Prema navedenoj odredbi (stav prvi), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, posebna revizija tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse po pitanju primene člana 195. Zakona o radu u parnici za utvrđenje ništavosti ugovora o privremenim i povremenim poslovima, kao i po pitanju pravnog interesa za podnošenje takve tužbe u smislu člana 110. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz tih razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

Tužilac je podnetom tužbom tražio utvrđenje ništavosti ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova koje je 24.07.2008. godine i 30.12.2008. godine zaključio sa tuženim. Tužbeni zahtev zasnovao je na tvrdnji da su označeni ugovori zaključeni radi obavljanja poslova sistematizovanih u opštem aktu tuženog, tako da su suprotni članu 197. Zakona o radu.

Prvostepeni sud je tužbeni zahtev odbio sa obrazloženjem da su ugovori zaključeni u skladu sa zakonom i u potpunosti izvršeni, a tužilac nije dokazao svoj pravni interes za podnošenje tužbe, niti je sudsku zaštitu zatražio u roku propisanom članom 195. Zakona o radu.

Drugostepeni sud je prihvatio ove razloge, nalazeći da nižestepeni sud nije pogrešno primenio odredbe članova 197. i 198. Zakona o radu.

Ovakvo pravno stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Odredbom člana 195. stav 1. Zakona o radu propisano je da zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava. Prema stavu drugom tog člana, rok za pokretanje spora je 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o radu propisano je da je zaposleni, u smislu tog zakona, fizičko lice koje je u radnom odnosu kod poslodavca. Prema članu 30. tog zakona, radni odnos zasniva se ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac.

Ugovorom o privremenim i povremenim poslovima ne zasniva se radni odnos. Rad po osnovu ugovora o privremenim i povremenim poslovima je rad koji se obavlja van radnog odnosa, što znači da lice koje takav rad obavlja nema svojstvo zaposlenog, u smislu člana 5. stav 1. Zakona o radu. Zbog toga se u sporu za utvrđenje ništavosti ugovora o privremenim i povremenim poslovima ne primenjuje odredba člana 195. stav 2. tog zakona kojom je određen rok za pokretanje radnog spora u kojem se štite prava zaposlenog, već odredba člana 110. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da se pravo na isticanje ništavosti ne gasi.

Tužba za utvrđenje ništavosti ugovora nije deklarativna tužba predviđena članom 194. stav 1. ZPP da bi tužilac, u smislu stava drugog tog člana, morao dokazivati svoj pravni interes. To je preobražajna (konstitutivna) tužba kod koje se postojanje pravnog interesa pretpostavlja jer se određena promena - ništenje ugovora, može postići samo presudom. Odredbom člana 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se na ništavost može pozvati svako zainteresovano lice, a to svojstvo u ovom slučaju svakako ima tužilac kao jedna od ugovornih strana iz ugovora čiju punovažnost osporava. Okolnost da je ugovor ispunjen ne predstavlja smetnju da se tužbom zahteva utvrđenje njegove ništavosti.

Ugovor o privremenim i povremenim poslovima, shodno članu 197. stav 1. Zakona o radu, zaključuje se za poslove koji ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini. Tužilac u podnetoj tužbi tvrdi da poslovi za koje je sa tuženim zaključio sporne ugovore nisu ni privremeni niti povremeni, jer se kod tuženog obavljaju neprekidno i sistematizovani su u njegovom opštem aktu. Od te činjenice, koju nižestepeni sudovi nisu utvrdili, zavisi odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i punovažnost, odnosno ništavost ugovora o privremenim i povremenim poslovima, kao protivnih navedenoj zakonskoj odredbi.

Iz tog razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, imajući u vidu ono što je rečeno u obrazloženju ovog rešenja o primeni roka iz člana 195. stav 2. Zakona o radu i pravnom interesu za podnošenje ove tužbe, saglasno pravilima o teretu dokazivanja upotpuniti činjenično stanje utvrđenjem da li su poslovi za koje su stranke zaključile sporne ugovore privremeni i povremeni, čije obavljanje je vremenski ograničeno, ili je reč o sistematizovanim poslovima koji se kod tuženog trajno obavljaju, jer od te činjenice zavisi pravilnost primene člana 197. Zakona o radu.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić