Istom presudom okrivljeni je obavezan da sudu na ime paušala plati iznos od 5.000,00 dinara, a na ime troškova krivičnog postupka nastalih pred sudom iznos od 15.000,00 dinara i pred OJT u Smederevu iznos od 22.901,00 dinara, sve u roku od mesec dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je oštećeni BB radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, upućen na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 909/24 od 14.10.2024. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Radislav Maravić, iz razloga predviđenih odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud preinači pobijane presude u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i okrivljenog AA oglasi krivim zbog jednog krivičnog dela iz člana 323. Krivičnog zakonika i izrekne mu odgovarajuću kaznu ili da pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa odlukama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je osnovan.

Osnovano se u zahtevu branioca okrivljenog navodi da je sud povredio zakon na štetu okrivljenog, jer ga je oglasio krivim za dva krivična dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, iako u situaciji kada se, kao u konkretnom slučaju, radi o radnji izvršenja krivičnog dela, izvršenoj prema dva službena lica koja istovremeno intervenišu, u tom slučaju okrivljeni vrši samo jednu radnju izvršenja tog krivičnog dela. Iznetim navodima zahteva se, po nalaženju Vrhovnog suda, pravnosnažne presude suštinski pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Izrekom pravnosnažne presude okrivljeni AA oglašen je krivim što je u vreme i na mestu označenom u izreci presude „... u stanju smanjene uračunljivosti, ali ne bitno, svestan svoga dela, na čije je izvršenje pristao, napao službena lica MUP RS, Pu Smederevo u vršenju službene dužnosti, kojom prilikom je službenim licima naneo lake telesne povrede, na taj način što je prilikom postupanja policijskih službenika PU Smederevo VV i BB, po prijavi svedoka ....zbog remećenja javnog reda i mira...na mestu događaja kada su policijski službenici pokušali da obave razgovor sa njim, ustao sa stolice i najpre odgurnuo rukom policijskog službenika BB u predelu grudi, a nakon što je prišao policijski službenik VV, istog udario desnom rukom u predelu glave, da bi nakon toga navedeni policijski službenici upotrebili sredstva prinude kako bi ga sprečili u daljem napadu, kojom prilikom je policijski službenik BB zadobio površinske povrede u predelu grudne kosti, a policijski službenik VV površinske povrede u predelu glave, a okrivljeni je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno.“

Po oceni Vrhovnog suda u ovako opisanoj izreci pravnosnažne presude su sadržana obeležja jednog krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, jer je izrekom pravnosnažne presude utvrđeno da radnja krivičnog dela predstavlja kontinuiranu radnju napada, fizički i neposredno upravljenu na telo dva ovlašćena službena lica u vršenju službene dužnosti prilikom postupanja po prijavi zbog remećenja javnog reda i mira. Kod krivičnog dela iz člana 323. Krivičnog zakonika zaštitni objekat je pravilno fukcionisanje državnih organa i obavljanje određenih poslova iz njihovog delokruga i nije od uticaja koliko službenih lica je radnjama okrivljenog napadnuto.

Sledstveno navedenom, po nalaženju Vrhovnog suda, prvostepeni sud je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenio zakon koji se ne može primeniti, jer je pravno kvalifikujući protivpravne radnje okrivljenog AA, koje su mu stavljene na teret optužnim aktom javnog tužioca, kao dva krivična dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i oglašavajući okrivljenog krivim za ista, umesto za jedno krivično delo iz člana 323. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, na štetu okrivljenog, a koju povredu nije otklonio drugostepeni sud donoseći pobijanu drugostepenu odluku u postupku po žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv prvostepene presude, iako je na povredu krivičnog zakona u svojoj žalbi ukazivao branilac okrivljenog.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je usvojio kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, te je otklonio navedenu povredu krivičnog zakona preinačenjem pobijanih pravnosnažnih presuda, u pogledu pravne kvalifikacije dela, tako što je protivpravne radnje okrivljenog AA, bliže opisane u izreci prvostepene presude, za koje je pravnosnažno oglašen krivim, po pravilnoj primeni zakona, pravno kvalifikovao kao krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Polazeći od ovako izmenjene pravne kvalifikacije dela, Vrhovni sud je okrivljenog AA osudio na kaznu zatvora u trajanju od devet meseci, u koju će mu se uračunati i vreme provedeno u pritvoru od 17.01.2023. godine do 24.01.2023. godine i odredio da će se ista izvršiti tako što će je okrivljeni izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, uz primenu elektronskog nadzora, koje prostorije ne sme napuštati, osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija, nalazeći da je ovako odmerena krivična sankcija srazmerna objektivnoj težini izvršenog krivičnog dela, te olakšavajućim i otežavajućim okolnostima na strani okrivljenog koje su u smislu člana 54. Krivičnog zakonika pravilno utvrđene i ocenjene u redovnom postupku, stepenu krivice okrivljenog i jačini ugrožavanja zaštićenog dobra, kao i da je izrečena krivična sankcija nužna i dovoljna da se njome ostvari opšta svrha izricanja krivične sankcije iz člana 4. Krivičnog zakonika i svrha kažnjavanja iz člana 42. Krivičnog zakonika. i to kako u odnosu na samog okrivljenog, tako i na planu generalne prevencije.

Sa iznetih razloga, nalazeći da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP na koju se osnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, Vrhovni sud je, na osnovu člana 492. stav 1. tačka 2) ZKP, zahtev branioca okrivljenog usvojio kao osnovan i doneo odluku kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković