Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, nalazeći da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim odlukama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Zečević Mihaila je neosnovan.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac ukazuje da su radnje okrivljene AA pogrešno kvalifikovane kao krivično delo uvrede, jer u njihovom opisu nedostaje namera omalovažavanja koja, po stavu branioca, mora biti eksplicitno obuhvaćena izrekom presude. Obrazlažući ovaj stav, branilac je ukazao da je izrekom prvostepene presude u kojoj je navedeno da je okrivljena na svom profilu na društvenoj mreži „Facebook“ objavila sliku privatne tužilje i napisala: ovo je gospođa ...,“ a zatim napisala „Ti si dno dna, ...“, čime je ostvaren samo objektivni uslov inkriminacije krivičnog dela iz člana 170. stav 1. KZ, ali u izreci presude nije navedeno da su ove reči iznete u nameri omalovažavanja. Osim toga, po stavu branioca, navedene reči je privatna tužilja iznela u odbrani svojih prava i zaštiti opravdanih interesa da bi privatnu tužilju odvratila od dalje veze sa njenim suprugom. Stoga je sud bio dužan da primeni odredbu člana 170. stav 4. KZ koji predviđa nekažnjivost za krivična dela uvreda iz člana 170. stav 1. do 3. KZ, te da okrivljenu oslobodi od otpužbe.

Suprotno tvrdnji branioca okrivljene Vrhovni kasacioni sud nalazi da je namera omalovažavanja sasvim jasno sadržana u tekstu koji je javno objavljen na društvenoj mreži. Tvrdnje koje opisuju navodno ponašanje privatne tužilje koje je socijalno neprihvatljivo, kao i reči upućene lično njoj uz postavljanje njene slike, su usmerene na ponižavanje njene ličnosti i ugrožavanja dostojanstva osobe, pa je, imajući u vidu da je okrivljena ove radnje učinila svesna njihove zabranjenosti – kako stoji u izreci presude, potpuno je jasna i namera omalovažavanja. Zbog toga, iako namera omalovažavanja ne čini eksplicitno deo izreke presude, ona je sadržana u značenju teksta koji čini radnju izvršenja krivičnog dela opisanog u izreci, pa je pravilna i pravna kvalifikacija krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ. U činjeničnom opisu krivičnog dela navedenom u izreci prvostepene presude nije posebno navedeno da je uvredljiva izjava data u odbrani nekog prava ili zaštiti opravdanih interesa te da kod okrivljene nije postojala namera omalovažavanja privatne tužilje, zbog čega, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, sudovi nisu povredili krivični zakon i to odredbu člana 439. tačka 1) ZKP na štetu okrivljene kada je okrivljena oglašena krivom za krivično delo iz člana 170. stav 2. u vezi stava 1. KZ, zbog čega su suprotni navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti ocenjeni neosnovanim.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljene odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Mila Ristić, s.r.                                                                                                           Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić