Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Slobodan Jovanović advokat iz ..., protiv tuženog Centra za razvoj lokalnih usluga socijalne zaštite Vranje, koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo Grada Vranja, radi poništaja rešenja o otkazu, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4999/22 od 11.01.2023. godine, u sednici održanoj 16.10.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4999/22 od 11.01.2023. godine i Osnovnog suda u Vranju P1 3/22 od 28.09.2022. godine i predmet upućuje prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vranju P 3/22 od 28.09.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi rešenje tuženog od 31.05.2018. godine kojim mu je otkazan ugovor o radu od 05.01.2009. godine, da se naloži tuženom da tužioca vrati na rad i da mu naknadi troškove parničnog postupka, kao neosnovan. Stavom drugim izreke obavezan je tužilac da tuženom plati troškove parničnog postupka od 180.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4999/22 od 11.01.2023. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom i žalba tužioca u tom delu odbijena kao neosnovana. Stavom drugim izreke, preinečana je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 98.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, dok je zahtev tuženog za naknadu troškova preko navedenog iznosa a do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom od 180.000,00 dinara sa kamatom odbijen kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23) Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na osnovu ugovora o radu od 05.01.2009. godine sa pripadajućim aneksima, na poslovima rukovodioca organizacionih jedinica, šefa ... službe i poslovima saradnika za ... . Rešenjem tuženog od 31.05.2018. godine otkazan mu je ugovor o radu zbog nepoštovanja radne discipline shodno odredbi člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu i člana 88. stav 4. tačka 2. i 8. Pravilnika o radu. Tužiocu je stavljeno na teret da je izostao sa posla u periodu od 17.04. do 04.05.2018. godine a nije dostavio potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, niti drugi akt kojim bi opravdao svoje odsustvo. Utvrđeno je da je tužilac dana 17.04.2018. godine obavestio BB da je otvorio bolovanje, a iz nalaza veštaka neuropsihijatra i tima veštaka od dva psihijatra i jednog neuropsihijatra, proizlazi da je tužilac u spornom periodu imao očuvanu svesnost i poslovnu i procesnu sposobnost, odnosno da je bio svestan obaveze da poslodavcu treba da dostavi potvrdu o sprečenosti za rad.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev. Sudovi su zaključili da je tužilac svojim ponašanjem učinio povredu radne discipline, jer je neopravdano izostao sa posla u naznačenom periodu s obzirom da o odsustvu sa posla nije obavestio poslodavca dostavljanjem potvrde o privremenoj sprečenosti za rad što je bila njegova obaveza i zbog čega ne može da nastavi rad kod tuženog.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da su pobijane odluke donete na osnovu pogrešne primene materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05..75/14), propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca, odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Odredbom člana 88. stav 4. tačka 2. i 8. Pravilnika o radu tuženog, propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad, odnosno ako neopravdano kasni na posao i ne poštuje raspored dnevnog odmora.

Članom 183. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, propisano je da se opravdanim razlogom za otkaz ugovora o radu, u smislu člana 179. ovog zakona, ne smatra privremena sprečenost za rad usled bolesti, nesreće na radu ili profesionalnog oboljenja.

Po oceni ovog suda za pravilnu primenu otkaznog razloga iz navedene zakonske odredbe, a u odnosu na povredu koja se tužiocu stavlja na teret relevantne činjenice su da je tužilac odsustvovao sa rada i da je to odsustvo bilo neopravdano. U konkretnom slučaju, sudovi se nisu bavili razlozima tužiočevog izostanka sa posla u periodu od 17.04. do 04.05.2018. godine, već procedurom obaveštavanja poslodavca o privremenoj sprečenosti za rad, u smislu člana 103. Zakona o radu. Međutim, odlučujuće za ocenu zakonitosti osporenog rešenja nije činjenica da li je tužilac pismenu potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad dostavio tuženom, već da li ga je obavestio o izostanku i da li je izostanak opravdan, shodno članu 183. stav 1. tačka 1. Zakona o radu. Nedostavljanje potvrde ne vodi zaključku da je zaposleni neopravdano odsustvao sa rada. Naime, smisao i cilj odredbi člana 103. stav 1. Zakona o radu je da se obaveže zaposleni, čak i u situaciji kada je zbog bolesti sprečen da radi, da u primerenom roku obavesti poslodavca o svojoj sprečenosti za rad kako bi on mogao da blagovremeno reaguje i omogući zamenu zaposlenog, odnosno omogući da se proces rada nesmetano odvija. Znači, zakonitost osporenog rešenja zavisi od utvrđenja da li je izostanak sa rada opravdan ili ne, a ne da li je tužilac bio sposoban da proceni svoje obaveze vezane za pravdanje izostanka. Ovo naročito u situaciji kada je tužilac dana 17.04.2018. godine javio da je na bolovanju, iz čega proizlazi da je tuženog obavestio da neće doći na posao, pa se nedostavljanje pismene potvrde o sprečenosti za rad ne može kvalifikovati kao povreda radne obaveze. U konkretnom slučaju ostalo je nerazjašnjeno da li je razlog odsustva sa rada tužioca u navedenom spornom periodu bio takav da vodi nepoštovanju radne discipline koji za posledicu ima otkaz ugovora o radu, a kako od utvrđenja ove činjenice (da li je izostanak sa posla u spornom periodu bio opravdan ili ne, u smislu člana 183. stav 1. tačka 1. Zakona o radu) zavisi zakonitost otkaza, to su odluke morale biti ukinute, a predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, sudovi će imati u vidu primedbe iz ovog rešenja, te će pravilno utvrditi činjenično stanje, a potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku. Sa izloženog, primenom odredbe člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković