U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac predsednika veća, Dragane Marinković i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vlajko Komlenac, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Miroslav Milošević, advokat iz ..., radi povraćaja kupoprodajne cene, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2232/20 od 01.10.2020. godine, u sednici održanoj 21.04.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2232/20 od 01.10.2020. godine, u preinačujućem delu, tako što SE ODBIJA žalba tuženog i POTVRĐUJE prvostepena presuda.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati 136.000,00 dinara, u roku od 15 dana od prijema ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Rumi P 220/17 od 06.07.2020. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je osnovano potraživanje tuženog istaknuto radi prebijanja u iznosu od 23.719,01 dinara (troškovi zakupnine gradskog građevinskog zemljišta 23.497,34 dinara i troškovi vode 221,67 dinara), odnosno 220,69 evra, sa zakonskom zateznom kamatom od 03.11.2010. godine do isplate (koju naknadu štete tužilac priznaje podneskom od 25.09.2019. godine i smanjuje prvobitno postavljen tužbeni zahtev od 5.000 evra na 4.800 evra), a u preostalom delu istaknuto potraživanje tuženog radi prebijanja sa kamatom, nije osnovano. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na osnovu raskinutog ugovora, a na ime povraćaja primljene kupoprodajne cene isplati 4.779,31 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa kamatom po stopi koju utvrđuje Evropska centralna banka za period od 03.11.2010. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine, do isplate u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je deo tužbenog zahteva za isplatu 20,69 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate sa kamatom kao u tom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka od 169.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova parničnog postupka od presuđenja do izvršnosti.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 2232/20 od 01.10.2020. godine, stavom prvim izreke, odbio žalbu tužioca, a žalbu tuženog delimično usvojio i presudu Osnovnog suda u Rumi P 220/17 od 06.07.2020. godine, potvrdio u stavu prvom i delu stava drugog izreke, kojim je obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime povraćaja primljene kupoprodajne cene po osnovu raskinutog ugovora iznos od 879,31 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa kamatom po Zakonu o zateznoj kamati od 23.04.2015. godine do isplate i preinačio u preostalom delu stava drugog i četvrtog izreke, i odbio zahtev tužioca za isplatu iznosa od još 3.900 evra u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa kamatom ECB za period od 03.11.2020. godine do 24.12.2012. godine, a od 24.12.2012. do isplate u visini referentne kamatne stope ECB na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 879,31 evro u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate od 03.11.2010. godine do 22.04.2015. godine, i obavezu tuženog da tužiocu naknadi troškove spora snizio na iznos od 31.035,45 dinara sa kamatom od izvršnosti do isplate. Tužiocu nisu dosuđeni troškovi žalbenog postupka, a obavezan je da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka od 14.704,20 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava u smislu člana 407. stav 1. tačka 4. i radi ujednačavanja sudske prakse na osnovu člana 404. stav 1. ZPP.

Tuženi je dao odgovor na reviziju sa predlogom da se revizija odbije.

Kako je tužilac reviziju izjavio protiv presude kojom je preinačena prvostepena presuda i odlučeno o zahtevima stranaka, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena kao redovna, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju dana 02.08.2010. godine u ... tužilac kao kupac i tuženi kao prodavac su zaključili ugovor o kupoprodaji montažnog kioska, površine 18,75 m2, za kupoprodajnu cenu od 12.900 evra. Istog dana kiosk je predat u posed kupcu koji je tada isplatio deo kupoprodajne cene od 7.000 evra, a obavezao se da će ostatak od 5.900 evra, isplatiti najkasnije do 10.08.2010. godine. Kako preostali deo kupoprodajne cene nije isplatio u ugovorenom roku, tužilac je tuženom vratio u posed kupoprodajni objekat oslobođen od svih lica i stvari dana 03.11.2010.godine. Tom prilikom stranke su potpisale izjavu kojom je konstatovano da tužilac vraća objekat jer nije u mogućnosti da ispuni ugovorne obaveze iz člana 4. ugovora o kupoprodaji (da isplati ostatak kupoprodajne cene od 5.900 evra najkasnije do 10.08.2010. godine); a tuženi se obavezao da će mu kada proda isti objekat od novougovorene cene vratiti (tužiocu) uplaćeni deo kupoprodajne cene koji mu je on isplatio prilikom sačinjavanja njihovog kupoprodajnog ugovora, s tim da minimalna cena za prodaju objekta iznosi 9.000 evra. U istom pismenu je takođe navedeno da se na ovaj način, prodavac-ovde tuženi odriče daljeg potraživanja neisplaćene ugovorene cene u visini od 5.900 evra a preuzeo je sve režijske troškove nastale do vraćanja objekta (zakupnina gradskog zemljišta, struja, voda, komunalije) što prema nalazu i mišljenju veštaka iznosi ukupno 23.719,01 dinara, koji iznos je tužilac priznao. Nesporno je da je tuženi od primljene kupoprodajne cene od 7.000 evra koja mu je isplaćena na dan zaključenja kupoprodajnog ugovora, tužiocu vratio 2.000 evra (čime je potraživanje tužioca 5.000 evra). Tuženi je prodao montažni kiosk 20.01.2017. godine, za 6.000 evra VV iz ... .

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je prvostepeni sud usvojivši prigovor prebijanja u iznosu od 23.719,01 dinara, delimično usvojio tužbeni zahtev i tuženog obavezao da tužiocu na ime vraćanja primljene kupoprodajne cene isplati 4.779,31 evro u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate, sa kamatom kao u izreci, od dana prijema tog iznosa.

Drugostepeni sud je delimično potvrdio prvostepenu presudu za isplatu iznosa od 879,31 evra u dinarskoj protivvrednosti. Ocenio je sadržinu izjave od 03.11.2010. godine na način da su se tom izjavom ugovarači saglasili da tuženi i prilikom naredne prodaje od najmanje pretpostavljene cene za kiosk od 9.000 evra, za sebe zadrži deo ugovorene cene iz ugovora koji se tom izjavom raskida u visini od 3.900 evra, a da ostatak preda tužiocu, pa je sledom toga zaključio da je tuženi posle raskida ugovora u obavezi da tužiocu isplati još iznos od 1.100,00 odnosno, koji je po usvajanju kompenzacionog prigovora od 220,69 evra umanjio na iznos od 879,31 evra u dinarskoj protivvrednosti. Za iznos preko ovoga je odbio tužbeni zahtev tužioca.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Naime, u postupku je kao nesporno utvrđeno da je danom zaključenja kupoprodajnog ugovora 02.08.2010. godine, tužilac na ime kupoprodajne cene tuženom isplatio 7.000 evra, a obavezao se da će ostatak ugovorene cene od 5.900 evra, da isplati najkasnije do 10.08.2010. godine. Kako u tom roku nije isplatio ostatak ugovorene kupoprodajne cene, vratio je prodavcu - tuženom montažni kiosk oslobođen od lica i stvari dana 03.11.2010. godine i istog dana potpisao izjavu (koju je sačinio tuženi) po kojoj se tuženi obavezao da će tužiocu preostali deo cene vratiti kada proda stvar koju mu je kupac vratio (nije određen datum) za najmanje 9.000 evra. U međuvremenu tuženi je tužiocu vratio 2.000 evra, dok mu ostatak primljene cene nije vratio jer je lokal prodao tek 20.01.2017. godine, za iznos od 6.000 evra.

Pravilom iz odredbe člana 132. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), određena su dejstva raskida ugovora i između ostalog propisano da ako je jedna strana izvršila ugovor potpuno ili delimično, ima pravo da joj se vrati ono što je dala (stav 2.), pri čemu je strana koja vraća novac dužna da plati i zateznu kamatu od dana kada je primila isplatu (stav 5.) a da se kod dvostranih ugovora ispunjenje obaveza vrši istovremeno (član 122. stav 1.).

Stoga prema navedenom pravilu tužiocu koji je delimično izvršio kupoprodajni ugovor isplatom dela kupoprodajne cene, nakon raskida tog ugovora zbog nemogućnosti ispunjenja i vraćanja tuženom u posed kupoprodajnog objekta oslobođenog od lica i stvari dana 03.11.2010. godine, pripada pravo na istovremeno vraćanje primljenog iznosa kupoprodajne cene. Te zakonske obaveze vraćanja primljenog iznosa tuženi se ne može osloboditi pozivanjem na zaključenu izjavu koja sadrži uslov o visini buduće kupoprodajne cene, jer je izjava te sadržine suprotna smislu člana 132. ZOO i kao takva ne proizvodi pravno dejstvo.

Imajući navedeno u vidu, pravilna je ocena prvostepenog suda da je tuženi u obavezi da izvrši restituciju - vraćanje primljenog dela kupoprodajne cene, ovo iz razloga, što se sastavljanjem izjave od 03.11.2010. godine, ovde tuženi, kao prodavac odrekao daljeg potraživanja neisplaćenog dela od ugovorene kupoprodajne cene od još 5.900 evra (7.000 isplaćeno). Istom se tužilac nije odrekao svog prava na povraćaj datog dela koji mu pripada u smislu citiranih zakonskih odredbi. Zato se ne može prihvatiti izloženi zaključak drugostepenog suda.

Prvostepeni sud je pravilno odlučio i o troškovima parničnog postupka na osnovu člana 153. stav1. i 154. stav 2. ZPP.

Tužiocu koji je uspeo u revizijskom postupku (pored troškova priznatih prvostepenom presudom) pripadaju i troškovi sastava žalbe i revizije od po 18.000,00 dinara, kao i takse na reviziju od 70.600,00 dinara, a prema opredeljenom zahtevu tužioca, na osnovu člana 165.stav 2. i 163.stav 2.ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić