Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3505/19 od 20.12.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužilji AA naknadi troškove prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada, u periodu od decembra 2012. do kraja decembra 2015. godine, u iznosima sa zakonskom zateznom kamatom za periode i na način bliže određen ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke i obavezan tuženi da tužilji BB naknadi troškove prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada, u periodu od decembra 2012. do kraja decembra 2015. godine, u iznosima sa zakonskom zateznom kamatom za periode i na način bliže određen ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke i obavezan tuženi da tužilji VV naknadi troškove prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada, u periodu od decembra 2012. do kraja decembra 2015. godine, u iznosima sa zakonskom zateznom kamatom za periode i na način bliže određen ovim stavom izreke. Stavom četvrtim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom izreke i obavezan tuženi da tužilji GG naknadi troškove prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada, u periodu od decembra 2012. do kraja decembra 2015. godine, u iznosima sa zakonskom zateznom kamatom za periode i na način bliže određen ovim stavom izreke. Stavom petim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu petom izreke i obavezan tuženi da tužilji DD naknadi troškove prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada, u periodu od decembra 2012. do kraja decembra 2015. godine, u iznosima sa zakonskom zateznom kamatom za periode i na način bliže određen ovim stavom izreke. Stavom šestim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu šestom izreke i obavezan tuženi da tužiocu ĐĐ naknadi troškove prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada, u periodu od decembra 2012. do kraja decembra 2015. godine, u iznosima sa zakonskom zateznom kamatom za periode i na način bliže određen ovim stavom izreke. Stavom sedmim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu sedmom izreke i obavezan tuženi da tužilji EE naknadi troškove prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada, u periodu od decembra 2012. do kraja decembra 2015. godine, u iznosima sa zakonskom zateznom kamatom za periode i na način bliže određen ovim stavom izreke. Stavom osmim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu osmom izreke i obavezan tuženi da tužiocu ŽŽ naknadi troškove prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada, u periodu od decembra 2012. do kraja decembra 2015. godine, u iznosima sa zakonskom zateznom kamatom za periode i na način bliže određen ovim stavom izreke. Stavom devetim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka u delu stava devetog izreke prvostepene presude, pa je obavezan tuženi da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 492.684,00 dinara. Stavom desetim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 67.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema pisanog otpravka presude.

Tuženi je protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su preko punomoćnika podneli odgovor na raviziju. Predložili su da Vrhovni kasacioni sud odbaci ili odbije reviziju, te da obaveže tuženog da tužiocima naknadi troškove postupka na ime sastava odgovora na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana. Prethodno je ocenjeno da je revizija dozvoljena u smislu člana 403. stav 2. tačka 2) ZPP.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u utuženom periodu od decembra 2012. godine do decembra 2015. godine, tužioci su bili zaposleni kod tuženog, a prema zaključenim ugovorima o radu bilo im je priznato pravo na troškove prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u skladu sa Kolektivnim ugovorom kod poslodavca. Prema odredbi člana 123. stav 2. tačka 1) Kolektivnog ugovora kod tuženog („Službeni list grada Beograda“ broj 9/10), koji se primenjivao od 24.04.2010. godine do 24.04.2013. godine, zaposleni je imao pravo na naknadu troškova prevoza u javnom saobraćaju ako od mesta stanovanja do mesta obavljanja delatnosti koristi javni gradski, prigradski i međugradski prevoz, kao jedino sredstvo prevoza na udaljenosti do 50 km od sedišta poslodavca. Odredbom člana 122. Kolektivnog ugovora kod tuženog („Službeni list grada Beograda“, broj 4/15), koji je počeo da se primenjuje 30.01.2015. godine, utvrđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova prevoza u javnom saobraćaju radi odlaska na rad i povratka sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio mesečnu pretplatnu kartu za prevoz, sopstveni prevoz zaposlenih ili na drugi način obezbedio prevoz zaposlenih. Na isti način je pravo zaposlenih na troškove prevoza bilo formulisano odredbama člana 128. stav 2. Pravilnika o radu tuženog od 04.07.2013. godine i člana 22. alineja 1. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti u Beogradu („Službeni list grada Beograda“, broj 55/12). Generalni direktor tužene je doneo Odluku od 20.12.2011. godine, kojom je predvideo da pravo na troškove prevoza u javnom saobraćaju ima zaposleni koji od mesta stanovanja do mesta obavljanja rada koristi javni prigradski, međugradski prevoz kao jedino sredstvo prevoza na udaljenosti do 50 km od sedišta poslodavca. Naknada troškova prevoza se prema toj odluci utvrđuje na osnovu pisane izjave zaposlenog o adresi stanovanja i fotokopije lične karte, broju i vrsti prevoznih sredstava koje zaposleni koristi, a koji mu omogućavaju najkraći ili najbrži prevoz od mesta stanovanja do mesta rada, odnosno sedišta poslodavca. Ovom odlukom je predviđeno da se troškovi prevoza obezbeđuju elektronskom uplatom mesečnih troškova prevoza „Bus-plus“ za zaposlene koji na to imaju pravo u zoni ITS1, ITS2. Tužioci su odbili da daju saglasnost da im tuženi sačini personalizovanu „Bus-plus“ karticu i tuženi im nije platio troškove prevoza za utuženi period.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio zahtev tužilaca pozivajući se na odredbu člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu i navedene opšte akate tuženog važeće u utuženom periodu, sa obrazloženjem da su tužioci odbijanjem da daju saglasnost da im tuženi sačini personalizovanu „Bus- plus“ karticu sprečili tuženog da im nadoknađuje mesečne troškove prevoza, pa kako radnjama tuženog nije prouzrokovana nikakva šteta, ne postoji pravni osnov da se tužiocima naknadi šteta za neisplaćene troškove prevoza.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev usvojio s pozivom na navedena opšta akta tuženog - Kolektivni ugovor kod tuženog iz 2010. godine i Pravilnik o radu tuženog od 04.07.2013. godine, zaključujući da je Odlukom generalnog direktora tuženog od 20.12.2011. godine zaposlenima koji nemaju personalizovanu „Bus-plus“ karticu uskraćeno pravo na naknadu troškova prevoza, koje im je priznato po oba navedena opšta akta. Po nalaženju drugostepenog suda, zaposlenom pripada pravo da se opredeli za način isplate troškova prevoza – kupovinom „Bus-plus“ kartice ili isplatom iznosa mesečne pretplatne karte.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...54/09) bilo je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Noveliranom odredbom člana 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/14) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Odredbama člana 8. Zakona o radu propisano je da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (u daljem tekstu: opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom (stav 1.), a da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drugačije određeno (stav 2.).

Pravo zaposlenog na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada je pravo ustanovljeno zakonom, koje se, saglasno članu 8. stav 1. Zakona o radu, opštim aktom poslodavca i ugovorom o radu ne može oduzeti ili umanjiti. Opštim aktom poslodavca mogu se utvrditi bliži uslovi za ostvarivanje ovog prava kako bi se sprečila njegova zloupotreba, kao što je npr. udaljenost mesta stanovanja od mesta rada koja iziskuje korišćenje prevoza ili mogućnost korišćenja službenog vozila, a može se predvideti i način obračuna cene karte ako postoji više prevoznika u javnom saobraćaju ili zaposleni ne dolazi svakodnevno u mesto rada zbog boravka na terenu i sl., ali se ne mogu utvrditi uslovi ili kriterijumi kojima se umanjuje ili dovodi u pitanje suština zakonom zajemčenog prava.

Suština prava zajemčenog članom 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu je da se zaposlenom isplati nadoknada za troškove prevoza od mesta stanovanja do mesta zaposlenja ako zbog razdaljine između tih mesta zaposleni te troškove evidentno ima. Opredeljivanje zakonodavca za to da se visina naknade prizna u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom i sl.). Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, svim opštim aktima tuženog koji su važili u utuženom periodu umanjeno je zakonom priznato pravo na naknadu troškova prevoza na taj način što je zaposlenima ovo pravo priznato samo u slučaju da isključivo koriste javni prevoz (gradski, prigradski i međugradski). To pravo je dodatno ograničeno Odlukom generalnog direktora tuženog od 20.12.2011. godine, kojom je predviđeno da se troškovi prevoza obezbeđuju elektronskom uplatom mesečnih troškova prevoza „Bus- plus“.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud nalazi da opštim aktima tuženog nije moglo biti derogirano pravo tužilaca na isplatu naknada troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju u skladu sa članom 118. stav 1. tačka 1) Zakona o radu, jer je članom 9. stav 1. istog zakona propisano da se odredbe zakona primenjuju ako opšti akt i pojedine njegove odredbe utvrđuju nepovoljnije uslove rada od uslova utvrđenih zakonom. Vrhovni kasacioni sud stoga prihvata stanovište drugostepenog suda da su u konkretnom slučaju zaposleni imali pravo da se opredele za način isplate troškova prevoza – kupovinom „Bus-plus“ kartice, odnosno elektronskom uplatom mesečnih troškova prevoza „Bus-plus“, ili isplatom iznosa u visini cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju.

S obzirom na izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, u stavu drugom izreke, odbio zahtev tužilaca za naknadu troškova odgovora na reviziju, s obzirom na to da nisu bili nužni za vođenje parnice.

Predsednik veća-sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić