjenja osnovnog kapitala tužioca. Tuženi je za vreme dok je obavljao funkciju privremenog zastupnika kapitala postupao po instrukcijama Akcijskog fonda i Agencije za privatizaciju, koja je vršila nadzor nad njegovim radom. Kako tužilac nije dokazao uzročno-posledičnu vezu između postupaka tuženog i nastalog umanjenja kapitala tužioca, odbijen je tužbeni zahtev.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev kao neosnovan.

Nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da u konkretnom slučaju ne postoji uzročno posledična veza između postupanja tuženog i smanjenja kapitala tužioca u iznosu opredeljenom tužbenim zahtevom.

Neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Tuženi je odlukom Akcijskog fonda Republike Srbije od 28.07.2006. godine imenovan za privremenog zastupnika kapitala koji je prenet Akcijskom fondu nakon raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala tužioca kao subjekta privatizacije. Dužnosti zastupnika kapitala propisuju odredbe člana 41đ Zakona o privatizaciji. Prema odredbi člana 41e ovog Zakona privremeni zastupnik kapitala odgovara neposredno svojom ličnom imovinom za štetu nanetu subjektu privatizacije, ako je do štete došlo namerno ili krajnjom nepažnjom. Tuženi je kapitalom upravljao u ime Akcijskog fonda. Iz navedenih zakonskih odredbi ne proizlazi objektivna odgovornost privremenog zastupnika kapitala za štetu pričinjenu subjektu privatizacije. Zakonske odredbe predviđaju njegovu subjektivnu odgovornost, koja se zasniva na nameri ili krajnjoj nepažnji. Međutim, subjektivna odgovornost tuženog za štetu na imovini tužioca nije dokazana.

Tuženi je u spornom periodu spadao i u krug lica koja imaju posebne dužnosti prema privrednom društvu. Obavljao je funkciju direktora i člana Upravnog odbora tužioca. Odredbama Zakona o privrednim društvima nije uspostavljena objektivna odgovornost lica koja imaju dužnost prema društvu. Ista se ne zasniva na činjenici da imaju određeno svojstvo u društvu, već je odgovornost subjektivna i zasniva se na njihovoj krivici. Da bi tuženi kao odgovorno lice imao obavezu da snosi naknadu štete, potrebno je da je postupio suprotno odredbama člana 32. Zakona o privrednim društvima (Sl. glasnik RS 125/04) odnosno člana 63. Zakona o privrednim društvima (Sl. glasnik 36/11, 99/11) i da je takvo postupanje predstavljalo uzrok posledice u vidu umanjenja imovine privrednog društva koja se manifestuje kao stvarna šteta. U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao da postoji uzročno-posledična veza između radnji, odnosno propuštanja tuženog i nastalog umanjenja imovine tužioca. Tuženi je postupao u ime Akcijskog fonda, a nakon prestanka postojanja Akcijskog fonda, u ime Agencije za privatizaciju i po njenom nalogu. Zato bi za štetu u konkretnom slučaju eventualno odgovarala Agencija za privatizaciju po osnovu odgovornosti za štetu koju pričini njen organ u vršenju ovlašćenja, u skladu sa odredbom člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Ostalim revizijskim navodima ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, što ne predstavlja revizijski razlog iz člana 407. Zakona o parničnom postupku. Zato revizijski sud nije ovlašćen da ih ceni.

Na osnovu iznetih razloga je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić