Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zlata Ćirić Beljan, advokat iz ..., protiv tužene „Unicredit bank Srbija“ AD u Beogradu, čiji je punomoćnik Jovana Aleksić, advokat iz..., radi utvrđenja postojanja radnog odnosa i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 987/18 od 18.07.2019. godine, u sednici veća održanoj 09.10.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 987/18 od 18.07.2019. godine i predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 547/17 od 25.09.2017. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P1 547/17 od 30.10.2017. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tužilac kod tužene zasnovao radni odnos na neodređeno vreme dana 07.03.2014. godine, što je tužena dužna da trpi i prizna. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužioca vrati na rad, na radno mesto saradnik za rad sa preduzetnicima i malim privrednim društvima u roku od osam dana po prijemu prepisa presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je tužba tužioca u delu kojim je zahtevao da sud obaveže tuženu da ga vrati na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i da zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme, odbačena kao nedozvoljena. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 156.000,00 dinara u roku od osam dana po prijemu prepisa presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 987/18 od 18.07.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, delu stava drugog kojim je obavezana je tužena da tužioca vrati na rad, na radno mesto saradnik za rad sa preduzetnicima i malim privrednim društvima i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužene za naknadu parničnih troškova nastalih u drugostepenom postupku.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, reviziju je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavila tužena zbog bitne povrde pravila postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene po više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme u periodu od 16.12.2011. do 25.12.2014. godine. Ugovorom o radu broj .. od 26.09.2013. godine, zaključenim između parničnih stranaka, ugovoreno je da će tužilac kod tužene obavljati poslove saradnika za rad sa privrednicima i malim privrednim društvima u Direkciji za komercijalne poslove, Sektor poslova za stanovništvo u periodu od 01.03.2013. do 25.09.2013. godine, a ugovorom o radu broj .. od 20.09.2013. godine, koji je zaključen na određeno vreme počev od 26.09.2013. do 13.12.2013. godine, da će tužilac u tom periodu kod tužene obavljati iste poslove kao i po predhodnom ugovoru. Parnične stranke su potom zaključile novi ugovor o radu broj .. od 10.12.2013. godine, za rad na određeno vreme na istim poslovima u periodu od 14.12.2013. do 13.03.2014. godine, a zatim i ugovor o radu broj .. od 03.03.2014. godine u kome je navedeno da tužilac za iste poslove zasniva radni odnos 14.03.2014. koji mu automatski prestaje 13.05.2014. godine. Novim ugovorom o radu broj .. od 28.04.2014. godine, zaključenim za period od 14.05.2014. do 13.07.2014. godine, tužilac je kod tužene radio na određeno vreme na poslovima saradnika za rad sa fizičkim licima, a potom još jednom po ugovoru o radu na određeno vreme broj .. od 17.07.2014. godine, na poslovima saradnika za rad sa privrednicima i malim privrednim društvima u periodu od 14.07.2014. godine do 25.12.2014 godine. Rešenjem tužene broj .. od 22.12.2014. godine, konstatovano je da tužiocu prestaje radni odnos na određeno vreme na poslovima saradnika za rad sa privrednicima i malim privrednim društvima istekom roka na koji je zasnovan, odnosno 25.12.2014. godine.

Tužilac je tužbom tražio da sud utvrdi da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, takozvanim preobražajem radnog odnosa iz određenog u neodređeno vreme, na osnovu člana 37. stav 4. Zakona o radu, kao i da obaveže tuženu da ga vrati na rad na radno mesto saradnik za rad sa preduzetnicima i malim privrednim društvima ili na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i da sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme.

Odredbama člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) koje su važile do 29.07.2014. godine, kada su stupile na snagu izmene ovog zakona objavljene u „Službenom glasniku RS“, broj 75/14, bilo je propisano: da se radni odnos zasniva na vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju – sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koji traje određeno vreme i sl. za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili s prekidima ne može trajati duže od 12 meseci (stav 1); da se pod prekidom iz stava 1. ovog člana ne smatra prekid rada kraći od 30 radnih dana (stav 2); da se radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (stav 3); da radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos.

Imajući u vidu citirane zakonske odredbe i polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, a kako je tužilac od 01.03.2013. do 01.03.2014. godine, dakle godinu dana, radio bez prekida kod istog poslodavca – ovde tužene, na istim poslovima, i kako je nastavio sa radom duže od pet dana nakon toga, prvostepeni sud je ocenio da su se stekli uslovi iz člana 37. stav 4. Zakona o radu, da radni odnos tužioca kod tužene, zasnovan na određeno vreme, preraste u radni odnos na neodređeno vreme. Stoga je tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje da je tužilac kod tužene zasnovao radni odnos na neodređeno vreme usvojio. Po oceni prvostepenog suda, osnovan je i zahtev tužioca za vraćanje na rad na radno mesto na kome je radio.

Drugostepeni sud je prihvatio pravno stanovište prvostepenog suda, pa je žalbu tužene odbio i prvostepenu presudu u navedenom - pobijanom delu potvrdio.

U pobijanoj drugostepenoj presudi cenjen je navod žalbe da je ostalo nerazjašnjeno sporno pitanje od koga zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva – da li tužilac može zahtevati preobražaj radnog odnosa ukoliko nije pobijao rešenje o prestanku radnog odnosa usled isteka roka iz poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, pa je sud našao da je taj žalbeni navod neosnovan. Ovo sa razloga što je u prvostepenom postupku nesumnjivo utvrđeno da je bez značaja činjenica što tužilac nije zahtevao poništaj rešenja kojim je konstatovano da mu radni odnos prestaje. Formalna pravnosnažnost rešenja kojim je prestao radni odnos istekom roka za koji je ugovor zaključen (radni odnos na određeno vreme), ne isključuje primenu imperativne odredbe člana 37. st. 1, 2. i 4. Zakona o radu u situaciji kada radni odnos traje duže od 12 meseci, protivno uslovima iz citirane zakonske odredbe.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u pobijanoj presudi pogrešno ocenjeni kao neosnovani navodi žalbe, a koje tužena ponavlja i u reviziji, da u situaciji kada tužilac nije tražio poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa usled isteka roka iz poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, ne može sa uspehom tražiti utvrđenje da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme (takozvanim preobražajem) i vraćanje na rad.

Vrhovni kasacioni sud ukazuje da tužba za utvrđenje propisana članom 194. ZPP, po pravilu ne zastareva. Ali odredbom člana 195. stav 2. Zakona o radu iz 2005. godine, koji se u ovom slučaju primenjuje kao lex specialis, bio je propisan rok za pokretanje radnog spora od 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava, a od 2014. godine to je rok od 60 dana. Rok od 90, odnosno 60 dana za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme, počinje da teče od dana dostavljanja rešenja o otkazu zbog toga što je tada vidljiva povreda prava zaposlenog. U slučaju otpuštanja zaposlenog bez rešenja, rok teče od faktičkog prekida rada jer je to momenat saznanja za povredu prava.

U konkretnom slučaju tužena je donela rešenje broj .. od 22.12.2014. godine kojim tužiocu prestaje radni odnos na određeno vreme istekom roka na koji je zasnovan, odnosno 25.12.2014. godine, pa tužiocu, na osnovu navedene zakonske odredbe, od dana dostavljanja tog rešenja počinje da teče rok u kome može tražiti zaštitu povređenog prava podnošenjem tužbe za njegov poništaj, kao i za utvrđenje da mu je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme. Podnošenjem zahteva za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa usled isteka roka iz poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, tužilac dokazuje pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje da je radni odnos na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme. Ovako stanovište izraženo i u rešenju Vrhovog kasacionog suda Rev2 506/2013 od 27.06.2013. godine, Ustavni sud je ocenio kao ustavnopravno prihvatljivo u svojoj Odluci Už-8794/2013 od 17.03.2016. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, tačno je da formalna pravnosnažnost ranijih rešenja kojima je prestajao radni odnos istekom roka za koji su zaključivani ugovori o radu na određeno vreme koji predhode poslednjem ugovoru o radu na određeno vreme, ne isključuje primenu imperativne odredbe člana 37. st. 1, 2. i 4. Zakona o radu u situaciji kada radni odnos traje duže od 12 meseci, protivno uslovima iz te zakonske odredbe. Međutim, ovde nije reč o tim rešenjima već o rešenju o prestanku radnog odnosa usled isteka roka iz poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme od čijeg dostavljanja počinje da teče prekluzivni rok u kome se može tražiti zaštita povređenog prava podnošenjem tužbe sudu. Ukoliko tužilac nije osporavao rešenje o prestanku radnog odnosa usled isteka roka iz poslednjeg ugovora o radu na određeno vreme, onda mu je radni odnos prestao na osnovu pravnosnažnog rešenja pa ne može sa uspehom tražiti utvrđenje da je u radnom odnosu na neodređeno vreme i vraćanje na rad.

Osnovan je i navod revizije da na osnovu odredbe člana 37. stav 4. Zakona o radu, radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme, ako zaposleni nastavi da radi najmanje pet radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos. Kako je u konkretnom slučaju tužilac kod tužene radio godinu dana bez prekida u periodu od 01.03.2013. do 01.03.2014. godine, rok od pet radnih dana iz navedene zakonske odredbe je počeo da teče prvog radnog dana nakon toga 03.03.2014. godine (ponedeljak), a istekao 07.03.2014. godine (petak), pa bi radni odnos zasnovan na određeno vreme postao radni odnos na neodređeno vreme 08.03.2014. godine, a ne 07.03.2014. godine, kako je pogrešno utvrđeno.

Pored navedenog, pobijana presuda zahvaćena je i bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, zbog toga što je sud u postupku po žalbi potvrdio prvostepenu presudu i u delu kojim je sud obavezao tuženu da tužioca vrati na konkretno radno mesto – saradnik za rad sa preduzetnicima i malim privrednim društvima, što ne spada u sudsku nadležnost u smislu člana 16. ZPP, već u oblast autonomnog odlučivanja poslodavca.

Drugosetepeni sud će u ponovnom postupku, vodeći računa o pravnom stanovištu Vrhovnog kasacionog suda iskazanom u ovom rešenju, pravilnom primenom materijalnog prava doneti na zakonu zasnovanu odluku o žalbi tužene.

Na osnovu svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić