Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Prev 36/2020
28.05.2020. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović, Tatjane Miljuš, Jasmine Stamenković i dr. Ilije Zindovića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., ul. ... br. .., koga zastupa advokat Aleksandar Bjelobaba iz ..., ul. ... br. .., protiv prvotuženog „JUGOAGENT GROUP“ AD Beograd u stečaju, Bulevar Mihajla Pupina br. 165a, koga zastupa advokat Milić Rajković iz ..., ul. ... br. .. i drugotuženog BB iz ..., ul. ... br. .., koga zastupa advokat Slobodan Vojnović iz ..., ul.... br. .., radi utvrđenja osporenog potraživanja i isplate, vrednost predmeta spora 926.736,00 dinara, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž.br. 2974/19 od 12.09.2019. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 28.05.2020. godine sledeće

R E Š E NJ E

I PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. br. 2974/19 od 12.09.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

II UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž. br. 2974/19 od 12.09.2019. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu br. P.br. 3602/2018 od 19.03.2019. godine i predmet se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž.br. 2974/19 od 12.09.2019. godine, pravnosnažno je presuđeno tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je osnovano potraživanje tužioca prema prvotuženom na ime cene za 258 akcija (CFI kod: ESVUFR, ISIN br. ..) izdavaoca prvotuženog, u iznosu od 926.736,00 dinara na ime glavnog duga i u iznosu od 269.703,71 dinara na ime zakonske zatezne kamate. Odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže drugotuženi da od tužioca otkupi 258 akcija izdavaoca prvotuženog koje su vlasništvo tužioca po ceni od 3.592,00 dinara za jednu akciju, te da mu na ime cene za otkupljene akcije isplati iznos od 926.736,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Obavezan je tužilac da prvotuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 34.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Obavezan je tužilac da drugotuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 25.500,00 dinara. Odbijen je zahtev drugotuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž.br. 2974/19 od 12.09.2019. godine, tužilac preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešene primene materijalnog prava. Reviziju je izjavio na osnovu odredbe člana 404 st. 1. Zakona o parničnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud da tumačenje prava i uspostavi smernice za buduću sudsku praksu u vezi prava akcionara na prodaju akcija.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je potrebno dati tumačenje odredbi Zakona o privrednim društvima u pogledu prava manjinskog akcionara u postupku prodaje akcija i pravom u postupku stečaja, pa su se ispunili uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku, da se revizija tužioca smatra izuzetno dozvoljenom.

Odlučujući o reviziji tužilaca u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je akcionar prvotuženog i vlasnik 258 običnih akcija sa pravom upravljanja oznake CFI kod: ESVUFR, ISIN br. .. . Tužilac je dana 13.03.2012. godine uputio prvotuženom zahtev za prinudni otkup 160 akcija, a dana 05.04.2012. godine zahtev za prinudni otkup još 68 akcija i dana 16.04.2012. godine zahtev za prinudni otkup još 30 akcija. Drugotuženi je u vreme podnošenja zahteva tužioca za prinudni otkup akcija bio vlasnik 72.238 akcija, odnosno 92,78% akcija prvotuženog. Knjigovodstvena vrednost akcija iznosila je 3.592,00 dinara.

U toku postupka, rešenjem Privrednog suda u Beogradu St.br. 4796/2012 od 18.12.2013. godine nad prvotuženim je otvoren postupak stečaja. Tužilac je u stečajnom postupku prijavio svoje potraživanje u iznosu od 926.736,00 dinara na ime glavnog duga i u iznosu od 269.703,71 dinara na ime kamate. Zaključkom Privrednog suda u Beogradu od 10.04.2014. godine, ovo potraživanje je osporeno u celosti, zbog čega je tužilac upućen na parnicu i ovaj postupak nastavljen. Drugotuženi je u vreme kada je tužilac podneo zahtev za otkup akcija dana a to je 13.03.2012. godine, 05.04.2012. godine i 16.04.2012. godine bio većinski- kontrolni akcionar prvotuženog, jer je posedovao akcije koje predstavljaju više od 90% osnovnog kapitala društva. Drugotuženi je bio otkupilac akcija ostalih akcionara u postupku prinudnog otkupa akcija prvotuženog, koji postupak nije sproveden do kraja.

Rešavajući o zahtevu tužioca za otkup akcija, nižestepeni sudovi zaključuju da je od značaja za realizaciju prava na prodaju akcija činjenica da je tokom ovog postupka nad prvotuženim otvoren postupak stečaja. Otvaranjem stečajnog postupka nad prvotuženim prestala je mogućnost statusnih promena u pogledu prava akcionara ali i tuženog stečajnog dužnika kao akcionarskog društva. Od imovinskih prava koja pripadaju akcionaru, u stečajnom postupku može se ostvariti samo pravo na raspodelu viška deobne mase u skladu sa odredbom člana 147. Zakona o stečaju. Navedeno znači da ukoliko tužilac nije realizovao svoje pravo na prodaju akcija do dana otvaranja postupka stečaja nad izdavaocem akcija, to pravo prestaje nastupanjem pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka. Iz navedenih razloga je podneti tužbeni zahtev za isplatu vrednosti akcija prema drugotuženom, odnosno za utvrđenje takvog potraživanja prema prvotuženom, bespredmetan. Imovina prvotuženog se prodaje radi namirenja poverilaca, zbog čega tužilac kao manjinski akcionar ne može ostvariti potraživanje vezano za akcije, pa ni prava po osnovu prinudnog otkupa od strane kontrolnog akcionara, ovde drugotuženog. Zato je odbijen tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Prema oceni revizijskog suda ovakav zaključak nižestepenih sudova se ne može prihvatiti. Nižestepeni sudovi nisu sagledali suštinu prava na prodaju akcija koje je propisano odredbom člana 522. Zakona o privrednim društvima.

Tužilac tužbeni zahtev zasniva na pravu na prodaju akcija koje je regulisano odredbom člana 522. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“, br. 36/2011 i 99/2011). Stavom 1. navedenog člana propisano je da kontrolni akcionar koji stekne akcije koje predstavljaju najmanje 90% osnovnog kapitala društva, obavezan je da kupi akcije svakog od preostalih akcionara društva na njegov pisani zahtev. Zahtev sadrži vrstu, klasu i broj akcija koje su predmet prodaje i dostavlja se društvu, čime se smatra da je dostavljen kontrolnom akcionaru. Tužilac je kao vlasnik 258 običnih akcija sa pravom upravljanja oznake CFI kod: ESVUFR, ISIN br. .., dana 13.03.2012. godine uputio prvotuženom zahtev za prinudni otkup 160 akcija, dana 05.04.2012. godine zahtev za prinudni otkup još 68 akcija i dana 16.04.2012. godine zahtev za prinudni otkup još 30 akcija. U periodu kada je pisani zahtev upućen, drugotuženi je bio većinski vlasnik osnovnog kapitala prvotuženog (kontrolni akcionar) budući da je posedovao 72.238 akcija, odnosno procentualno 92,78% akcija prvotuženog.

Prema mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, kada akcionar (manjinski) iskoristi svoje pravo iz odredbe člana 522 Zakona o privrednim društvima, tako da podnošenjem zahteva traži od većinskog akcionara otkup akcija, on podnošenjem zahteva postaje poverilac prema većinskom akcionaru i odnos između njih postaje obligaciono pravni odnos. To dalje znači da istekom rokova iz člana 522 Zakona o privrednim društvima, potraživanje manjinskog akcionara prema većinskom akcionaru postaje dospelo. Društvo (prvotuženi) u samo u određenim slučajevima postaje solidarno odgovorno za obavezu većinskog akcionara (član 522. stav 11. ZPD).

U ovom slučaju je prema mišljenju revizijskog suda, došlo do transformacije statusnog prava akcionara u obligaciono-pravni zahtev. Ovaj obligacioni odnos je primarno odnos između većinskog i manjinskog akcionara, konkretno dva fizička lica i sporni odnos se ne rešava isključivo primenom odredbi Zakona o stečaju. Sporni odnos čak i ne bi ni morao da ima dodirnih tačaka sa stečajnim postupkom, obzirom da tužilac nije morao prvotuženog da obuhvati tužbom.

Zato je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da je potraživanje tužioca u momentu otvaranja stečaja prestalo, zbog toga što do tada zahtev tužioca kao manjinskog akcionara nije realizovan. Nižestepeni sudovi zauzimaju stav da kad se ovaj zahtev ne realizuje, tada se se u skladu sa odredbama Zakona o stečaju, gasi ovakav dužničko-poverilački odnos i to ne samo prema društvu-stečajnom dužniku već i prema većinskom akcionaru koji nije u stečaju (u konkretnom slučaju je to fizičko lice).

Nižestepeni sudovi primenjujući odredbu člana 147. Zakona o stečaju zaključuju, da tužilac kao akcionar od imovinskih prava koja mu u tom svojstvu pripadaju u stečajnom postupku, može ostvariti samo pravo na raspodelu viška deobne mase u skladu sa navedenom odredbom.

Ovakav zaključak je pogrešan. Odredba člana 147. Zakona o stečaju se ne bavi potraživanjima koje ima manjinski akcionar prema većinskom po osnovu prinudnog otkupa akcija, tako da ova odredba nije ni relevantna za razrešenje spornog odnosa.

Kao što je prethodno navedeno, Vrhovni kasacioni sud smatra da je tužilac kao manjinski akcionar, podnošenjem zahteva za otkup akcija, postao poverilac novčanog potraživanja prema drugotuženom kao većinskom akcionaru i da na osnovanost njegovog zahteva ne može uticati okolnost da je na prvotuženom otvoren stečajni postupak. Odnos tužioca i prvotuženog društva i odnos tužioca i drugotuženog koji je u stečaju, mora se posmatrati i rešavati primenom odredbe člana 522. Zakona o privrednim društvima i to tako što će se u odnosu na drugotuženog utvrditi da li su se ispunili uslovi na prinudnu prodaju akcija i da li je drugotuženi obavezan da otkupi akcije od tužioca po ispostavljenom zahtevu i ako jeste koliko iznosi potraživanje tužioca i kada dospeva za plaćanje. U odnosu na prvotuženog sud će ceniti osnovanost zahteva u vezi isplate vrednosti akcija u skladu sa odredbom člana 522 stav 11. Zakona o privrednim društvima.

S obzirom da zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud mora ukinuti i prvostepenu i drugostepenu presudu, pa će prvostepeni sud u ponovnom postupku na osnovu primedbi i stava revizijskog suda iznetog u ovom rešenju, odlučiti o tužbenom zahtevu.

Na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 416. stav 2, Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić