U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Gordane Komnenić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivica Vukićević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, koju zastupa Državni pravobranilac, Beograd, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i naknade štete, odlučujući o revizijama tužioca i tužene izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 813/2016 od 17.05.2019. godine, u sednici održanoj 13.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane, revizije tužioca AA iz ... i tužene Republike Srbije, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, izjavljene protiv stava prvog, četvrtog i šestog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 813/2016 od 17.05.2019. godine.

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 813/2016 od 17.05.2019. godine, u stavu drugom, trećem i petom izreke, tako što SE ODBIJA žalba tužene Republike Srbije, Kancelarije za Kosovo i Metohiju, kao neosnovana i potvrđuje presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1568/14 od 28.12.2015. godine, u stavu šestom, sedmom i petnaestom izreke.

OBAVEZUJE SE tužena Republika Srbija, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, da tužiocu AA iz ..., na ime naknade troškova revizijskog postupka isplati iznos od 101.100,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1568/14 od 28.12.2015. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je poništeno, kao nezakonito, rešenje tužene br. 112-02-03/97/10-02 od 23.03.2010. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu 71 br. 112-00-0036/2007-00 od 17.03.2007. godine i obavezana je tužena da tužioca vrati na rad. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da tužiocu naknadi štetu zbog nezakonitog otkaza za period od 01.04.2010. godine do 31.10.2014. godine, u mesečnim iznosima, sa kamatom, na način naveden u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da sud tuženu obaveže da mu isplati naknadu štete zbog nezakonitog otkaza za period od 01.04.2010. godine do 31.10.2014. godine, u iznosu preko dosuđenog kao u stavu drugom izreke presude, a do traženog iznosa od 1.545.845,00 dinara, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da tužiocu isplati na ime prekovremenog rada ukupan iznos od 103.883,00 dinara, sa kamatom koja na mesečne iznose dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom petim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da mu isplati na ime noćnog rada ukupan iznos od 14.462,00 dinara, sa kamatom koja dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom šestim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da mu isplati na ime neisplaćenog rada van radnog vremena ukupan iznos od 347.023,00 dinara, sa kamatom koja dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom sedmim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da mu isplati na ime neisplaćenih neradnih dana iznos od 295.151,00 dinar, sa kamatom koja dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom osmim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da mu isplati na ime neisplaćenog rada u dane državnih i verskih praznika ukupan iznos od 34.922,00 dinara, sa kamatom koja dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom devetim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da mu isplati na ime jubilarne nagrade iznos od 50.502,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.06.2010. godine, pa do isplate. Stavom desetim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da mu isplati na ime naknade štete za neiskorišćeni godišnji odmor iznos od 36.361,00 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.06.2010. godine, pa do isplate. Stavom jedanaestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je tražio da sud tuženu obaveže da mu isplati za godišnje nagrade iznos od 139.808,00 dinara, za odvojen život od porodice iznos od 838.848,00 dinara, za kosovski dodatak iznos od 366.140,00 dinara, za neisplaćenu otpremninu iznos od 92.578,00 dinara, sve sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate, kao neosnovan. Stavom dvanaestim izreke, odbijen je zahtev tužioca kojim je tražio da ga sud oslobodi obaveze plaćanja sudskih taksi u ovom sporu. Stavom trinaestim izreke, odbijen je protivtužbeni zahtev tužene- protivtužilje u delu kojim je tražila da sud obaveže tužioca-protivtuženog da tuženoj-protivtužilji isplati iznos od 180.000,00 dinara na ime troškova za odlazak na službena putovanja na Kosovo i Metohiju, sa kamatom po Zakonu o visini stope zatezne kamate, počev od 01.06.2008. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom četrnaestim izreke, usvojen je deo protivtužbenog zahteva tužene-protivtužilje, pa je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženoj-protivtužilji isplati iznos od 20.000,00 dinara na ime nerazdužene akontacije za benzinske bonove sa kamatom od 01.06.2008. godine do isplate. Stavom petnaestim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 233.506,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda Beogradu Gž1 813/2016 od 17.05.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1568/14 od 28.12.2015. godine, u stavu prvom, drugom, četvrtom, petom, osmom, desetom i trinaestom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1568/14 od 28.12.2015. godine, u stavu šestom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati, na ime neisplaćenog rada van radnog vremena, ukupan iznos od 347.023,00 dinara, sa kamatom koja dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1568/14 od 28.12.2015. godine, u stavu sedmom izreke, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime neisplaćenih neradnih dana isplati iznos od 295.151,00 dinar, sa kamatom koja dospeva na način naveden u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1568/14 od 28.12.2015. godine, u stavu devetom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime jubilarne nagrade isplati iznos od 50.502,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14.06.2010. godine, pa do isplate. Stavom petim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka, sadržano u stavu petnaestom izreke, presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1568/14 od 28.12.2015. godine, tako što je odbijen kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 233.506,00 dinara. Stavom šestim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužioca i tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac i tužena su blagovremeno izjavili revizije, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11 ... 87/18), pa je našao da revizija tužene nije osnovana, dok je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tužilac u reviziji ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, međutim ta povreda odredaba postupka nije razlog zbog koga revizija može da se izjavi, shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 2. istog Zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme i raspoređen na radno mesto ..., koje je razvrstano u IV vrstu radnih mesta u Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, Kancelarija ministarstva ... . Na osnovu rešenja Ministarstva za Kosovo i Metohiju br. 112-02-36-7/08-01 od 03.07.2008. godine, tužilac, nameštenik raspoređen na radnom mestu ... pod br. ... u Pravilniku o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, privremeno je premešten na rad u područnu jedinicu Ministarstva za KiM u Kancelariju Ministarstva u ..., zbog povećanog obima posla, tako da privremeni premeštaj traje jednu godinu, počev od 07.07.2008. godine do 07.07.2009. godine. Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju 206 br. 110-00-12/2009-02 od 28.12.2009. godine, izvršene su promene unutrašnjeg uređenja i sistematizacije radnih mesta u ministarstvu, tako što su neka radna mesta ukinuta i smanjen je broj državnih službenika i nameštenika, pa je ukinuto radno mesto pod br. ..., ..., nameštenik IV vrste radnih mesta, Kancelarije Ministarstva ..., na koje je tužilac bio raspoređen. Vlada Republike Srbije nije dala saglasnost na taj Pravilnik, niti je isti objavljen na oglasnoj tabli. Rešenjem o otkazu ugovora o radu br. 112-02-03/97/10-02 od 23.03.2010. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu, jer usled promene unutrašnjeg uređenja ne postoji ni jedno radno mesto na koje on može biti premešten, odnosno raspoređen, nakon stupanja na snagu Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju 260 br. 110-00-12/2009-02 od 28.12.2009. godine, za koji je navedeno da je stupio na snagu dana 09.03.2010. godine i da je njime ukinuto radno mesto pod br. ..., ..., nameštenik IV vrste radnih mesta u Kancelariji Ministarstva ..., na koje je tužilac bio raspoređen pre promene unutrašnjeg uređenja ministarstva, pri čemu ne postoji ni jedno radno mesto na koje može biti premešten, odnosno raspoređen. Ekonomsko-finansijskim veštačenjem utvrđeno je da je tužilac imao ukupno neisplaćenih prekovremenih sati rada u iznosu od 103.883,00 dinara, noćnih sati u iznosu od 14.462,00 dinara, neisplaćenih sati rada neradnim danima u iznosu od 295.151,00 dinar, za rad u dane državnih praznika u iznosu od 34.922,00 dinara, neisplaćene sate rada ostvarenih van radnog vremena u iznosu od 347.023,00 dinara, a da visina jubilarne nagrade iznosi 50.502,00 dinara za 20 godina radnog staža, naknada za neiskorišćeni godišnji odmor iznosi 36.361,00 dinar, godišnja nagrada iznosi 139.808,00 dinara, odvojen život 838.848,00 dinara, kosovski dodatak 366.140,00 dinara i neisplaćena otpremnina 92.578,00 dinara. Tužilac je radio kao ... kod tužene počev od 16.09.2007. godine, a pre toga nije radio ni u jednom državnom organu, već je radio kod privatnika. Tužilac nije razdužio benzinske bonove u vrednosti od 20.000,00 dinara, a na ime troškova za odlazak na službena putovanja je, na osnovu overenih putnih naloga, primio iznos od 180.000,00 dinara.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca i poništio, kao nezakonito rešenje tužene, kojim je tužiocu otkazan ugovor u radu i obavezao tuženu da tužioca vrati na rad, pošto je zaključio da Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvo za Kosovo i Metohiju, na osnovu koga je ukinuto radno mesto na koje je tužilac bio raspoređen, nije stupio na snagu niti je proizveo pravno dejstvo, imajući u vidu da Vlada Republike Srbije nije dala saglasnost na taj Pravilnik, niti je objavljen na oglasnoj tabli, u smislu odredbe člana 196.stav 1. Ustava Republike Srbije. Posledica nezakonitog otkaza je reintegracija tužioca, u smislu odredbe člana 191.stav 1. Zakona o radu. Tužilac je pretrpeo i štetu u visini zarade koju bi primao da nije doneto nezakonito rešenje, a zbog krivice poslodavca koji je doneo nezakonitu odluku, pa je prvostepeni sud, na osnovu odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, i člana 164. Zakona o radu, tuženog obavezao da tužiocu naknadi tu štetu, sa pripadajućom kamatom, pri čemu je utvrdio da nema doprinosa tužioca nastanku štete, imajući u vidu da se on Nacionalnoj službi za zapošljavanje prijavio i da je bio evidentiran kao nezaposleno lice u periodu od 26.01.2010. godine. Tužiocu je priznato i pravo na naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, u smislu odredbe člana 76. Zakona o radu i člana 7. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe (''Službeni glasnik RS'' br. 95/08...95/13). Takođe mu je priznata naknada na ime uvećane zarade za rad za dane praznika koji su neradni dani, za rad noću i prekovremeni rad, shodno odredbi člana 108., u vezi člana 104. Zakona o radu. Priznato mu je i pravo na jubilarnu nagradu za 20 godina rada, shodno odredbi člana 120. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe (''Službeni glasnik RS'' br. 95/08,95/13). Potraživanje tužioca naknade troškova za odvojeni život i za godišnje nagrade zasnovano na odredbama PKU za državne organe (''Službeni glasnik RS'' br. 23/98, 11/09), prvostepeni sud je ocenio neosnovanim, jer je odredbom člana 51. PKU za državne organe (''Službeni glasnik RS'' br. 95/08, 95/13), propisano da danom stupanja na snagu ugovora prestaje da se na državne službenike i nameštenike primenjuje PKU za državne organe (''Službeni glasnik RS'' br. 23/98, 11/09), osim odredaba člana 12. i 13., koje se primenjuju do 31.12.2008. godine, pošto je Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije Iu 412/2003 od 16.04.2010. godine, utvrđeno da tačka 1. Zaključka Vlade Republike Srbije 05 br. 02-4586/03-001 od 17.07.2003. godine u delu koji se odnosi na prihvatanje tačke 1.-12. informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo tog Zaključka, nije u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom, to je prvostepeni sud zaključio da je potraživanje tužioca na ime kosovskog dodatka zasnovano na navedenom Zaključku, neosnovano. Pošto je poništeno rešenje o otkazu, to tužiocu ne pripada pravo na razliku u otpremnini, pa je zbog toga odbijen, kao neosnovan, njegov zahtev za isplatu razlike u otpremnini. Protivtužbeni zahtev tužene- protivtužilje prvostepeni sud je odbio kao neosnovan, jer je tuženi putne naloge prihvatio kao knjigovodstvene isprave i po njima vršio isplatu tužiocu, a tuženi nije dostavio dokaz da je odgovorno lice, prilikom kontrole putnih naloga utvrdilo ikakve manjkavosti ili greške istih, već je dostavio dokaze da su tužiocu isplaćivane dnevnice po osnovu putnih naloga. Pošto tužilac nije na propisani način razdužio benzinske bonove čija visina i dospelost nisu bili sporni, to je prvostepeni sud, u skladu sa odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, tužioca obavezao da tuženom isplati vrednost istih.

Drugostepeni sud je, na osnovu održane rasprave, zaključio da je pravilno prvostepeni sud našao da Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju 260 br. 110-00-12/009-02 od 28.12.2009. godine, nije stupio na pravnu snagu i da nije mogao da posluži kao osnov za utvrđenje da su kod tužene nastale organizacione promene, zbog kojih je ukinuto radno mesto na koje je tužilac bio raspoređen. Ovo posebno što je izvršio uvid u internu dostavnu knjigu tuženog i utvrdio da nema konstatacije da je taj Pravilnik objavljen na oglasnoj tabli, niti da je sa iste skinut. Zbog toga je pravilno usvojen tužiočev zahtev za reintegraciju, odnosno vraćanje na rad kod tužene. Po mišljenju drugostepenog suda, pravilno je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužioca obavezavši tuženu da mu isplati naknadu štete zbog izostalih zarada, da mu isplati prekovremeni i noćni rad i rad u državne i verske praznike, kao i neiskorišćeni godišnji odmor. Takođe, po mišljenju drugostepenog suda, prvostepeni sud je pravilno odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev, kojim je tužena tražila da sud tužioca obaveže da joj isplati troškove za odlazak na službena putovanja na Kosovo i Metohiju, pravilno nalazeći da je tuženi putne naloge prihvatio kao knjigovodstvene isprave i po njima vršio isplatu tužioca, shodno odredbi člana 2. Pravilnika o sadržini, izdavanju, vođenju putnih naloga i evidenciji iz člana 4. Zakona o prevozu u drumskom saobraćaju. Međutim, drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo usvajanjem tužbenog zahteva tužioca za isplatu jubilarne nagrade, imajući u vidu da tužilac nije stekao pravo na isplatu jubilarne novčane nagrade pošto nije radio 20 godina kod istog poslodavca, odnosno kod tužene, pa je drugostepeni sud taj tužbeni zahtev tužioca odbio kao neosnovan. Takođe je odbio, kao neosnovan i tužbeni zahtev tužioca za isplatu naknade na ime neisplaćenog rada van radnog vremena i neisplaćenih neradnih dana, nalazeći da tužilac nije pružio dokaze kojima bi potkrepio svoje činjenične tvrdnje.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos kod tužene, primenom Pravilnika o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju 260 br. 110-00-12/009-02 od 28.12.2009. godine, koji nije stupio na pravnu snagu, jer ne postoji saglasnost Vlade, niti je Pravilnik objavljen na oglasnoj tabli. Posledica nezakonitog otkaza je obaveza tuženog da tužioca vrati na rad i da mu naknadi štetu na ime neisplaćene zarade i neiskorišćenog godišnjeg odmora. Međutim, tužena je takođe dužna da tužiocu isplati iznos od 347.023,00 dinara na ime neisplaćenog rada van radnog vremena i iznos od 295.151,00 dinar na ime neplaćenih neradnih dana, imajući u vidu da je visinu potraživanja prvostepeni sud utvrdio iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka, na osnovu priložene dokumentacije- putnih naloga, pošto tužilac pravo na isplatu tih iznosa ima u smislu odredbe člana 108., u vezi člana 104. Zakona o radu, kako je pravilno odlučio prvostepeni sud. Tužilac nema pravo na isplatu jubilarne nagrade za 20 godina radnog staža, imajući u vidu da je u državnom organu radio tri godine, a da je prethodno radio kod privatnih poslodavaca, pa je drugostepeni sud pravilno, u tom delu, preinačio prvostepenu presudu i taj tužbeni zahtev tužioca odbio, kao neosnovan.

Neosnovani su navodi revizije tužene da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je zaključio da Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju 260 br. 110-00- 12/009-2 od 28.12.2009. godine, nije stupio na pravnu snagu zato što u internoj dostavnoj knjizi za 2010. godinu nije konstatovano da je objavljen na oglasnoj tabli, jer je takvim obrazloženjem drugostepeni sud cenio zakonitost pravilnika, što nije u nadležnosti suda. Suprotno tim navodima revizije, ne radi se o oceni zakonitosti pravnog akta, nego o primeni materijalnog prava, jer sud svoje odluke donosi na osnovu Ustava, zakona i potvrđenih međunarodnih ugovora.

Odredbom člana 196. stav 1. Ustava Republike Srbije, propisano je da zakoni i svi drugi opšti akti se objavljuju pre stupanja na snagu, te da shodno stavu 4. istog člana, zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja, a mogu stupiti na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi.

Pravilnik je pravni akt koji ima karakter opšteg akta, pa je materijalna pretpostavka za njegovo stupanje na snagu objavljivanje na oglasnoj tabli, što je u ovom slučaju izostalo, pa zbog toga taj pravni akt nije stupio na pravnu snagu i nije mogao da bude osnov za donošenje rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da mu pripada pravo na jubilarnu nagradu za 20 godina rada, shodno odredbi člana 25. stav 2. PKU za državne organe (''Službeni glasnik RS'' br. 95/08). Jubilarnom godinom rada smatra se godina u kojoj zaposleni navršava 10, 20, 30 i 40 godina rada provedenih u radnom odnosu kod poslodavca, bez obzira na to u kom državnom organu je zaposleni ostvarivao prava iz radnog odnosa, shodno odredbi člana 26. stav 2. PKU za državne organe (''Službeni glasnik RS'' br. 95/08). To znači da je za ostvarivanje prava na jubilarnu nagradu nužno da zaposleni radi potreban broj godina za ostvarivanje tog prava, u državnom organu, što ovde nije slučaj, imajući u vidu da je tuženi u državnom organu radio samo tri godine.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu prvom i drugom izreke ove presude doneo u smislu odredbe člana 414. i 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio odluku o troškovima parničnog postupka sadržanu u stavu petnaestom izreke prvostepene presude i odbio zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka, sa obrazloženjem da punomoćnik tužioca nije mogao da preduzima radnje tokom postupka jer nije advokat, shodno odredbi člana 85.stav 1. Zakona o parničnom postupku. U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je tužiocu pravilno priznao troškove samo na ime onih radnji koje je preduzeo advokat, u iznosu od 233.506,00 dinara, u smislu odredbe člana 153., 154. i 163. stav 1. i 2. Zakona o parničnom postupku.

Srazmerno uspehu u postupku po reviziji tužiocu su priznati troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika – advokata za sastav revizije u iznosu od 33.000,00 dinara i na ime sudske takse za reviziju u iznosu od 68.100,00 dinara, ukupno iznos od 101.100,00 dinara, obračunat primenom važeće AT i TT, u smislu odredbe člana 153. stav 2., 154., 163. stav 2. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić