Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je preko punomoćnika dao odgovor na reviziju tuženog, u kome je osporio osnovanost iste. Troškove odgovora je opredeljeno naveo i tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) pa je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 14.05.2014. godine podneo tužbu sudu sa zahtevom za naknadu nematerijalne i materijalne štete koju je pretrpeo dana 03.03.2014. godine, kada je obavljajući poslove na objektu tuženog – ... na hali tuženog u ..., za koje je bio angažovan od strane BB, pao sa neispravnih merdevina i zadobio tešku telesnu povredu u vidu preloma u predelu donjeg okrajka desne žbice (kosti podlaktica). Presudom prvostepenog suda P 837/14 od 08.08.2016. godine odlučeno je o naknadi nematerijalne štete koju je tužilac trpeo, utvrđena je odgovornost tuženog koji je obavezan da nematerijalnu štetu naknadi tužiocu u iznosima koji su umanjeni za 50% koliko predstavlja doprinost tužioca nastanku štete, s obzirom da je pre upotrebe merdevina sa kojih je pao, primetio da je guma koja sprečava klizanje izlizana, i u tom delu prvostepena presuda je postala pravnosnažna, dok je u delu koji se odnosi na naknadu materijalne štete na ime izgubljene zarade i rente, ta presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Na osnovu zapisnika Inspektorata za rad od 22.04.2014. godine, utvrđeno je da je poslove renoviranja objekta tuženog u to vreme vodio BB ..., koji je angažovao tužioca koji je prilikom farbanja metalnih vrata hale, usled klizanja merdevina, čija je guma bila oštećena i bez funkcije, pao sa istih i zadobio povredu desne ruke. Navedene povrede su utvrđene na osnovu medicinske dokumentacije i nalaza i mišljenja lekara opšteg hirurga, ortopeda i fizijatra, a u ranijem toku postupka izveden je dokaz veštačenjem od strane veštaka specijaliste medicine rada na osnovu koga je utvrđeno da je kod tužioca nastupilo umanjenje radne sposobnosti za 25% i to trajno. Prilikom davanja nalaza veštak je imao u vidu poslove koje je tužilac prethodno obavljao, poslove na kojima se povredio, da je tužilac završio osnovnu školu, pa je reč o NK radniku. Na osnovu iskaza tužioca saslušanog u svojstvu stranke utvrđeno je da je pre povređivanja obavljao molerske i građevinske poslove, da je zarađivao 250 do 300 evra (nekada i do 50.000,00 dinara) da je pored molerskih radio i druge poslove za koje je bio angažovan, a da ga nakon povređivanja ljudi manje zovu jer ne može da radi kao ranije, pa da maksimalno zaradi do 200 evra mesečno, a nekada i manje, oko 130 evra. Navode tužioca u pogledu visine zarade potvrdili su svojim iskazima saslušani svedoci VV i GG. Radi utvrđivanja visine materijalne štete obavljeno je veštačenje od strane veštaka ekonomske struke, pa je sud na osnovu nalaza i mišljenja i izjašnjenja navedenog veštaka utvrdio da se u konkretnom slučaju radi o zaradi koju bi tužilac kao nekvalifikovani radnik sa završenom osnovnom školom, ostvarivao u periodu od povređivanja do presuđenja, kao i visini rente nakon toga, pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi. Na dati nalaz veštaka tužilac nije imao primedbe, a uopštene primedbe tuženog odnosile su se na (ne) postojanje odgovornosti tuženog.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Neosnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Članom 155. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist) kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta).

Odredbom člana 173. Zakona o obligacioni odnosima propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete.

Odredbom člana 174. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi.

Odredbom člana 177. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se imalac oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doproneo nastanku štete.

Odredbom člana 188. Zakona o obligacionim odnosima regulisana je naknada u obliku novčane rente.

Odredbom člana 195. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da, ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za štetu.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu napred navedenih zakonskih odredbi, jer materijalna šteta koju tužilac potražuje se ogleda u izgubljenoj zaradi usled povređivanja i gubitku zarade usled nesposobnosti za rad i u budućoj šteti u visini zarade koju bi ostvarivao od vremena presuđenja da, do gubitka radne sposobnosti nije došlo, jer se po redovnom toku stvari moglo očekivati da bi on i ubuduće tu zaradu ostvarivao, a visina materijalne štete pravilno je utvrđena na osnovu nalaza, mišljenja i izjašnjenja veštaka ekonomske struke.

Neosnovani su revizijski navodi tuženog da isti nije odgovoran za nastalu štetu, jer su osnov odgovornosti tuženog, doprinos tužioca nastanku štete u visini od 50% i umanjenje životne aktivnosti tužioca 25% trajno, utvrđeni pravnosnažnom presudom prvostepenog suda P 837/14 od 08.08.2016. godine, kod odlučivanja u ovoj parnici u odnosu na traženu i dosuđenu nematerijalnu štetu.

Neosnovani su revizijski navodi tuženog da tužilac nije dokazao da usled umanjenja radne sposobnosti trpi štetu u vidu umanjenja zarade. Ovo sa razloga što je u provedenom postupku utvrđeno da tužilac ima završenu osnovnu školu i da se kod NSZ vodi kao nezaposleno lice, a u pogledu visine zarade koju je ostvarovao pre i nakon povređivanja, iskaz tužioca potvrdili su i saslušani svedoci. Tuženi sudu nije predložio izvođenje dokaza kojima bi osporio iskaz tužioca i saslušanih svedoka, a na osnovu nalaza, mišljenja i izjašnjenja veštaka ekonomske struke utvrđeno je da se radi o zaradi koju bi tužilac kao nekvalifikovani radnik (sa završenom osnovnom školom) ostvarivao u periodu od povređivanja do presuđenja (od 03.03.2014. godine do 16.01.2018. godine), kao i o visini tražene rente pa ubuduće, dok za to postoje zakonski uslovi (12,5% prosečne mesečne zarade nekvalifikovanog radnika u Republici Srbiji bez poreza i doprinosa).

Traženi iznosi materijalne štete dosuđeni su (umanjeni) srazmerno utvrđenom doprinosu tužioca nastanku štete od 50% pravilnom primenom odredbe člana 177. stav 3. i člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka doneta na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1. i člana 154. stav 2. Zakona o parničom postupku.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Imajući u vidu da troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice u smislu člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, to je odlučeno kao u stavu dva izreke.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić