Protiv pravnosnažne drugostepene presude, reviziju je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio tuženi zbog bitne povrde pravila postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa VII stepenom stručne spreme i po zanimanju diplomirani ..., bio u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme na osnovu ugovora o radu broj ... od 29.09.2010. godine, na poslovima ... počev od 01.10.2010. godine. Na osnovu aneksa broj ... ugovora o radu od 27.03.2015. godine, tužilac je premešten na poslove ... u ... počev od 10.04.2015. godine, za koje je Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i osnovama sistematizacije poslova predviđen VI/I VII/I stepen stručne spreme, znanje engleskog jezika i poznavanje rada na računaru. Tužilac je prilikom saslušanja u svojstvu stranke tvrdio da ne ispunjava uslove za rad na tom radnom mestu, jer ne zna engleski jezik i nije završio odgovarajuću obuku za rad na računaru koju mu tuženi nije organizovao. Tuženi je 03.11.2015. godine izrekao tužiocu meru opomene uz upozorenje zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1) Zakona o radu i člana 111. stav 2. tačka 1) Kolektivnog ugovora kod poslodavca zbog nedovoljnog zalaganja da svoje radne obaveze izvršava kvalitetno i blagovremeno i da ne remeti proces rada. Tuženi je 20.11.2015. godine tužiocu izrekao i meru opomene uz upozorenje zbog nepoštovanja radne discipline utvrđene opštim aktom poslodavca sa najavom otkaza na osnovu člana 179. stav 3. tačka 8) Zakona o radu i člana 111. stav 3. tačka 8) Kolektivnog ugovora kod poslodavca zbog neopravdanog odsustva u toku rada 20.10, 21.10, 22.10, 23.10. i 28.10.2015. godine. Tuženi je tužiocu 24.12.2015. godine ponovo uputio upozorenje zbog nepoštovanja radne obaveze, a 28.12.2015. godine upozorenje zbog nepoštovanja radne discipline. U odgovoru na upozorenje tužilac je naveo da tuženi nije organizovao odgovarajuću obuku iz oblasti prodaje reosiguranja od strane stručnog lica i da 24. i 25.12.2015. godine nije koristio odmor, već je izvršavao svoje radne zadatke. Tužiocu je 14.01.2016. godine otkazan ugovor o radu rešenjem tuženog zbog povrede radne obaveze i kršenja radne discipline, jer tokom 15 radnih dana u toku novembra meseca nije započeo sa obavljanjem radnih zadataka i nije pokazao interesovanje da pristupi obuci, a 23. i 24.12.2015. godine je koristio odmor u trajanju dužem od 30 minuta.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev nalazeći da tužilac nije ispunjavao uslove rada propisane Pravilnikom za rad na radnom mestu saradnika u prodaji reosiguranja jer nije imao znanje engleskog jezika, kao i da tužilac nije neopravdano odsustvovao sa rada 24. i 25.12.2015. godine. Po stavu prvostepenog suda, u situaciji kada zaposleni ne ispunjava uslove za obavljanje poslova svog radnog mesta na koje je raspoređen, poslodavac objektivno od zaposlenog ne može očekivati uspešnu realizaciju poverenih poslova, jer zaposleni nema potrebnu traženu radnu sposobnost. Neispunjavanje zadatih ciljeva i zadataka u tom slučaju ne može se smatrati krivicom zaposlenog, pa stoga nema nesavesnog i nemarnog neispunjavanja radnih zadataka tužioca u novembru 2015. godine na radnom mestu za koje nije ispunjavao uslove rada.

Prvostepeni sud je ocenio da je bez uticaja na ovu pravnu stvar činjenica da je tuženi organizovao obuku tužioca za rad na radnom mestu za koje nije ispunjavao uslove rada, zato što propisani uslovi za rad moraju biti ispunjeni već prilikom raspoređivanja zaposlenog na rad, a obrazovanje i stručno usavršavanje zaposlenih koji su raspoređeni na radna mesta za koje ispunjavaju uslove rada vrši se u smislu člana 49. Zakona o radu, kad to zahteva potreba procesa rada i uvođenja novog načina i organizacije rada.

U pogledu nepoštovanja radne discipline utvrđene Odlukom o radnom vremenu i načinu evidentiranja radnog vremena poslodavca, prvostepeni sud je zaključio da tuženi nije dokazao odgovornost tužioca da je dana 24.12. i 25.12.2015. godine koristio dnevni odmor duže od 30 minuta suprotno navedenoj odluci, a iz evidencije prisustva na radu i lekarskog izveštaja od 11.02.2016. godine i specijalističkog izveštaja od 25.12.2015. godine, kao i iz iskaza tužioca utvrdio je da je tužilac koristio pauzu u navedenim danima iz opravdanih razloga – da bi uzeo doznake za bolovanje i otišao da primi injekciju.

Drugostepeni sud je u pobijanoj presudi u najvećem delu žalbu tuženog odbio i potvrdio prvostepenu presudu, osim za troškove i vraćanje na rad na odgovarajuće poslove u kom delu je prvostepena presuda ukinuta i tužba odbačena. Drugostepeni sud je u svemu prihvatio razloge iz prvostepene presude navodeći da tuženi u žalbi nije predočio činjenice koje bi ukazivale na to da tužilac nije izvršavao svoje radne obaveze.

Odredbama člana 179. stav 2. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05...75/14) propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze, a stavom 3. tačka 8) istog člana zakona, da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se u reviziji tuženog navodi da je u postupku pred drugostepenim sudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 396. stav 1. ZPP, jer drugostepeni sud nije ocenio bitne žalbene navode. Saglasno odredbi člana 396. stav 2. ZPP, ako se presudom žalba odbija, sud ne mora da detaljno obrazlaže presudu u slučaju da prihvata činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom, kao i primenu materijalnog prava. Međutim, navedenog odredbom ne isključuje se dužnost drugostepenog suda da oceni žalbene navode koji su bili ili mogli biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.

U ovom konkretnom slučaju, drugostepeni sud je prihvatio zaključak prvostepenog suda da ne postoji povreda radne obaveze tužioca koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret – nesavesno i nemarno izvršavanje radnih zadataka, jer tužilac nije ispunjavao uslove za obavljanje poslova na radnom mestu na koje je raspoređen aneksom ugovora o radu, pa da stoga nije od uticaja činjenica da je tuženi organizovao obuku tužioca za rad na novom radnom mestu. Ali, u obrazloženju drugostepene presude nije ocenjen žalbeni navod da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1605/15 od 23.02.2017. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4508/17 od 25.06.2017. godine, odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi aneks 2 ugovora o radu broj ... od 27.03.2015. godine, zaključen sa tuženim. Pitanje zakonitosti premeštaja tužioca na novo radno mesto koje je pravnosnažno raspravljeno u posebnoj parnici, svakako je moglo biti od uticaja na pravilnost zaključivanja drugostepenog suda o postojanju povrede radne obaveze koja je tužiocu stavljena na teret.

Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je pravilno ocenio da tuženi nije dokazao da je tužilac odgovoran za povredu radne discipline s obzirom na to da je iz evidencije prisustva na radu i lekarskog izveštaja od 11.02.2016. godine i specijalističkog izveštaja od 25.12.2015. godine, kao i iz iskaza tužioca utvrdio je da je tužilac koristio pauzu u navedenim danima iz opravdanih razloga – da bi uzeo doznake za bolovanje i otišao da primi injekciju. Tuženi je u žalbi ukazivao na to da u tužiočevom odgovoru na upozorenje broj ... od 28.12.2015. godine nema ni reči o tome da je dana 24.12. i 25.12.2015. godine tužilac izlazio sa posla po doznake za bolovanje ili zbog zdravstvenih problema, već je tužilac tvrdio da je van zgrade tuženog izvršavao svoje radne zadatke koje mu je neposredni pretpostavljeni dao, a za koje je tuženi pružio dokaze da nisu postojali.

Odredbom člana 180. stav 2. Zakona o radu je propisana obaveza poslodavca da u upozorenju navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje. Smisao upozorenja je da zaposlenom stavi do znanja da je svojim postupanjem ili nepostupanjem izazvao nastanak otkaznog razloga, kako bi se zaposleni izjasnio o tome da li otkazni razlog koji mu je stavljen na teret postoji ili možda postoje okolnosti koje isključuju njegovu odgovornost i da bi u tom smislu ponudio odgovarajuće dokaze. Poslodavac odlučuje da li će dati otkaz imajući u vidu navode zaposlenog iz izjašnjenja i dokaze koje je ponudio zaposleni. U rešenju o otkazu ugovora o radu poslodavac se mora kretati u granicama otkaznih razloga navedenih u upozorenju i ne može menjati ili navoditi nove razloge zbog toga što bi na taj način zaposlenom uskratio pravo na odbranu.

Sledom navedenog, drugostepeni sud je morao da oceni žalbeni navod tuženog da tužilac u toku parničnog postupka nije mogao izmeniti svoje navode iz izjašnjenja na upozorenje kojima je osporavao da je 24.12. i 25.12.2015. godine prekršio radnu disciplinu. Ovaj žalbeni navod je mogao biti od uticaja na pravilnu primenu odredaba člana 179. stav 3. tačka 8) i čl. 180. i 181. Zakona o radu.

Sve navedeno pokazuje da za sada nije prihvatljiv stav drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva zbog povrede pravila postupka o pravu stranke na obrazloženu sudsku odluku koja je u ovom slučaju mogla dovesti i do pogrešne primene materijalnog prava.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 415. stav 1. ZPP, rešenjem ukinuo drugostepenu presudu u celini i predmet vratio na ponovno suđenje drugostepenom sudu kako bi doneo na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić