.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 5350/2019
19.11.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca Preduzeća za proizvodnju, trgovinu i usluge „BMG – NM“ d.o.o. Beograd, čiji je punomoćnik Aleksandar Kostić, advokat iz ..., protiv tužene AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Bajić, advokat iz ..., radi utvrđenja, poništaja i raskida ugovora, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž 5007/2019 od 19.06.2019. godine, u sednici održanoj 19.11.2020. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDAJU SE rešenje Apelacionog suda u Beogradu Gž 5007/2019 od 19.06.2019. godine i rešenje Višeg suda u Beogradu P 4920/17 od 22.03.2018. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na odlučivanje o zahtevu tužioca.
O b r a z l o ž e nj e
Rešenjem Višeg suda u Beogradu P 4920/17 od 22.03.2018. godine, stavom prvim izreke, dozvoljeno je objektivno preinačenje kao u podnesku tužioca od 10.01.2017. godine. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba.
Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž 5007/2019 od 19.06.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno prvostepeno rešenje u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 420. stav 6. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 18/20), i utvrdio da je revizija osnovana.
Tužilac je tužbom tražio da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji zaključen između stranaka i overen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu 04.03.2013. godine, sa obrazloženjem da su stranke zaključile ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koja nija bila vlasništvo tužioca, već preduzeća „BMG“ d.o.o. u stečaju. Tužena u odgovoru na tužbu nije osporila ove navode tužioca i navela je da je preduzeće „BMG“ d.o.o. u stečaju nepokretnost koja je bila predmet spornog ugovora o kupoprodaji prodalo preduzeću „Rubisol plus“ d.o.o. Podneskom od 10.01.2017. godine tužilac je preinačio tužbu, tako što je istakao i eventualne zahteve, tražeći poništaj, odnosno raskid predmetnog ugovora. Prvostepeni sud je dozvolio preinačenje tužbe.
Nižestepeni sudovi su odbacili tužbu, zbog nedostatka pravnog interesa tužioca, jer su smatrali da među strankama nije bilo sporno da tužilac nije bio vlasnik nepokretnosti koja je bila predmet spornog ugovora o kupoprodaji u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji i da ugovor o kupoprodaji prema tužiocu nije proizveo pravno dejstvo, imajući u vidu da je vlasnik nepokretnosti nepokretnost otuđio.
Vrhovni kasacioni sud nalazi da se revizijom osnovano ukazuje na pogrešnu primenu prava.
Tužilac je podneo tužbu za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji zaključenog između stranaka, sa obrazloženjem da u vreme predmetne kupoprodaje nije bio vlasnik nepokretnosti, koja je predmet ugovora o kupoprodaji. Radi se o tužbi za utvrđenje (deklarativnoj tužbi), kod koje zakon (član 194. stav 2. ZPP i član 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima), ograničava, odnosno uslovljava, mogućnost podnošenja ovakve tužbe i vođenje postupka po njoj postojanjem pravnog interesa za pravnosnažno utvrđenje. Tužba za utvrđenje može da se podnese ako tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa, ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili ako tužilac ima neki drugi pravni interes. To znači da takav interes postoji kada se pravni položaj tužioca pokazuje kao neizvestan u odnosu prema tuženom, a otklanjanje ove neizvesnosti opravdanom. Predmet tužbenog zahteva je utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji, a u slučaju osnovanosti tužbenog zahteva, pravna posledica apsolutne ništavosti proizvodiće pravno dejstvo ex tunc, što znači od njegovog zaključenja, odnosno smatraće se kao da ugovor nikada nije ni zaključen. Imajući u vidu pravne posledice apsolutne ništavosti ugovora, te razloge sa kojih tužilac traži da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji koji je zaključio sa tuženom, to po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilac ima pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o kupoprodaji, bez obzira na činjenicu što je među strankama nesporno da tužilac nije bio vlasnik nepokretnosti koja je predmet tog ugovora.
Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pogrešno odbačena tužba tužioca, sa kojih razloga je primenom člana 415. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će odlučiti o osnovanosti zahteva tužioca imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja, a potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.
Predsednik veća – sudija
Slađana Nakić Momirović,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
