Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 55/14) i odlučio da je revizija tužioca delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zasnovao radni odnos kod tuženog 19.05.2010. godine na neodređeno vreme kao vozač motornih vozila 3 (vožnja motornih vozila do 7 tona). Posedovao je vozačku dozvolu sa „A“, „B“ i „C“ kategorije. Majka tužioca takođe je zaposlena kod tuženog. Iako je bio u obavezi da vozi kamione do 7,5 tona ponekad je vozio i kamione veće nosivosti za koji je bio predviđen veći koeficijent za obračun zarade od ugovorenog koeficijenta tužioca (2) i za koji mu je isplaćivana zarada. Pred izbore 2012. godine Demokratska stranka je sprovela kampanju „od vrata do vrata“ i Gradski odbor u Novom Sadu je za potrebe sprovođenja predizborne kampanje sačinio obrazac „Sigurni glasači Demokratske stranke Gradski odbor Novi Sad“. Dana 05.03.2012. godine sa broja telefona tuženog ... upućen je poziv na privatni broj mobilnog telefona tužioca. Javio se VV savetnik direktora. Rekao je da zove u ime direktora BB i tražio da tužilac prikupi 15 sigurnih glasova za Demokratsku stranku jer je to način da mu se tužilac oduži, s obzirom da je primljen u radni odnos za vreme mandata direktora. Tužilac je rekao da nije zainteresovan za to i odbio je zahtev, na šta je VV odgovorio „u redu“. Nekoliko dana nakon toga, tužilac je slučajno sreo VV u krugu tuženog u ulici ... broj .. . Tom prilikom mu je VV dao obrazac „Sigurni glasači Demokratske stranke Gradski odbor Novi Sad“. Tužilac ga je pitao šta predstavlja taj spisak i zbog čega mu se taj spisak daje, na šta je VV odgovorio da on zna zašto („znaš ti zašto“). Tužilac je spisak zadržao. Nakon ovog susreta tužilac je još jednom sreo VV prilikom odlaska u upravnu zgradu tuženog u računovodstvo i tada ga je VV pitao, persirajući mu, da li ste skupili sigurne glasove. Tužilac nije odgovorio na ovo pitanje samo je produžio dalje za računovodstvo. O svemu ovome tužilac je obavestio neposrednog rukovodioca i ostale kolege. Tužiočeve kolege GG i DD su takođe dobili naredbu da u roku od 15 dana prikupe sigurne glasove za Demokratsku stranku, ali su to oni odbili. Tužiocu nije direktno rečeno da će imati problema sa radnim mestom ako ne prikupi sigurne glasove, ali je nakon što nije izvršio zadatak da prikupi sigurne glasove za Demokratsku stranku premešten na drugo radno mesto. Dana 11.04.2012. godine uručena mu je ponuda za izmenu ugovora o radu pri čemu je predviđen premeštaj sa poslova vozača motornih vozila 3 na poslove rukovaoca građevinskih mašina 3 u istom odeljenju. Kao razlog premeštaja navedena je potreba organizacije poslova i potrebe za vršenje istih. Tužilac je istog dana zaključio aneks broj 4 ugovora o radu za ove poslove. Koeficijent posla je opredeljen na 2 kao i za poslove motornih vozila 3. Tužilac je pokrenuo postupak za osporavanje aneksa broj 4 ugovora o radu od 11.04.2012. godine. Zbog svega toga tužilac se osećao nelagodno. Smatra da nije došao na posao političkim putem te da nije dužan bilo kome da se odužuje. Učestalo se budio pa se javio lekaru i propisana mu je terapija uz konstataciju da nije sposoban za posao u cilju izmeštanja sa posla i za njega stresne situacije. Drugi put se javio izabranom lekaru dana 15.05.2012. godine (prvi put se javio 25.04.2012. godine) i dijagnoza je bila neurotski poremećaj. Pre tog događaja tužilac nije imao zdravstvenih problema. Kolege su ga gledale kao crnu ovcu. U toku postupka obavljeno je veštačenje od strane veštaka neuropsihijatra pa je utvrđeno da je tužilac zbog svega toga pretrpeo reaktivnu depresivni sadržaj, osećaj bespomoćnosti, javlja se usporenost, bezvoljnost, teškoća usnivanja, nesanice itd. Narušeni su dobri poslovni odnosi u segmentu od 59,54%, a kod istog se javljalo i privremeno umanjenje životne aktivnosti od 7,95%. Kod tužioca se javljao i strah koji je u početku bio intenzivniji, a vremeno je postojao sve manji. Javlja se anksiozno depresivno stanje u vidu smetnji reaktivnog karaktera. Sve to je u uzročno-posledičnoj vezi sa ponašanjem VV i BB u vremenskom periodu preko šest meseci od 05.03. do 16.09.2012. godine.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, pozivajući se na odredbe čl. 4, 5. i 6. st. 1, 2. i 3. i člana 9. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ br. 36/2010), člana 12. Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu („Službeni glasnik RS“ br. 62/2010) i člana 60. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ br. 98/2006) i člana 6. stav 1. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu prvostepeni sud je utvrdio da je ovakvim ponašanje tuženog i njegovih pretpostavljenih tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu i da mu je na takav način povređeno dostojanstvo, ugled, lični i profesionalni integritet, zdravlje i njegov položaj kao zaposlenog. Pretrpeo je određeni strah, a bila mu je delimično umanjena životna aktivnost usled čega je trpeo duševne bolove. Usvojio je tužbeni zahtev tužioca u pretežnom delu izuzev u delu koji se odnosi na naknadu štete za pretrpljeni strah preko dosuđenih iznosa od 100.000,00 dinara pa do traženog iznosa od 150.000,00 dinara.

Drugostepeni sud nije prihvatio stanovište prvostepenog suda, nalazeći da se ne može prihvatiti da je tužilac ovakvim radnjama tuženog i pretpostavljenih kod tuženog pretrpeo zlostavljanje na radu. Da bi postojalo zlostavljanje na radu u smislu člana 6. Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu potreban je i uslov ponavljanja, učestalosti, a aktivnost kojom se vrši zlostavljanje mora trajati u određenom vremenskom periodu odnosno sa visokom učestalošću u dužem vremenskom periodu što ukazuje na okolnost da je bitna karakteristika zlostavljanja između ostalog i ponavljanje radnji koje čine zlostavljanje. Po nalaženju drugostepenog suda, ne smatraju se zlostavljanje na radu pojedinačni akti poslodavca (rešenje, upozorenje), kojim je rešavano o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa jer zaposleni ima pravo na zaštitu u postupku propisanim posebnim zakonom. Uskraćivanjem i onemogućavanjem prava utvrđenih zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, zaštita se ostvaruje u postupku kod poslodavca ili pred nadležnim sudom. Radnja savetnika VV, koji je tužioca zvao telefonom da bi pribavio 15 sigurnih glasova za glasanje i završetak razgovora (u redu) kada je tužilac odbio da postupi po zahtevu, ne može se smatrati zlostavljanjem. U ponašanju VV nije bilo ničega neprijateljskog, omalovažavajućeg, uvredljivog ili bilo kakvog drugog sadržaja koji je bio uperen prema ličnosti tužioca. Proizilazi da zlostavljanje nije bilo u kontinuitetu. Jedan telefonski razgovor i dva slučajna susreta sa VV ne mogu se smatrati zlostavljanjem na radu u smislu odredbe člana 13. stav 1. tačka 6. Pravilnika o pravilima ponašanja poslodavca i zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom zlostavljanja na radu. Zahtev za prikupljanje sigurnih glasova predstavlja jedan izdvojen i za tužioca neprijatan i incidentan događaj pri čemu tužiocu nije ni predočavano da zbog neprikupljanja sigurnih glasova može snositi i posledice. Kako tužilac nije učinio verovatnim da je u ponašanju direktora tuženog BB i zaposlenog VV bilo ponašanja koje bi predstavljalo povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta i zdravlja tužioca kao ni ponašanje koje bi izazvalo strah ili predstavljalo stvaranje neprijateljskog ponižavajućeg i uvredljivog okruženja, izolovanja ili pogoršanja uslova rada tužioca to se ne može smatrati da je u konkretnom slučaju izvršeno zlostavljanje na radu na koje se tužilac poziva. Jer, način na koji je tužilac doživio neki događaj ne znači da taj događaj obavezno predstavlja mobizirajuću radnju, a ocenom izvedenih dokaza koje je tuženi predložio proizilazi da nije učinjeno zlostavljanje na radu. Stoga je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev tužioca odbijen u celosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovakav zaključak drugostepenog suda ne može se prihvatiti kao pravilan. Naime, član 6. Zakona o zabrani zlostavljanja na radu je propisao da je zlostavljanje na radu svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koji se ponavlja, a koji za cilj ima ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenih i koji izaziva strah ili stvara neprijateljsko ponižavajuće i uvredljivo okruženje, pogoršava uslove rada ili dovodi do toga da se zaposleni izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu ili drugi ugovor. Zlostavljanje u smislu ovog zakona jeste i podsticanje ili navođenje drugih na ponašanje iz stava 1. ovog člana. Stavom 3. istog člana propisano je da se izvršiocem zlostavljanja smatra poslodavac sa svojstvom fizičkog lica ili odgovorno lice kod poslodavca sa svojstvom pravnog lica, zaposleni ili grupa zaposlenih kod poslodavca koji vrši zlostavljanje iz st. 1. i 2. ovog člana. Dalje, prema Pravilniku o pravilima ponašanja poslodavca zaposlenih u vezi sa prevencijom i zaštitom od zlostavljanja na radu (član 12. Pravilnika) ponašanja koja ukazuju na zlostavljanje su: uznemiravanje zaposlenog putem telefonskih poziva i drugih sredstava za komunikaciju, ako to nije u vezi sa radnim procesom i poslom koji zaposleni obavlja, a koje ponašanje se odnosi na nemogućnost odgovarajućeg komuniciranja, kao i ponašanja koja mogu da dovedu do narušenja dobrih međuljudskih odnosa. Prema članu 60. Ustava Republike Srbije propisano je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se tih prava niko ne može odreći.

Iz preduzetih radnji i postupanja odgovornih zaposlenih tuženog BB direktora i VV, savetnika direktora, može se zaključiti da je preduzetim radnjama izvršeno zlostavljanje tužioca na radu. Radi se o aktivnom ponašanju koje se ponavljalo (te radnje su preduzete tri puta), pa se može zaključiti da te radnje u svom ukupnom odnosu predstavljaju povredu prava ličnosti (dostojanstva i profesionalnog integriteta) te da je tužiocu povređena čast i ugled. Jer, kada je odbio da izvrši zadatak nakon toga je premešten na druge poslove. Veštačenjem je utvrđeno da se tužilac tada osećao bespomoćno i ugroženo. Shodno tome Vrhovni kasacioni sud nalazi da je tužiocu na ime naknade štete zbog povrede časti i ugleda (povreda prava ličnosti) bilo opravdano dosuditi iznos od 150.000,00 dinara koliko mu je dosudio prvostepeni sud.

U pogledu naknade štete zbog pretrpljenog straha i duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, drugostepeni sud je pravilno ocenio da tužiocu ne pripada naznačena naknada te da se ne može prihvatiti da je tim činom tužilac pretrpeo strah kojim je bio ugrožen njegov integritet, i da shodno tome nema pravo na naknadu nematerijalne štete po tom osnovu niti opisane radnje mogu dovesti do umanjenja životne aktivnosti u naznačenom periodu. Lična preosetljivost ne može biti osnov za naknadu nematerijalne štete vezano za pretrpljeni strah i duševne bolove za umanjenje životne aktivnosti koja je privremenog karaktera koja se manifestovala u procentu od 8,95 odnosno u bezvoljnosti i navodno umanjenih fizičkih i psihofizioloških aktivnosti koje iziskuje lako naprezanje pri obavljanju životnih svakodnevnih aktivnosti.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. i člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom i drugom izreke.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je na osnovu čl. 154, 155. i 165. ZPP, a isti se odnose na stručni sastava revizije u iznosu od 23.000,00 dinara i shodno važećoj AT. Troškovi za sudsku taksu tuženom nisu dosuđeni s obzirom da je tužilac oslobođen od plaćanja sudske takse.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić