U postupku nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ZPP, na koju se revizijom ukazuje. Ukazivanje na povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, jer to nije bitna povreda zbog koje se revizija može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su bili u prijateljskim odnosima. Tužilac je pozajmljivao novac tuženom, u više navrata, koji je delimično bio njegov, delimično pozajmljen od drugih lica. Kada je ukupna visina pozajmice postala velika tužilac je sa tuženim zaključio pisani Ugovor o zajmu 18.02.2021.godine, kojim je tuženi potvrdio da je od tužioca pozajmio ukupno 143.800 evra, da je isplata već izvršena sukcesivno u periodu od 15.12.2020. godine do 18.02.2021. godine i obavezao se da navedeni iznos vrati do 01.06.2021. godine. Ugovor su potpisali tužilac, tuženi i dva svedoka, a tuženog niko nije prisiljavao da ga potpiše. Tuženi navedeni iznos nije vratio tužiocu.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom odredaba članova 124. i 562. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) usvojili tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 557. ZOO, propisano je da se ugovorom o zajmu, zajmodavac obavezuje da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta, dok je odredbom člana 562. stav 1. istog zakona, propisano da je zajmodavac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta.

Saglasno navedenom, da bi ugovor o zajmu nastao potrebno je da se stranke saglase o njegovim bitnim elementima, a to se pre svega odnosi na sam predmet zajma i vreme njegovog trajanja. U konkretnom slučaju utvrđeno je da je tuženi pozajmljivao od tužioca novac u više navrata, a kada je ukupna visina pozajmice postala velika zaključen je pisani Ugovor o zajmu 18.02.2021. godine, kojim je tuženi potvrdio da je od tužioca primio ukupan iznos od 143.800 evra, da je isplata već izvršena sukcesivno (u periodu od 15.12.2020. godine do 18.02.2021. godine), da je rok vraćanja zajma istekao 01.06.2021. godine, kao i da tuženi nije vratio tužiocu navedeni pozajmljeni iznos. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda predmetnim Ugovorom o zajmu od 18.02.2021. godine konačno je uređen obligacioni odnos između tužioca i tuženog nastao po osnovu većeg broja pozajmica koje je tužilac davao tuženom, tako što je ovim ugovorom izvršen presek dugovanja i utvrđen konačan iznos obaveze tuženog po ovom osnovu u pogledu iznosa pozajmice, roka vraćanja. Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je navedeni ugovor o zajmu tuženi potpisao svojom voljom, bez prinude i u prisustvu dva svedoka. Stoga su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava obavezali tuženog, kao zajmoprimca, da tužiocu kao zajmodavcu, isplati 143.800 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa pripadajućom kamatom.

Neosnovani su navodi revizije da se u konkretnom slučaju radi o fiktivnom ugovoru, s obzirom da tuženi tokom postupka nije predlagao dokaze u prilog svojih tvrdnji iz kojih bi se moglo zaključiti koji se to drugi pravni posao prikriva Ugovorom o zajmu od 18.02.2021. godine, kao simulovanim pravnim poslom.

Bez uticaja na drugačiju odluku su i revizijski navodi tuženog da je Ugovor o zajmu od 18.02.2021. godine potpisao da bi pomogao tužiocu, te da ga sadržina ugovora nije interesovala jer su u tom trenutku parnične stranke bile u prijateljskim odnosima. Naime, nije uobičajeno niti životno logično da tuženi priznanjem da ima dugovanja prema tužiocu (u iznosu od 143.800 evra) pravda nekakve tužiočeve obaveze prema trećim licima, te stoga takvo ponašanje tuženog ne može da uživa pravnu zaštitu.

U većem delu navodi revizije tuženog se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza, te upućuju na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje. Takvi navodi nisu razmatrani budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka doneta na osnovu članova 153, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić