Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1838/2021 od 04.11.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu stava prvog izreke u odnosu na dosuđene mesečne iznose po osnovu prekovremenog rada, u usvajajućem delu stava drugog i u stavu trećem izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju u odnosu na novčano potraživanje na ime uvećane zarade po osnovu minulog rada, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), jer postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, s obzirom na predmet tražene sudske zaštite i razloge zbog kojih su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada. Stoga je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod „Trace PZP“ doo Vranje, na poslovima asfaltera u periodu od 26.02.2015. godine. Prethodno je bio u radnom odnosu u Preduzeću za puteve „Vranje“ AD do 06.01.2015. godine kada mu je prestao radni odnos zbog nastupanja pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka i prestanka potrebe za daljim angažovanjem. Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St 25/2012 od 29.03.2012. godine, nad Preduzećem za puteve „Vranje“ sa sedištem u Vranju otvoren je stečajni postupak, u kom postupku je ovo preduzeće prodato „Trace PZP Niš“ AD Niš, prema ugovoru o kupoprodaji od 23.12.2014. godine, a tuženi je 05.01.2015. godine isplatio kupoprodajnu cenu i postao vlasnik nad osnivačkim kapitalom koju čini pokretna i nepokretna imovina sa 100% udela u ukupnom kapitalu društva. Odredbom člana 8. navedenog ugovora predviđeno je da kupac kupovinom osnivačkih prava ne postaje pravni sledbenik navedenog preduzeća. Dana 05.01.2015. godine obustavljen je stečajni postupak nad PZP „Vranje“ AD u stečaju zbog prodaje stečajnog dužnika, kao pravnog lica, a postupak je nastavljen prema stečajnoj masi radi namirenja stečajnih poverilaca. Na osnovu spiska članova udruženja poslodavaca putne privrede Republike Srbije „Putar“ utvrđeno je da su Preduzeće za puteve „Vranje“ AD i „Trace PZP Vranje“ bili članovi tog udruženja. Dana 02.08.2018. godine došlo je do statusne promene pripajanjem Privrednog društva „Trace PZP Vranje“ u „Trace PZP Niš“, nakon čega je promenjeno ime u „Trace Srbija“ AD Niš. Podnetom tužbom u ovom postupku tužilac potražuje manje isplaćenu naknadu po osnovu minulog rada u visini utvrđenoj nalazom veštaka finansijske struke, primenom Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede („Službeni glasnik RS“, br. 3/2015).

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da u konkretnom slučaju treba primeniti odredbu člana 37. stav 1. tačka 5. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, jer ova odredba tužiocu daje veća prava i u saglasnosti je sa odredbom člana 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu. Ovo stoga što je nakon prodaje stečajnog dužnika došlo do promene osnivača tog društva jer je vlasnička i upravljačka prava stekao kupac – ovde tuženi, ali je stečajni dužnik zadržao svoj pravni subjektivitet i status pravnog lica, pa se pri obračunu minulog rada računa i vreme provedeno u radnom odnosu kod poslodavca prethodnika na osnovu člana 147. Zakona o radu. Po njihovoj oceni, ostvaren je i kontinuitet u članstvu u Udruženju „Putar“ između PZP „Vranje“ kod koje je tužilac bio zaposlen i tuženog, pa su zato zaključili da tužiocu pripada pravo na uvećanu zaradu po osnovu vremena provedenog na radu kod poslodavca kod koga ostvaruje ovo pravo, odnosno kod poslodavca koji je član Udruženja „Putar“ kako je to propisano u članu 37. stav 1. tačka 5. PKU za putnu delatnost.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je stanovište nižestepenih sudova zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 1. Zakona o stečaju („Službeni glasnik RS“ broj 104/09 i 99/11) propisano je da se tim Zakonom uređuju uslovi i načini pokretanja i sprovođenja stečaja nad pravnim licima. Odredbom člana 132. stav 1. istog Zakona propisano je da po donošenju rešenja o bankrotstvu, stečajni upravnik započinje i sprovodi prodaju celokupne imovine ili dela imovine stečajnog dužnika. Odredbom člana 135. istog Zakona propisano je da predmet prodaje može biti stečajni dužnik kao pravno lice, uz saglasnost odbora poverilaca uz prethodno obaveštenje razlučnih i založnih poverilaca u skladu sa članom 133. stav 2. ovog Zakona. Odredbom člana 136. stav 1. istog zakona propisano je da se posle prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica, stečajni postupak u odnosu na stečajnog dužnika obustavlja, a stavom 3. istog člana propisano je da novac dobijen prodajom stečajnog dužnika, kao i imovina stečajnog dužnika iz stava 2. ovog člana ulazi u stečajnu masu u odnosu na koju se stečajni postupak nastavlja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju se kao merodavni propis ima primeniti Zakon o stečaju i citirane odredbe ovog zakona, budući da je u konkretnom slučaju u pitanju prodaja pravnog lica u stečajnom postupku, zbog čega se na pravne posledice prodaje stečajnog dužnika primenjuju pravila propisana članom 136. Zakona o stečaju, pa je zato isključena primena opštih propisa iz člana 147. Zakona o radu. Sledom navedenog, nema mesta primeni odredbe člana 37. Posebnog kolektivnog ugovora za delatnost putne privrede, kao ni člana 108. stav 1. tačka 4. Zakona o radu u odnosu na potraživanje tužioca, s obzirom da je za ostvarivanje ovog prava potrebno da budu ispunjeni uslovi za isplatu uvećane zarade po osnovu minulog rada prema odredbama Zakona o radu, na koji se tužilac poziva, a čija primena je u konkretnom slučaju isključena. Ovo stoga što je posledica prodaje stečajnog dužnika kao pravnog lica ta da pravno lice koje je kupac nije pravni sledbenik stečajnog dužnika. Iz ovih razloga tuženi svoj pravni subjektivitet ne izvodi iz pravnog subjektiviteta stečajnog dužnika, niti je svoj status stekao iz pravnog statusa ranijeg stečajnog dužnika, a nije nastao bilo kakvom statusnom promenom, tako da između subjekta u stečaju i subjekta koji je nastao kupovinom postoji očigledna razlika. Zato je osnovano ukazivanje revizije tuženog da tužilac ne može osnovanost svog tužbenog zahteva zasnivati na primeni odredaba Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora, jer je stečajni dužnik kod koga je tužilac bio u radnom odnosu prodat kao pravno lice u stečaju.

Iz izloženih razloga nižestepene presude su preinačene, tako što je odbijen ovaj tužbeni zahtev i odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 1, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP pripadaju opredeljeni troškovi revizijskog postupka, koji obuhvataju troškove na ime sastava revizije 18.000,00 dinara prema tarifnom broju 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12...37/21), kao i na ime sudskih taksi za: reviziju 7.916,80 dinara i revizijsku odluku 11.875,19 dinara, odmereno prema tarifnom broju 1. i 2. taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 128/24...106/15).

Na osnovu člana 165. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić