Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 430/2022 od 08.02.2022. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv drugostene presude, zastupnik tužene je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga propisanih članom 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljene, u smislu člana 404. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao vojnik bio učesnik u oružanim sukobima u Hrvatskoj 1991. i 1992. godine, u Bosni i Hercegovini 1993. godine i na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Prvi zdravstveni problemi su se kod tužioca javili 1993. godine, u vidu nesanice, glavobolje, nervoze, ali se nije javljao lekaru. Simptomi su se pojačali tokom 2006. godine kada se obratio lekaru neurologu, od koga je dobio terapiju. Nakon toga su se smenjivali periodi sa intenzivnijim i manje intenzivnim tegobama, do 2011. godine, kada su se tegobe ponovo intenzivirale. U 2014. godini je u tužiočevoj medicinskoj dokumentaciji prvi put evidentirana dijagnoza postraumatski stresni sindrom, uz primenu adekvatne terapije. Prema nalazu i mišljenju veštaka, kod tužioca je došlo do razvoja hroničnog toka bolesti, a s obzirom na specifičnost oboljenja, lečenje je trajan i životni proces, pa se ne može govoriti o završetku lečenja, a umanjena životna aktivnost je kod tužioca dobilo konačan oblik oktobra 2014. godine, s tim što stepen umanjenja životne aktivnosti iznosi 30%. Tužba za naknadu nematerijalne štete podneta je 10.11.2015. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepenim presudama je usvojen tužbeni zahtev i tužena obavezana da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti u iznosu od 300.000,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Po oceni drugostepenog suda, tužiočeve tegobe su tek 2014. godine prvi put u medicinskoj dokumentaciji evidentirane kao postraumatski stresni sindrom, kada je bolest ispoljila potpunu kliničku sliku, bez obzira na to što je tužilac pojedine simptome osećao i ranije, pa drugostepeni sud zaključuje da potraživanje tužioca nije zastarelo u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima, i da postoji objektivna odgovornost tužene za nastalu nematerijalnu štetu u smislu člana 173. ZOO, u pogledu koje nema podeljene odgovornosti u smislu člana 192. tog zakona.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo kada je tužena obavezana da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu.

Prema članu 376. stav 1. ZOO, potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo. Stavom drugim je propisano da potraživanje naknade štete zastareva za pet godina od kako je šteta nastala.

Tužilac je tužbom od 10.11.2015. godine tražio naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti, koje je nastalo usled stresnih događaja kojima je bio izložen kao vojnik i učesnik u ratovima 1991., 1992. i 1999. godine, usled čega su nastale posledice koje se manifestuju kao postraumatski stresni poremećaj, zbog koga mu je životna aktivnost umanjena za 30%. Tužilac je na ratištu bio zaključno sa 1999. godinom, prvi zdravstveni problemi su se javili 1993. godine, zbog kojih se nije javio lekaru, ali zbog pojačanih tegoba javio se lekaru neurologu 2006. godine, kada je dobio terapiju zbog koje je imao samo trenutno poboljšanje. Iz navedenog proizilazi da se kod tužioca akutni oblik bolesti manifestovao 1993. godine, a da je bolest prešla u hronično stanje tokom 2006. godine, pa je do podnošenja tužbe u ovoj parnici protekao objektivni rok zastarelosti iz člana 376. stav 2. ZOO.

S obzirom na navedeno, Vrhovni kasacioni sud je preinačio obe nižestepene presude i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

S obzirom da je tužena uspela u sporu, pripadaju joj opredeljeni troškovi postupka koji su bili potrebni radi vođenja parnice, u smislu čl. 154. stav 1., 154., 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP, i to za sastav dva podneska po 6.000,00 dinara, za zastupanje na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara, za sastav žalbe 18.000,00 dinara i za sastav revizije 18.000,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi. Zato je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić