U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA. (AA1.) ..., „...“, ... ..., ..., Španija, čiji je punomoćnik Nikola Kliska, advokat u ..., protiv tuženog „BB“ DOO ..., distrikt BiH, ..., ..., Tržnica „VV“ Bosna i Hercegovina, čiji je punomoćnik Andreja Čivtelić, advokat u ..., radi utvrđenja povrede žiga, vrednost predmeta spora 100.000,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2884/19 od 12.03.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 24.12.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 2884/19 od 12.03.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2884/19 od 12.03.2020. godine, preinačena je presuda Privrednog suda u Beogradu P 5176/2018 od 03.04.2019. godine i presuđeno je tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je tuženi neovlašćenim korišćenjem oznake „...“, na robi koja je obuhvaćena Obaveštenjem Uprave carina br. ...-...-...-...-.../.../... od 06.09.2018. godine i to 237 pari ženskih pantalona obeleženih oznakom „...“, povredio međunarodno registrovani žig ... u reči (...); zabranjena tuženom dalja povreda međunarodno registrovanog žiga broj ... u reči „...“; nalaženo tuženom konačno oduzimanje robe koja je obuhvaćena Obaveštenjem Uprave carina br. ...-...-...-...-.../.../... od 06.09.2018. godine i to 237 pari ženskih pantalona obeleženih oznakom „...“ i njihovo uništenje o trošku tuženog; obavezan tuženi da izmiri sve troškove čuvanja i skladištenja privremeno zadržane robe obuhvaćene Obaveštenjem Uprave carina broj ...-...-...-...-.../.../... od 06.09.2018. godine i to 237 pari ženskih pantalona obeleženih oznakom „...“; naloženo objavljivanje izreke presude o trošku tuženog i to u javnim glasilima „Politika“ (reg. br. ...), „Blic“ (reg. br. ...) i Nezavisne dnevne novine „Informer“ (reg.br. ...) u izdanjima za celu zemlju i obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 57.300,00 dinara. Stavom drugim izreke, odbijena je žalba tuženog izjavljena protiv rešenja o troškovima sadržanim u stavu IV izreke prvostepene presude, kao neosnovan.

Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11 ... 20/18), i odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje povrede zaštićenog žiga tužioca neovlašćenim obeležavanjem robe tuženog u tranzitu znakom „...“, zaštićenim međunarodnim žigom, zabrana tuženom da ubuduće čini takvu ili sličnu povredu navedenog žiga, obavezivanje tuženog da snosi troškove uništenja 237 pari ženskih pantalona obeleženih oznakom „...“ i da snosi troškove čuvanja i skladištenja privremeno zadržane robe, te da o svom trošku objavi izreku presude u javnim glasilima.

Prema utvrđenim činjenicama tužilac je nosilac međunarodno registrovanog žiga za Republiku Srbiju pod brojem ... za znak u reči „...“, za robu iz klase 25 Ničanske klasifikacije. Uprava carine – Odeljenje za zaštitu intelektualne svojine obavestilo je tužioca o zadržavanju robe – 237 pari ženskih pantalona obeleženih oznakom „...“, o čemu je sačinjen zapisnik, u kome je konstatovano da se zadržana roba nalazi u tranzitu, da je pošiljalac izvoznik iz Turske, a uvoznik i krajnje odredište robe je privredno društvo u BIH, odnosno da je ruta dopreme robe Turska-Bugarska- Srbija-Bosna i Hercegovina.

Prema ovako utvrđenim činjenicama, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, nalazeći da tranzitom robe preko teritorije Republike Srbije nije izvršena povreda žiga tužioca, jer predmetna roba nije bila namenjena stavljanju u promet u Republici Srbiji. Stanovište prvostepenog suda je da se tranzit robe ne smatra radnjom povrede žiga prema članu 38. stav 3. tačka 3. Zakona o žigovima.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, preinačio je prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca. Prema stanovištu drugostepenog suda, Carinski zakon i Direktiva o žigovima izričito predviđaju da se radnjom povrede žiga smatra i tranzit robe neovlašćeno obeležene zaštićenim znakom, te je pogrešan zaključak prvostepenog suda da u konkretnom slučaju nema povrede prava tužioca kao nosioca žiga označenog u reči „...“. Drugostepeni sud je na osnovu člana 280. Carinskog zakona, kao i opšte prihvaćenog pravila međunarodnog prava sadržanog u Direktivi EU i člana 73a stav 1. Zakona o žigovima, utvrdio da je tuženi povredio pravo tužioca kao nosioca žiga i tuženom naložio prestanak povrede prava, uništenje robe koja je zadržana u carinskom postupku o trošku tuženog i izmirenje svih troškova čuvanja i skladištenja zadržane robe, kao i objavljivanje presude o trošku tuženog.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev.

Revident osporava pravilnost primene materijalnog prava, odredbe člana 38. Zakona o žigovima. Navodi da tom odredbom nije bilo propisano da se u tranzitu robe preko teritorije Republike Srbije može učiniti povreda žiga, te da nosilac žiga ne može zabraniti tranzit robe, koji po prirodi stvari isključuje dovođenje u zabludu relevantne javnosti zbog istovetnosti ili sličnosti žiga, već samo uvoz ili izvoz robe. Smatra da se u tranzitu ne odvija nikakva radnja korišćenja žiga u prometu. Osporava stav Privrednog apelacionog suda da se ova pravna stvar reši primenom Carinskog zakona, umesto jezičkim tumačenjem Zakona o žigovima. Dalje obrazlaže da se Direktiva EU 2015/2436 iz 2015. godine ne može primenjivati neposredno pred domaćim sudovima, već je potrebno da nacionalno zakonodavstvo implementira njene odredbe. Po shvatanju revidenta ni tim odredbama, istovetno Zakonu o žigovima u članu 38., nije propisano da se može zabraniti tranzit robe obeležene zaštićenim znakom.

Navodi revizije nisu osnovani.

U konkretnom slučaju tuženi je uvoznik robe pod zaštićenim znakom tužioca. Roba je bila u tranzitu radi uvoza u Bosnu i Hercegovinu, kada je Uprava carine – Odeljenje za zaštitu intelektualne svojine Republike Srbije obavestilo zadržala robu – 237 pari ženskih pantalona obeleženih oznakom „...“, koje je tuženi uvozio u Bosnu i Hercegovinu, zbog sumnje da je povređeno pravo žiga tužioca.

Prema odredbi člana 280. Carinskog zakona („Sl. glasnik RS“, br. 18/2010... 113/2017) uvoz, izvoz ili tranzit robe kojim se povređuju prava intelektualne svojine utvrđena propisima koji uređuju to pitanje i međunarodnim ugovorima, nije dozvoljen.

Prema odredbi člana 282. istog zakona, carinski organ može po službenoj dužnosti prekinuti carinski postupak i puštanje robe koja se uvozi, izvozi ili je u tranzitu ako posumnja da je povređeno neko od prava intelektualne svojine.

Odredbom člana 38. Zakona o žigovima („Službeni glasnik RS“ br. 104/09, 10/13 i 44/18 – dr. zakon) kojim se uređuje sadržina, sticanje i obim prava nosioca žiga, propisano je u stavu 2. tačka 1. da nosilac žiga ima pravo da drugim licima zabrani da neovlašćeno koriste znak koji je istovetan sa njegovim ranije zaštićenim znakom u odnosu na robe, odnosno usluge koje su istovetne robi, odnosno uslugama za koje je taj žig registrovan.

Prema odredbi člana 72. Zakona o žigovima, povredom prava smatra se svako neovlašćeno korišćenje znaka od strane bilo kog učesnika u prometu u smislu člana 38. i člana 43. stav 2. istog zakona.

Odredbama Zakona o žigovima nije izričito propisano da nosilac žiga može zabraniti drugom licima da neovlašćeno koriste njegov znak zaštićen žigom i u slučaju tranzitnog prometa robe. Međutim, to ne znači da nosilac žiga nema to pravo, odnosno da je takav vid pravne zaštite zakonom isključen. Pre svega, to ovlašćenje proizilazi i iz odredbe stava 3. člana 38., prema kojoj u smislu stava 2. ovog člana nosilac žiga ima pravo da zabrani i samo stavljanje zaštićenog znaka na robu, njeno pakovanje ili sredstva za obeležavanje robe. Dalje, to pravo nosioca žiga je izričito ustanovljeno odredbom člana 281. Carinskog zakona, koju normu je drugostepeni sud pravilno primenio, i čija primena nije isključena odredbama Zakona o žigovima. Carinski organ je saglasno odredbi člana 282. istog zakona ovlašćen i po službenoj dužnosti da prekine carinski postupak i puštanje robe koja je u tranzitu, ako posumnja da je povređeno neko od prava intelektualne svojine. Osim toga, takav postupak zaštite prava nosioca žiga poznaje i odredba Direktive EU 2015/2436 iz 2015. godine. Tom odredbom je izričito propisano da nosilac žiga ima pravo da zabrani tranzit robe obeležene neovlašćenim korišćenjem žigom zaštićenog znaka. Zato se pravi obim zaštite u smislu člana 38. stav 2. tačka 1. Zakona o žigovima može utvrditi sistematskim tumačenjem svih navedenih zakonskih propisa, a ne samo navedene odrebe Zakona o žigovima kako neosnovano tvrdi revident. Ono ukazuje da nosilac žiga može zabraniti drugim licima neovlašćeno korišćenje znaka koji je istovetan sa njegovim ranije zaštićenim znakom kojim je obeležena roba i u slučaju kada se radi o robi u tranzitu. Iz iznetih razloga pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je shodno napred citiranim odredbama usvojio tužbeni zahtev tužioca u celosti.

Neosnovani su navodi revidenta da se Direktiva EU 2015/2436 iz 2015. godine ne može direktno primenjivati pred domaćim sudovima. Ovo iz razloga što Direktiva EU 2015/2436 iz 2015. godine, predstavlja opšteprihvaćeno pravilo međunarodnog prava, koje se saglasno odredbi člana 16. stav 2. Ustava neposredno primenjuje. Dakle, da bi se primenjivala opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava, nije potrebno da ih država ratifikuje, kao što je to slučaj sa međunarodnim ugovorima koji moraju biti ratifikovan da bi predstavljali deo pravnog poretka i neposredno se primenjivali.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odbio reviziju tuženog kao neosnovanu i odlučio kao u izreci ove presude na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić