Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužilje propisani članom 404. ZPP, imajući u vidu da je iskazano pravno shvatanje u nižestepenim odlukama po pitanju savesnosti državine različito od postojeće sudske prakse, na šta ukazuju i navodi revizije, usled čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. ZPP, pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su susedi. Tužilja je 2004. godine sa suprugom kupila kuću sa garažom, šupom i baštom uz kuću tužene. Prilikom izlaska geometra radi premera parcele uočena su neslaganja između faktičkog i pravnog stanja, povodom čega je pokrenuta parnica okončana pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1764/15 od 15.03.2016. godine kojom je obavezana tužena da tužilji preda u posed na slobodno raspolaganje zauzeti deo katastarske parcele .. njiva „VV“ upisana u LN .. KO ... i to u delu koji se nalazi neposredno uz parcelu tužene pravolinijskog trougla ukupne površine 131m2. Posed predmetnog dela parcele tužena je predala tužilji dana 15.04.2016. godine, po prijemu prvostepene presude. Naime, tužilji je tom prilikom, na njen zahtev predata čista zemlja i prethodno je povađeno 5 stabala dunja, dok je betonska staza na tom spornom delu parcele polupana. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 30.10.2017. godine sa zahtevom da tužena isplati tužilji po osnovu neosnovanog korišćenja zauzetog dela parcele tužilje .. njiva „VV“ upisana u LN .. KO ... visinu postignutih koristi u periodu od 10 godina unazad.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev nalazeći da je tužena u utuženom periodu bila savestan držalac u smislu člana 72. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer je sve do donošenja pravnosnažne sudske odluke Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1764/15 od 15.03.2016. godine bila u uverenju da je sporni deo parcele njen, pa kako je zauzeti deo parcele predala u posed tužilji 15.04.2016. godine, nakon prijema te presude, a pre podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, to nije dužna platiti naknadu za njeno korišćenje saglasno članu 38. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom ukazuje da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Naime, članom 72. stav 2. i 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO) propisano je da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i da se savesnost državine pretpostavlja, dok članom 38. stav 2. istog Zakona da savesni držalac nije dužan da plati naknadu za korišćenje stvari niti odgovara za pogoršanje i propast stvari koje su nastali za vreme njenog savesnog držanja. Članom 39. stav 7. ZOSPO propisano je da savestan držalac postaje nesavestan od trenutka kada mu je tužba dostavljena ali vlasnik može dokazivati da je savestan držalac postao nesavestan i pre dostavljanja tužbe.

Dakle, u smislu citiranih zakonskih odredaba, proizlazi da je pretpostvaka savesnosti državine oborena samim isticanjem zahteva vlasnika prema držaocu u smislu članu 39. stav 7. ZOSPO, ali i pre toga ukoliko vlasnik to dokaže, pa su nižestepeni sudovi prilikom ocene kvaliteta savesnosti državine tužene u smislu člana 72. stav 2. ZOSPO prenebregli utvrđenje okolnosti da je tužena u svakom slučaju postala nesavesni držalac u pogledu upotrebe zauzetog dela parcele tužilje od isticanja (dostavljanja) zahteva tužilje prema tuženoj za predaju u državinu u parnici koja je vođena i okončana pred Osnovnim sudom u Zrenjaninu.

S tim u vezi, u konkretnom nije moglo biti mesta za primenu člana 38. stav 2. ZOSPO, već člana 39. stav 2. ZOSPO koji propisuje da je nesavestan držalac dužan (vlasniku) da nadoknadi vrednost ubranih plodova koje je potrošio, otuđio ili uništio, kao i vrednost plodova koje je propustio da ubere. Kod takvog stanja zaključak nižestepenih sudova da tužilja nema pravo na naknadu koristi koje je tužena imala usled korišćenja dela parcele tužilje u utuženom periodu zasnovan je na pogrešnoj primeni materijalnog prava što je imalo za posledicu da je izostalo utvrđenje visine postignutih koristi (vrednosti plodova) tužene po navedenom osnovu, zbog čega su nižestepene presude morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, polazeći od primedbi izraženih u ovom rešenju, prvostepeni sud će potpuno utvrditi činjenično stanje od koga zavisi pravilna primena materijalnog prava u pogledu vrednosti plodova koje su stečene korišćenjem tužiljine nepokretnosti od strane tužene kao nesavesnog držaoca u utuženom periodu i ponovno odlučiti o tužbenom zahtevu, imajuću posebno u vidi da je zahtev iz člana 39. stav 2. ZOSPO, koji je predmet ove parnice, obligacionopravne prirode i ima se raspraviti po pravilima sticanja bez osnova, odnosno upotrebe tuđe stvari u svoju korist iz člana 219. ZOO, dok momenat u kom je državina tužene postala nesavesna treba raspraviti primenom pravila propisanih članom 39. stav 7. ZOSPO.

Na osnovu izloženog, odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić