U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., čiji je punomoćnik Dragana Ilić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Milan Berić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 6488/18 od 04.03.2019. godine, u sednici održaoj 10.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 6488/18 od 04.03.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Čačku P 38/16 od 21.06.2018. godine, u prvom stavu izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu, na ime duga, isplati iznos od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan isplate, sa kamatom po stopi koju priznaje Centralna banka Evropske unije, počev od 17.05.2008. godine do 31.12.2011. godine, a od 01.01.2013. godine do isplate, sa kamatom u visini referentne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8% procentnih poena. U drugom stavu izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 517.600,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 6488/18 od 04.03.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, popgrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Takođe nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je maja meseca 2005. godine pozajmio tuženom 50.000 evra sa rokom vraćanja od šest meseci do godinu dana. Pošto tuženi u predviđenom roku nije ispunio obavezu i pored toga što ga je tužilac pozivao da to učini, stranke su dana 17.05.2007. godine sačinile priznanicu u kojoj je navedeno da je tuženi uzeo od tužioca iznos od 50.000 evra i to tako što je tužilac ovaj novac doneo u tuženikovu ... ordinaciju u ... broj ... u ..., kao i da će pozajmljeni novac tuženi vratiti u roku od godinu dana. Prizanicu su obe stranke potpisale, a tuženi je na priznanicu stavio i dva pečata svoje ... ordinacije „...“.

Pre davanja pozajmice tuženom, tužilac je kod ProCredit banke, uzeo kredit u iznosu od 1.400 evra za potrebe tuženog koji je otplaćen, a sredstvo obezbeđenja je bilo jemstvo, jer je tuženi je potpisao ugovor o jemstvu kao jemac.

Tuženi je protiv tužioca podneo i krivičnu prijavu zbog krivičnog dela prevare i krivičnog dela posebni slučaji falsifikovanja isprave, navodeći da mu je tužilac, prilikom prikupljanja dokumentacije za dobijanje kredita kod ProCredit banke, gde je on – tuženi bio jemac, rekao da su mu potrebni njegovi pečat i potpis na blanko papirima kako bi završio formalnosti kod poreske uprave, zbog čega je tuženi na blanko papirima stavio svoj potpis i pečat, a da je tužilac prevarom nakon toga na ove papire uneo tekst sačinjene priznanice kao i da je on-tuženi otplatio celokupan iznos navedenog kredita. Krivična prijava je odbačena rešenjem Osnovnog javnog tužioca u Čačku Kt 46/15 od 27.11.2015. godine, jer ne postoji osnovana sumnja da je prijavljeni učinio navedena krivična dela.

Primenom odredaba člana 228. i člana 231. Zakona o parničnom postupku, odnosno primenom pravila o teretu dokazivanja, sud je zaključio da je tužilac pozajmio tuženom sporni iznos o čemu je pružio dokaze u vidu priznanice kao i da tuženi taj iznos novca nije vratio. S druge strane, tuženi, iako je osporavao sadržaj verodostojnosti priznanice, nije dokazao da su navodi iz priznanice netačni.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužbeni zahtev osnovan, jer je odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, propisano da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca kao i drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta.

Dakle, u konkretnom slučaju pravilno je primenjena odredba člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, kao i odredba člana 277. stav Zakona o obligacionim odnosima koji se odnosi na kamatu.

Sud je cenio i navode revizije, pa je našao da su isti neosnovani. Naime, navodi revizije kojima se ukazuje na zastarelost potraživanja, ispitivanje porekla novca i pravila o teretu dokazivanja verodostojnosti priznanice predstavljaju ponavljanje navoda isticanih u žalbi na prvostepenu odluku, a drugostepeni sud za svoju odluku dao jasne i potpune razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne. Stoga su suprotni revizijski navodi neosnovani.

Na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku, doneta je odluka kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić