Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom članova 408. i 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...87/18), pa je našao da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti je u postupku pred drugostepenim sudom došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene odredbi Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga nema ni povrede iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, na koju se revizijom ukazuje.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Nišu je ocenio da su žalbe stranaka osnovane, iz kog razloga je, u smislu odredbe člana 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku, pred ovim sudom održana rasprava radi otklanjanja bitnih povreda parničnog postupka i pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca i preduzeća „VV“ DOO ... zaključen je ugovor o kreditu dana 23.08.2007. godine, na osnovu kojeg je ovom preduzeću odobren kredit u visini od 100.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu na dan isplate, sa rokom otplate od 120 meseci. Članom 4. ovog ugovora, predviđeni su instrumenti obezbeđenja kredita u vidu dostavljanja potrebnog broja meničnih ovlašćenja, blanko sopstvenih menica i ovlašćenja za njihovo korišćenje, kao i blanko sopstvenih menica potpisanih od strane tuženog kao osnivača ove firme, pri čemu se tuženi saglasio da banka kao menični poverilac može popuniti blanko menicu koja je data kao sredstvo obezbeđenja sa klauzulom „bez protesta“ i u nju uneti sve bitne menične sastojke u skladu sa uslovima predviđenim ugovorom. Takođe, prema ovom članu ugovora, predajom menice i potpisom ugovora tuženi je preuzeo ličnu i bezuslovnu obavezu da svojom imovinom odgovara za obaveze dužnika iz ovog ugovora o kreditu. Pred Privrednim sudom u Zaječaru, vođen je stečajni postupak protiv pomenutog preduzeća u kom je tužilac prijavio svoje potraživanje, da bi nakon prodaje poslovnog prostora bio delimično namiren iznosom od 11.633.797,98 dinara.

U postupku pred drugostepenim sudom, sudski veštak je dao dopunski nalaz i mišljenje dana 22.11.2018. godine, te pisano izjašnjenje 23.01.2019. godine, 01.03.2019. godine i 25.04.2019. godine, nakon čega je utvrđena visina duga prema ugovoru o kreditu na dan dospelosti menice. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka, ugovorena zatezna kamata u visini od 0,1% na dnevnom nivou nije u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati, iz kog razloga je sudski veštak utvrdio visinu zatezne kamate po stopi propisanoj zakonom i ukupan dug je izrazio u dinarskoj protivvrednosti, te je tako utvrđeno da glavni dug iznosi 9.745.481,24 dinara, redovna kamata 362.601,61 dinar, a zakonska zatezna kamata 4.617.879,70 dinara na dan 25.04.2013. godine.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je stava da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan i da je tuženi u obavezi da tužiocu isplati iznos naveden u izreci drugostepene presude. Prema obrazloženju drugostepene odluke, činjenica da je menica podneta na naplatu po isteku roka iz člana 37. Zakona o menici, nema uticaja na odgovornost tuženog, s obzirom na to da je tuženi na sopstvenoj blanko menici upisao klauzulu „bez protesta“, te se tako obavezao da kao izdavalac sopstvene menice i glavni menični dužnik iznos popunjen u menici plati o dospelosti. Iz tog razloga odgovornost tuženog prvenstveno je uređena pravilima propisanim odredbama članova 52. i 110. Zakona o menici. Nadalje, drugostepeni sud je ocenio da odredba člana 4. tačka 2. Ugovora o kreditu, prema kojoj tuženi potpisivanjem ugovora i predajom menice preuzima ličnu bezuslovnu obavezu da svojom imovinom odgovara za obaveze glavnog dužnika iz ugovora o kreditu, ima elemente ugovora o jemstvu iz člana 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega obaveza tuženog da tužiocu vrati traženi iznos proističe, ne samo na osnovu menice, već i iz ugovora o kreditu.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 14.725.962,55 dinara sa pripadajućom kamatom.

Naime, prema odredbi člana 4. Ugovora o kreditu, tuženi se, potpisom ugovora i predajom menice, lično i bezuslovno obavezao da svojom imovinom odgovara za obaveze dužnika iz ovog ugovora o kreditu. U tom smislu, Vrhovni kasacioni sud u potpunosti prihvata obrazloženje drugostepene odluke prema kom ovako definisana ugovorna obaveza ustanovljava pravni položaj tuženog kao jemca platca u odnosu na obaveze koje proističu iz ugovora o kreditu, a sve shodno odredbi člana 1004. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima. Pri tom, ne stoji revizijski navod tuženog da je drugostepeni sud, utvrđujući postojanje odgovornosti tuženog kao jemca placa, učinio bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, s obzirom na to da se ovde radi o pravilnoj primeni materijalnog prava (a ne procesnog prava), o čemu drugostepeni sud vodi računa po službenoj dužnosti, pri čemu nije vođen pravnim osnovom iz tužbe. No, nezavisno od prethodno navedenog, Vrhovni kasacioni sud je dužan ukazati na sledeće:

Prema stanju u spisima, menica je popunjena sa datumom dospelosti 25.04.2013. godine. Prema odredbi člana 37. Zakona o menici, menica plativa na određeni dan ili na određeno vreme posle izdanja ili viđenja, mora se podneti na isplatu bilo na sam dan plaćanja, bilo jednog od dva radna dana koji dolaze odmah za njim, dok je prema odredbi člana 52. istog zakona propisano da sa protekom rokova za podnošenje menice po viđenju ili na određeno vreme po viđenju, za podizanje protesta zbog neakceptiranja ili zbog neisplate, za podnošenje na isplatu menice koja sadrži odredbu „bez troškova“, imalac gubi svoja prava protiv indosanta, protiv transanta i protiv ostalih obaveznika izuzev akceptanta. Međutim, potrebno je naglasiti da je, u ovom konkretnom slučaju, menica koju je izdao tuženi blanko sopstvena menica, sa klauzulom „bez protesta“. Blanko menica je, suštinski, menični obrazac u koji je imalac menice ovlašćen da unese sve ostale bitne sastojke iz člana 107. Zakona o menici, kako bi menica ostvarila svoja dejstva. Nadalje, kako se radi o sopstvenoj menici, to tuženi kao njen izdavalac odgovara za obavezu kao akceptant u smislu člana 110. Zakona o menici. Akceptant, prema odredbi člana 27. Zakona o menici, obavezu plaćanja menice preuzima od dana njene dospelosti. Pri tom, kako je menica snabdevena klauzulom „bez protesta“ to tuženi nema obavezu da protestiranjem utvrđuje činjenicu odbijanja isplate same menice. Svi menično – pravni zahtevi protiv akceptanta zastarevaju za tri godine počev od dana dostpelosti menice, shodno odredbi člana 78. stav 1. Zakona o menici. Kako je, kao datum dospelosti menice označena 25.04.2013. godine, dok je predlog za izvršenje podnet 07.06.2013. godine, to potraživanje tužioca nije zastarelo ni po osnovu meničnog prava. Drugim rečima, sve i da se prihvati revizijski navod tuženog, da on može odgovarati samo kao menični dužnik, to ne bi imalo bilo kakvog uticaja na njegovu obavezu da tužiocu isplati traženi iznos, jer se na njega ne primenjuju rokovi iz člana 37. Zakona o menici.

Imajući sve izneto u vidu, revizija tuženog je odbijena kao neosnovana i odlučeno je kao u izreci primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, te kako troškovi na ime sastava odgovora na reviziju nisu bili nužni, to je doneta odluka kao u stavu drugom izreke presude.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić