Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Dobrile Strajina, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA, BB, VV, GG, DD i ĐĐ, svi iz ..., čiji su zajednički punomoćnici Katarina Đurđević i Marko Đurđević, advokati iz ..., protiv tuženog JP ,,EPS“, Ogranak TE KO Kostolac, radi neosnovanog obogaćenja, odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 251/19 od 02.08.2019. godine, u sednici održanoj 15.10.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužilaca AA, BB, VV, GG i ĐĐ izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 251/19 od 02.08.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 251/19 od 02.08.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 19/18 od 06.11.2018. godine u odnosu na tužioce AA, BB, VV, GG i ĐĐ i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca DD izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 251/19 od 02.08.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužioca DD izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 251/19 od 02.08.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1 19/18 od 06.11.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca AA iz ..., kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati novčani iznos od 68.134,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.06.2015. godine do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca BB, kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati novčani iznos od 68.134,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.02.2015. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca VV, kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati novčani iznos od 68.134,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 04.02.2016. godine do konačne isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje GG, kojim je tražila da sud obaveže tuženu da joj isplati novčani iznos od 40.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 31.01.2015. godine do konačne isplate. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca DD, kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati novčani iznos od 68.134,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.07.2014. godine do konačne isplate. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca ĐĐ, kojim je tražio da sud obaveže tuženog da mu isplati novčani iznos od 68.134,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31.01.2015. godine do konačne isplate. Stavom sedmim izreke, obavezani su tužioci da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplate ukupan iznos od 13.310,00 dinara, odnosno tužioci AA, BB, VV, DD i ĐĐ iznos od po 2.312,00 dinara, a tužilja GG iznos od 1.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 251/19 od 02.08.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1 19/18 od 06.11.2018. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tuženi da im naknadi troškove žalbenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o izjavljenoj reviziji odlučuje primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse i radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije tužilaca AA, BB, VV, GG i ĐĐ, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni zakonski uslovi da se o izjavljenoj reviziji odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj.

Članom 404. ZPP, propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. O dozvoljenosti i osnovanosti te revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, s obzirom na predmet tražene sudske zaštite i razloge iz kojih je odbijen tužbeni zhatev tužilaca, kao i navode iz revizije tužilaca da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi tumačenja odredbi materijalnog prava relevantnih za zaštitu prava tužilaca u sudskom postupku.

Iz tog razloga je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o osnovanosti revizije, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog, i to tužilac AA do 02.04.2014. godine, tužilac BB do 20.09.2014. godine, tužilac VV do 30.12.2015. godine, tužilja GG do 30.12.2014. godine, tužilac DD do 29.06.2014. godine, a tužilac ĐĐ do 29.12.2014. godine, kada im je radni odnos prestao zbog odlaska u penziju. Za vreme trajanja radnog odnosa, a u skladu sa Protokolom o isplati zajma zaposlenima u EPS-u br. .../...-... od 11.03.2014. godine i Odlukom JP Elektroprivreda Srbije – Beograd, TE KO Kostolac br. ... od 12.03.2014. godine, tuženi je tužiocima isplatio novčane iznose na ime zajma. Prema spisku od 12.03.2014. godine, tužiocima AA, BB, VV, DD i ĐĐ, na ime zajma isplaćeni su iznosi od po 68.133,70 dinara, a tužilji GG iznos od 40.000,00 dinara, a tužioci su se potpisali u rubrici ,,saglasan sa odlukom''. Pored ove saglasnosti, tužioci su potpisali naloge za uplatu blagajni tuženog – povraćaj pozajmice. Rešenjima direktora tuženog utvrđeno je pravo tužilaca na isplatu otpremnine na ime odlaska u penziju, koji iznos je tuženi umanjio za iznos prethodno datog zajma svakom od tužilaca. Članom 5. stav 1. Protokola o isplati zajma zaposlenima u EPS-u br. .../...- ... od 11.03.2014. godine, propisano je da će služba obračuna kod tuženog, u skladu sa Zakonom o radu, pre isplata zajma od zaposlenih pribaviti u pisanoj formi pristanak da se potraživanje tuženog po osnovu vraćanja odobrenog zajma naplati obustavljanjem iznosa utvrđenih mesečnih rata od zarade zaposlenih u periodu vraćanja zajma, dok je stavom 3. istog člana propisano da su zaposleni kojima prestane radni odnos pre početka otplate zajma ili pre isteka krajnjeg roka za otplatu zajma u obavezi da neotplaćeni iznos zajma vrate prilikom prestanka radnog odnosa u EPS-u. Članom 2. Odluke br. ... od 12.03.2014. godine, predviđeno je da će se isplata zajma izvršiti 13.03.2014. godine, dok je članom 3. predviđeno da će uslovi i način vraćanja zajma utvrditi sporazumno, na jedinstven način za sve zaposlene u EPS-u direktor JP EPS i predsednik sindikata radnika Elektroprivreda Srbija, najkasnije do 01.06.2014. godine, dok je članom 5. stav 2. Odluke, predviđeno da će se u slučaju da bude doneta odluka o raspodeli dobiti sa namenom isplate zaposlenima na ime učešća u dobiti tuženog, zaposleni koji po tom osnovu ostvare pravo na učešće u raspodeli dobiti mogu u skladu sa Zakonom o radu da daju izjavu da se pripadajući iznos usmeri na otplatu zajma.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužilaca AA, BB, VV, ĐĐ, GG nalazeći da su dugovi tužilaca prema tuženom, a po osnovu zajma isplaćeni u skladu sa članom 5. stav 1. Protokola o isplati zajma zaposlenima u EPS-u br. .../....-... od 11.03.2014. godine i na osnovu naloga datih za uplatu blagajni tuženog, kojim postupanjem su tužioci, znajući da imaju dug prema tuženom po osnovu dobijenih zajmova, istima dozvoljeno raspolagali upravo u cilju ispunjenja obaveza i prestanka obligacija, dok okolnost da je drugim zaposlenima koji su kod tuženog ostali u radnom odnosu otpisano potraživanje po osnovu zajma zbog zastarelosti, nije bila od uticaja na drugačiju odluku imajući u vidu da u momentu donošenja odluke tuženog u aprilu 2017. godine, tužioci više nisu bili u radnom odnosu kod tuženog. Osim toga, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca DD, nalazeći da je njegovo potraživanje zastarelo u smislu odredbe člana 196. Zakona o radu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje da je pogrešno stanovište nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva tužilaca AA, BB, VV, GG i ĐĐ, jer je usled pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu (,,Službeni glasnik RS'' broj 24/05...32/13), (koji je bio na snazi u vreme prestanka radnog odnosa tužioca DD), propisano je da je poslodavac dužan da isplati otpremninu u skladu sa opštim aktom zaposlenom pri odlasku u penziju, najmanje u visini tri prosečne zarade, dok je noveliranom odredbom člana 119. stav 1. tačka 1. Zakona o radu (,,Službeni glasnik RS'' broj 75/14), propisano da je poslodavac obavezan da isplati u skladu sa opštim aktom zaposlenom otpremninu pri odlasku u penziju, najmanje u visini dve prosečne zarade (koja odredba je bila na snazi u vreme odlaska u penziju ostalih tužilaca).

Otpremnina, po svojoj prirodi, predstavlja jednu od zakonom utvrđenih mera zaštite zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, pri čemu je pravo na otpremninu Ustavom Republike Srbije, članom 60. stav 4. definisano kao neotuđivo pravo kojeg se niko ne može odreći.

Rešenjima tuženog utvrđeno je pravo tužilaca na isplatu otpremnine i njenu visinu na ime odlaska u penziju, koji iznos je umanjen za za iznos zajma za svakog od tužilaca. Tužioci su dana 12.03.2014. godine dali izjavu kojom su se obavezali da će, ukoliko im radni odnos prestane pre isteka roka za otplatu zajma, neplaćeni deo zajma vratiti prilikom prestanka radnog odnosa, zbog čega su nižestepeni sudovi zaključili da su dugovi tužilaca prema tuženom po osnovu zajma isplaćeni u skladu sa članom 5. Protokola o isplati zajma zaposlenima u ,,EPS“ i na osnovu naloga za uplatu blagajni tuženog, čime nije uskraćeno njihovo pravo na otpremninu. Međutim, sa stanovišta primene materijalnog prava, ovakav zaključak se za sada ne može prihvatiti kao pravilan, jer nižestepeni sudovi nisu utvrdili i dali potpune razloge da li su navedena rešenja o otpremnini postala konačna i da li je u njima bilo naznačeno da će utvrđeni iznosi na ime otpremnine biti umanjeni za iznose isplaćenog zajma tužiocima u martu 2014. godine. Osim toga, imajući u vidu sadržinu izjave tužilaca od 12.03.2014. godine, nižestepeni sudovi su propustili da na pravilan način utvrde da li su tužioci takvom izjavom dali saglasnost da njihova otpremnina bude umanjena za iznos primljenog zajma, odnosno da li ista ima pravni značaj odricanja od otpremnine, a sve imajući u vidu njenu pravnu prirodu, kao i da nije podobna prebijanju jer se u smislu člana 341. stav 1. tačka 1. Zakona o obligacionim odnosima ne može zapleniti.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416.stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će potpuno i pravilno utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, kao i pravnu prirodu otpremnine u smislu navedene odredbe člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, a potom doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Odlučujući reviziji tužioca DD, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni zakonski uslovi za odlučivanje kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku Naime, nema razloga koji ukazuju na potrebu razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potrebe za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava. Uz reviziju nisu priložene drugačije sudske odluke u pogledu primene odredbe člana 196. Zakona o radu, kojim je regulisana zastarelost novčanih potraživanja iz radnog odnosa, u pogledu čije primene postoji ujednačena sudska praksa.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti sporova, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena, ukoliko vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužilac DD je tužbu radi neosnovanog obogaćenja podneo 22.01.2018. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je 68.134,00 dinara.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija tužioca DD nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u četvrtom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić