U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nebojša Gramić, protiv tuženog BB, čiji je punomoćnik Božur Laketić, advokat iz ..., radi isplate otpremnine, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4306/17 od 20.07.2018. godine, u sednici održanoj 29.08.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4306/17 od 20.07.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1 303/17 od 15.06.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime neisplaćene otpremnine isplati iznos od 229.024,25 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.02.2013. godine pa do konačne isplate. Stavom dva izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4306/17 od 20.07.2018. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Zaječaru P1 303/17 od 15.06.2017. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da tužilji na ime neisplaćene otpremnine isplati iznos od 229.024,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.02.2013. godine pa do konačne isplate u roku od osam dana. Stavom dva izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 125.641,27 dinara u roku od osam dana.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP, učinjene pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku , Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su i revizijski navodi da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP (povreda načela ne bis in idem) jer usvajanjem plana reorganizacije od strane prvostepenog suda u Beogradu rešenjem St 223/10 od 18.01.2011. godine nije odlučeno o tužiljinom pravu na otpremninu niti je to bilo obuhvaćeno naznačenim planom pa se ne može smatrati da je po tom zahtevu ranije pravnosnažno presuđeno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog, u maloprodajnom objektu br. .. u ..., sve do 18.02.2013. godine kada joj je prestao radni odnos na osnovu rešenja tuženog o otkazu ugovora o radu broj .. od 08.02.2013. godine, u kome je tuženi pozivajući se na odredbu člana 128. tačka 16. Zakona o stečajnom postupku, naveo da se tužilji otkazuje ugovor o radu sa pripadajućim aneksima, radi realizacije plana reorganizacije, kojim je predviđeno da će se otkazati ugovori zaposlenom u maloprodajnim objektima koji se zatvaraju, za koje se otkazuju ili raskidaju ugovori o zakupu lokacija. Tužilja smatra da tuženi nije postupio u skladu sa Zakonom o radu jer nije isplatio otpremninu u skladu sa odredbom člana 158. naznačenog zakona. Tuženi je u celosti osporio tužbeni zahtev ističući da tužilji radni odnos nije prestao kao tehnološkom višku, već da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbe Zakona o stečajnom postupku, jer je otkaz ugovora o radu tužilji jedna od mera za oporavak tuženog, predviđen planom reorganizacije. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu 2St 91/09 od 21.10.2009. godine nad tuženim je pokrenut stečajni postupak. Rešenjem istog suda St 223/10 od 18.01.2011. godine, koje je postalo pravnosnažno 21.02.2011. godine, usvojen je plan reorganizacije stečajnog dužnika BB. Iz usvojenog plana reorganizacije proizilazi da su se kao mere i sredstva za njegovu realizaciju bile predviđene sledeće mere: raspolaganje imovinom preduzeća, statusne promene, organizacione promene, mere postupanja u odnosu na potraživanja poverilaca, redefinisanje radno-pravnih odnosa, optimizacija poslovnog sistema, zaduživanja i sprovođenja plana. Odlukom tuženog broj .. od 06.02.2013. godine u cilju bolje organizacije rada, u sprovođenju plana reorganizacije, ukinut je i prestao sa radom na dan 12.02.2013. godine maloprodajni objekat postavljen na lokaciju u ulici ... br. .. te odlučeno da se zaposleni u maloprodajnom objektu utvrđuju kao višak iz stečajnog razloga, s tim što će se svuda gde postoje uslovi zaposlenom koji je višak zbog ukidanja – zatvaranja maloprodajnog objekta, ponuditi raspoređivanje na drugi posao – rad u drugim maloprodajnim objektima tj. kioscima. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 223/10 od 10.05.2014. godine, utvrđeno je izvršenje plana reorganizacije BB i obustavljen je stečajni postupak stečajnog dužnika BB zbog izvršenja plana reorganizacije. Tužilja je tužbu sudu podnela dana 30.04.2014. godine, nakon obustave stečajnog postupka nad tuženim. Veštačenjem od strane veštaka ekonomsko- finansijske struke je utvrđeno da je potraživanje tužilje u iznosu od 229.024,25 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan nalazeći da zatvaranje neprofitibilnog objekta i otpuštanje tužilje otkazom ugovora o radu bez isplate otpremnine predstavlja sprovođenje usvojenog plana reorganizacije u stečajnom postupku koji je u toku i koji podrazumeva isključivo primenu Zakona o stečajnom postupku kao lex specialis te da nema mesta primeni odredbi člana 158. Zakona o radu i isplati otpremnine, bez obzira na razlog zatvaranja maloprodajnog objekta u kome je tužilja radila, budući da je zatvaranje tog objekta bila mera predviđena usvojenim planom reorganizacije.

Odlučujući o žalbi tužene, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdio činjenično stanje, a da je pogrešno primenio odredbe materijalnog prava, usled čega je izveo pogrešan zaključak o neosnovanosti tužbenog zahteva tužilje nalazeći da je jedna od pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka i otkaz ugovora o radu zaposlenima u smislu da sama činjenica pokretanja stečajnog postupka predstavlja osnov za prestanak radnog odnosa po sili zakona, o čemu odlučuje stečajni upravnik shodno članu 63. st. 1. i 2. Zakona o stečajnom postupku. Međutim sa druge strane, pravne posledice usvajanja plana reorganizacije propisane su odredbom člana 133. istog zakona, koji između ostalog u stavu 4. određuje da se tokom sprovođenja usvojenog plana reorganizacije prava zaposlenog ostvaruju u skladu sa propisima koji regulišu radne odnose osim ako ovim zakonom nije drukčije uređeno. Po nalaženju drugostepenog suda pokrenuti stečajni postupak i usvojeni plan reorganizacije ne utiču na promenu vrste pravnog odnosa između stečajnog dužnika i lica koja se već nalaze u radnom odnosu ili lica koja su naknadno zaposlena jer u ovakvom slučaju reč je o zaposlenima u radnom odnosu kod stečajnog dužnika. Tuženi nije ocenio da je prestala potreba za radnim angažovanjem tužilje. Zakon o stečajnom postupku u ovakvim slučajevima ne uređuje institut otpremnine niti je predviđa ali je je izričito i ne isključuje. Prema članu 133. stav 4. Zakona o stečaju proizilazilo bi da u toku sprovođenja plana reorganizacije u okviru stečaja prava zaposlenih ostvaruju se u skladu sa propisima koji regulišu radne odnose. Dalje, po nalaženju drugostepenog suda usvojeni plan reorganizacije predstavlja okvir za utvrđivanje odnosa parničnih stranaka ali samo za vremenski period do trenutka stupanja plana reorganizacije na pravnu snagu. Pravnosnažnošću plana reorganizacije stečajni dužnik – tuženi izlazi iz posebnog statusa koji je imao do trenutka otvaranja stečajnog postupka i nastavlja normalno da posluje, od kog trenutka zaposlenima ponovo isplaćuje zarade i druga primanja pa samim tim i nema smetnji da se tužbeni zahtev tužilje prizna kao osnovan. Kako je tužiljino potraživanje na ime otpremnine nastalo u periodu nakon pravnosnažnosti rešenja nadležnog suda o usvajanju plana reorganizacije to je tužilja mogla tužbeni zahtev da postavi kao obavezujući zahtev. Stečajni postupak nad tuženim obustavljen je rešenjem nadležnog suda 05.03.2014. godine, a tužilja je podnela tužbu dana 30.04.2014. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je materijalno pravno stanovište drugostepenog suda jer je isto zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Usvajanjem plana reorganizacije nastupaju novi odnosi u pogledu svih subjekata koji su obuhvaćeni naznačenim planom. Usvajanjem plana reorganizacije stečajni dužnik – tuženi ulazi u poseban status ali su u posebnom statusu i zaposleni u tom stečajnom dužniku.

Unapred pripremljenim planom reorganizacije može biti predviđeno redefinisanje radno-pravnih odnosa. U skladu sa tim može biti predviđeno i gašenje određenih poslovnica i u skladu sa tim i utvrđivanje prestanka potrebe za obavljanjem određenih poslova prestanka radnog odnosa određenom broju lica. To proizilazi i iz odredbe člana 133. stav 4. Zakona o stečajnom postupku. Tužilja ne traži vraćanje na rad i ne spori rešenje o prestanku radnog odnosa, već traži da joj se isplati otpremnina po članu 179. stav 1. tačka 9. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05... 54/09).

Pravilno zaključuje drugostepeni sud da je odredbom člana 133. stav 4. Zakona o stečajnom postupku predviđeno da se tokom sprovođenja usvojenog plana reorganizacije prava zasposlenog ostvaruju u skladu sa propisima koji regulišu radne odnose, ako Zakonom o stečajnom postupku nije drukčije određeno. Zakon o stečajnom postupku nije posebno definisao prava radnika u slučaju dobijanja otkaza koji je predviđen unapred pripremljenim planom reorganizacije iz čega proizilazi, a što pravilno zaključuje i drugostepeni sud da se u ovom slučaju ima primeniti odredba Zakona o radu – član 179. stav 1. tačka 9. Stoga pravilno nižestepeni sud nalazi da tužilja ima pravo na isplatu otpremnine u smislu člana 158. Zakona o radu koji propisuje da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu, u smislu člana 179. stav 1. tačka 9. tog zakona, zaposlenom isplati otpremninu u visini utvrđenoj opštim aktom ili ugovorom o radu. Zakon o stečajnom postupku jeste u primeni i predstavlja lex specialis u odnosu na druge propise kada je u pitanju otvaranje stečajnog postupka, daljeg toka vođenja postupka kao i u slučaju usvajanja unapred pripremljenog plana reorganizacije. Međutim, sve to se odnosi u onom delu u kome je određena pravna situacija, tj. kada se pravni odnos reguliše na drugačiji način. U ovom slučaju Zakon o stečajnom postupku nije regulisao pravnu situaciju vezanu za prestanak radnog odnosa u tom postupku, a vezano za pravo na otpremninu, već upućuje na primenu Zakona o radu. Ako to nije regulisao Zakon o stečaju onda u takvom slučaju primeniće se opšti propis, a to je Zakon o radu. S druge strane ni u unapred pripremljenom planu reorganizacije nije predviđeno da li zaposlenima pripada pravo na otpremninu. U takvom slučaju, primenjivaće se odredbe opšteg zakona, tj. Zakona o radu. Da je u unapred pripremljenom planu reorganizacije bila predviđena odredba da radnici koji budu dobili otkaz zbog utvrđivanja nepostojanja potrebe za njihovim radom nemaju pravo na otpremninu, ta bi stavka bila i predmet posebne ocene kod odlučivanja da li će se usvojiti unapred pripremljeni plan reorganizacije ili ne. S druge strane, tužilja, koja je bila zaposlena momentom usvajanja plana reorganizacije nije mogla ni da istakne određena potraživanja vezano za stečajni postupak, pa bi drugačijim tumačenjem ta lica bila dovedena u jedan nepravičan odnos u pogledu gubitka određenih prava koja im shodno Zakonu o radu pripadaju, pa se u vezi toga i ne može prihvatiti stav tuženog da tužilja nema pravo na otpremninu jer planom reorganizacije nije predviđena. Unapred pripremljenim planom reorganizacije daje se predlog za odlučivanje o nečijim pravima. Stoga bi ta stavka morala da se nađe u pripremljenom planu reorganizacije i ista bi podlegala oceni kao jedna od bitnih činjenica da li bi bio usvojen pripremljeni plan reorganizacije ili ne. Ne može se osnov za neisplatu otpremnine izvlačiti iz činjenice da planom reorganizacije otpremnina nije predviđena. Sve što nije predviđeno planom reorganizacije, u pogledu ostvarenja prava zaposlenog primenjuju se zakonski propisi, a kako Zakon o stečajnom postupku nije regulisao to pitanje, već upućuje na primenu Zakona o radu, kao opštem propisu, to se ima primeniti odredba Zakona o radu koja reguliše ta prava. Neosporavanja otkaza o radu od strane tužilje, ne dira u njena prava koja joj sleduju po osnovu prestanka radnog odnosa u sukobu sa Zakonom o radu.

Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu i presudu Prev 135/2016 donetu od strane Vrhovnog kasacionog suda od 24. juna 2016. godine, a na koju se poziva tuženi, ali nalazi da činjenično stanje u toj presudi nije isto, jer se predmet spora odnosio na prestanak radnog odnosa u slučaju usvajanja privremenog plana reorganizacije, a ne o odlučivanju o pravu na otpremninu usled prestanka radnog odnosa usvajanjem plana reorganizacije.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić