Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2433/20 od 18.09.2020. godine, stavom prvim izreke, odbačena je kao nedozvoljena žalba tužioca izjavljena protiv stava prvog izreke prvostepene presude. Stavom drugim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu drugom i trećem izreke i žalba tužioca odbijena kao neosnovana. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu četvrtom i petom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime neisplaćenih naknada za ishranu u toku rada u periodu od 01.06.2016. do 26.12.2017. godine, isplati ukupan iznos od 108.008,00 dinara i na ime regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od 01.06.2016. godine do 26.12.2017. godine iznos od 70.006,050 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do isplate, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u stavu šestom izreke prvostepene presude i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 74.032,13 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do isplate i obavezuje tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara. Stavom petim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 17.509,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog potrebe razmatranja pravnih pitanja i ujednačavanja sudske prakse, sa predlogom da se o istoj raspravlja primenom odredbe člana 404. ZPP.

S obzirom da je revizija tužioca dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je nakon statusne promene AD „Železnice Srbije“ izdvajanjem uz osnivanje, nastavio da radi kod tuženog na radnom mestu ... u Sekciji za prevoz robe ... . Tužiocu ugovorom o radu nisu posebno utvrđeni iznosi za topli obrok i regres, već se navodi da zaposleni ima pravo na druga primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa kolektivnim ugovorom AD ''Železnice Srbije''. U skladu sa odredbom člana 171. stav 1. Kolektivnog ugovora poslodavca (''Službeni glasnik RS'' br. 37/95, 7/00), tužiocu na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora pripadaju utvrđeni iznosi. U platnoj listi tužioca nisu iskazani obračun i isplata naknade za ishranu u toku rada i vrednost 1/12 regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao ni struktura vrednosti jednog radnog sata.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom principa tereta dokazivanja obračuna i isplate naknade koja je predmet tužbenog zahteva, a koji je na tuženom, koji se nije mogao izjasniti o visini predmetnih naknada.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu tako što je odbio tužbeni zahtev, nalazeći da su ove naknade tužiocu isplaćene kroz vrednost radnog časa za obračun zarade, a da propust poslodavca da u obračun zarade iskaže podatke po osnovu troškova ishrane i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, ne vodi zaključku da tužiocu iste nisu isplaćene.

Ovakvo stanovište drugostepenog suda zasniva se na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, teret dokazivanja činjenica koje sprečavaju ostvarivanje prava ili usled kojih je pravo prestalo da postoji (da su tužiocu isplaćene naknade koje su predmet parnice) je na tuženoj, saglasno članu 231. stav 3. ZPP. Kako u konkretnom slučaju tuženi svoje tvrdnje o izvršenoj isplati predmetnih naknada nije dokazao, iako se svi eventualni dokazi o tome nalaze kod poslodavca, dužan je da snosi teret svojih nedokazanih tvrdnji. Naime, zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora. Ovo pravo zaposlenog proizlazi iz člana 118. stav 1. tačka 5. i 6. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'' br. 24/05 sa izmenama i dopunama), dok se visina ovih troškova bliže reguliše opštim aktima poslodavca. U situaciji kada poslodavac ovo pravo zaposlenih ne iskaže u platnoj listi zaposlenih, kako je propisano članom 105. stav 1. i članom 121. stav 1. Zakona o radu, teret dokazivanja da je zaposlenima isplaćena naknada ovih troškova je na tuženom. U suprotnom, tuženi kao poslodavac mora snositi rizik takvog propusta kao što je osnovanost tužbenog zahteva, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud.

Iz navedenih razloga, drugostepena presuda je preinačena, odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda, saglasno članu 416. stav 1. ZPP.

Imajući u vidu da tuženi po žalbi nije uspeo, to je odbijen i njegov zahtev za naknadu troškova postupka po žalbi.

Polazeći od uspeha u postupku po reviziji, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi revizijske troškove u iznosu od 78.860,65 dinara i to za sastav revizije iznos od 12.000,00 dinara i na ime sudskih taksi iznos od 66.860,65 dinara, saglasno odredbama člana 153, 154. i 163. ZPP, Tarife o nagradama i naknadi troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, br. 121/12...99/20) i Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94 ... 95/18).

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić