Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr.zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu zaključenog Ugovora o javno-privatnom partnerstvu od 25.02.2015. godine na teritoriji Grada Niša, vršio poverene usluge javnog prevoza putnika na određenim linijama definisanim ugovorom. Tokom postupka nije bilo sporno da je tužilac prevoz izvršio u skladu sa ugovorenim parametrima u pogledu poverenih linija, broja polazaka i pređene kilometraže, te da nije bila sporna pređena kilometraža vozila tužioca koja predstavlja osnov za isplatu naknade, odnosno nije bilo sporno da je transportni rad koji je tužilac fakturisao izvršen. Međutim, tuženi nije u potpunosti isplatio naknadu tužiocu za obavljeni transport, budući da je za utuženi iznos tuženi umanjio naknadu tužiocu pozivajući se na član 5. Ugovora, sa obrazloženjem da su u radu tužioca utvrđene nepravilnosti koje su uticale na kvalitet pružene usluge. U skladu sa spornim okolnostima, prvostepeni sud je utvrdio da je spisak autobusa sadržan u prilogu broj 4. Dalje je utvrđeno da su stranke i ranije bile u poslovnom odnosu, pre ugovora od 25.02.2015. godine, pa kako je po ranijem ugovoru izvršen pregled vozila dana 16. i 17.08.2014. godine, nakon zaključenja novog ugovora u kratkom roku nakon tog dana Komisija tuženog nije ponovo vršila pregled autobusa. Uvidom u izdate saglasnosti tuženog za uključivanje vozila u rad sa važenjem do 18.01.2018. godine prvostepeni sud je utvrdio da se iste odnose na sva vozila koja su navedena u prilogu broj 4. Tuženi je sa više dopisa u periodu od 24.01.2018. godine do 01.03.2018. godine ukazao tužiocu da je utvrdio da tužilac vrši prevoz vozilima za koja ne poseduje važeću saglasnost tuženog. Tužilac je tokom trajanja ugovora više puta tražio saglasnost za uključivanje u rad određenih vozila ili je tražio produženje saglasnosti za zamenska vozila najčešće zbog servisa vozila ili kvarova. Dopisom od 22.12.2017. godine tuženi je obavestio tužioca da ukida sve date saglasnosti za 4 vozila, sa rokom važenja od 02.12.2017. godine jer je došlo do tehničke greške i nije naveden datum i izdaje nove za ista vozila sa rokom važenja 25.12.2017. godine do 31.12.2017. godine. Dopisima od 15.01.2018. godine i 16.01.2018. godine tuženi je povukao saglasnosti za uključivanje u rad 6 vozila tužioca. Tuženi je za period od januara do decembra meseca 2018. godine umanjio naknadu tužiocu za obavljeni transport vozilima za koje tuženi nije dao saglasnost.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su jedinstveni u oceni da od momenta zaključenja ugovora i u toku čitavog perioda njegove realizacije tuženi se nije pridržavao odredaba ugovora koje regulišu izdavanje i ukidanje saglasnosti za uključivanja vozila u rad. Prvostepeni sud navodi da tuženi nije izdao odgovarajuće saglasnosti nakon zaključenja ugovora, po prethodno obavljenom pregledu vozila, već je dozvolio uključivanje vozila, odnosno dozvolio je da se prevoz obavlja vozilima na osnovu saglasnosti izdate 01.09.2014. godine, 5 meseci pre zaključenja ugovora, a koje saglasnosti su izdate u vezi zaključenja drugog ugovora. Za neka vozila ne postoji saglasnost za celi period trajanja ugovora iako su ista bila uključena u rad i plaćana je puna cena transporta. Sem navedenog, saglasnosti koje su izdavane tokom trajanja ugovora za pojedina vozila izdavane su mimo ugovorom predviđenog postupka i protivno obavezama tuženog jer nije bila predviđena mogućnost izdavanja dozvole sa vremenskim važenjem, odnosno izdavanje vremenski ograničene dozvole, odnosno privremene saglasnosti za uključivanje vozila u rad. Nižestepeni sudovi dalje obrazlažu da je tuženi u postupku izdavanja i ukidanja saglasnosti postupao suprotno načelu savesnosti i poštenja jer saglasnosti nije izdavao i ukidao u skladu sa izričitim odredbama ugovora. Na ovaj način je između stranaka ustanovljena praksa da se prevoz plaća tužiocu i za vozila za koja nije izdata saglasnost, kao i na osnovu saglasnosti koje su izdavane u toku važenja ugovora i više puta produžavane, što je kod tužioca stvorilo osnovano očekivanje da će se ugovor i dalje izvršavati na ustanovljeni način, bez striktnog sprovođenja ugovorom predviđenog postupka za izdavanje saglasnosti. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev čija je visina utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko – finansijske struke.

Revizija tuženog nije osnovana.

Ne mogu se kao osnovani prihvatiti revizijski navodi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili odredbe člana 12. i 17. Zakona o obligacionim odnosima, sa obrazloženjem da su nižestepeni sudovi propustili da utvrde i nesavesnost tužioca koji je konkurisao jednim vozilima, da bi tokom realizacije Ugovora o JPP, deo tih vozila zamenio drugim (slabijim i starijim) vozilima, svesno obmanjujući tuženog da je navedeno samo privremenog karaktera, dok vozila kojima je konkurisao ne budu popravljena. Naime, parnične stranke su Ugovorom o javno – privatnom partnerstvu (Ugovorom o JPP) definisali u članu 5 stav 7. da komisija u toku realizacije ugovora ima zadatak da kontroliše ispunjenje uslova za uključivanje u rad vozila koja nisu bila obuhvaćena konkursnom dokumentacijom, odnosno koja su naknadno uključena u prevoz i nisu bila predmet kontrole prilikom provere ispunjenja uslova javne nabavke. U daljim odredbama je utvrđena procedura prema kojoj komisija tuženog vrši pregled novoprijavljenog vozila, sačinjava odgovarajući akt o izvršenom pregledu, te da tim aktom utvrđuje da li novoprijavljeno vozilo prevoznika ispunjava uslove za uključivanje u rad. Takođe, tim odredbama je predviđena mogućnost da komisija može u svako doba pregledati vozilo, pa ukoliko se nedostaci uoče i tužilac iste ne otkloni u ostavljenom roku, direktor tuženog može ukinuti saglasnost za to vozilo. Tuženi ništa od navedenog nije preduzeo, pa su saglasnosti izdavane ili uskraćivane mimo ugovorene procedure, pa se stoga tuženi ne može sa uspehom pozivati na navedene ugovorne odredbe u pogledu posledica koje one propisuju, a da sama nepravilnost na strani tužioca nije utvrđena na adekvatan način kako to nalaže ugovor.

Na navedeni zaključak je bez uticaja pozivanje tuženog na Zakon o javno – privatnom partnerstvu i koncesijama („Sl. glasnik RS“, br. 88/2011, 15/2016 i 104/2016). Tim Zakonom regulisana je obavezna sadržina ugovora, pa je odredbom člana 46. stav 1. propisano da javni ugovor sadrži sve odredbe, uslove i druge klauzule koje javni partner smatra korisnim za ispunjavanje zadatka privatnog partnera i za odnos privatnog partnera sa drugim učesnicima koji igraju značajnu ulogu u realizaciji JPP sa ili bez elemenata koncesije, te da u skladu sa stavom 2. tačka 10 istog člana javni partner uređuje, između ostalog, pitanja mehanizama za smanjenje naknade (bez obzira na pravni oblik) privatnom partneru u slučaju lošijeg kvaliteta njegovih usluga/objekata. Nisu sporni revizijski navodi da član 5, kao i članovi 59. i 60. Ugovora o JPP imaju svoj pravni osnov u citiranim članovima zakona. Međutim, da bi tuženi kao javni partner imao mogućnost da primeni navedene ugovorne odredbe i po tom osnovu umanji naknadu tužiocu, morao je da iste poštuje i u postupku obezbeđivanja i kontrole kvaliteta usluga prevoza i tužiocu uskrati saglasnost za autobuse koje nije smatrao podobnim za izvršenje usluge. Za tako nešto je bilo potrebno formiranje komisije koja bi neposrednim pregledom vozila utvrdila tehničke karakteristike i broj bodova svakog vozila, na osnovu čega bi komisija sačinila predlog direktoru tuženog za uskraćivanje saglasnosti za korišćenje konkretnog vozila, što nije bio slučaj. U skladu sa iznetim, nisu od uticaja ni revizijski navodi da je ovakvim tumačenjem ugrožen javni interes kod ugovora sa elementima javno – privatnog partnerstva, jer Ugovor o JPP upravo predviđa mehanizme za smanjenje naknade (bez obzira na pravni oblik) privatnom partneru u slučaju lošijeg kvaliteta njegovih usluga, ali tuženi, na kome je i bio teret zaštite javnog interesa, te mehanizme nije dosledno sprovodio. Stoga, nesavesnost tuženog u ispunjavanju ugovornih ovlašćenja ne može automatski povući i nesavesnost tužioca, imajući u vidu drugačiju poziciju, ulogu i ovlašćenja koja ima javni partner u postupku realizacije javnog interesa izraženog kroz konkretan ugovor o JPP.

Dalje, nisu osnovani revizijski navodi kojima se tuženi poziva na odredbu člana 67. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, u prilog tvrdnji da su se stranke usmeno sporazumele da tuženi može izdati i privremenu saglasnost za uključivanje zamenskih vozila u rad (u vezi materije koju reguliše član 5. ugovora), iako tako nešto nije izričito navedeno u ugovoru (predviđena je samo saglasnost bez vremenskog ograničenja). Navedena zakonska odredba se ne može primeniti u konkretnom slučaju imajući u vidu da je istom propisano da su punovažne docnije usmene dopune o sporednim tačkama o kojima u formalnom ugovoru nije ništa rečeno ukoliko to nije protivno cilju radi koga je forma propisana. Najpre, pitanje izdavanja saglasnosti za uključivanje novih autobusa nikako ne može biti sporedna tačka ugovora imajući u vidu da se navedenom ugovornom odredbom kontroliše kvalitet usluga koje pruža tužilac, pa kao takva ima bitnu ulogu u zaštiti javnog interesa. Osim toga, to je odredba ugovora na osnovu koje tuženi odbija da tužiocu isplati 90.600.232,49 dinara, pa je stoga njen značaj evidentan na prava i obaveze ugovornih strana. Drugi razlog tiče se važnosti forme samog ugovora. Kako je napred rečeno, ugovor o JPP zasniva se na Zakonu o javno – privatnom partnerstvu i koncesijama koji propisuje obaveznu pisanu formu ugovora, sa propisanim bitnim elementima. Radi se o javnom ugovoru u smislu odredbe člana 4. tačka 3. navedenog zakona, koji ima za cilj da obezbedi propisana načela javno – privatnog partnerstva. Stoga, bilo kakve usmene pogodbe, a naročito o ugovornim odredbama koje su od značaja za ostvarivanje javnog interesa, protivne su cilju radi koga je forma propisana, pa se iz navedenih razloga ne može primeniti odredba člana 67. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima na koju se revident poziva. Nadovezujući se na pitanje revidenta da li u tom slučaju onda postoje uopšte privremene saglasnosti koje je tuženi izdao mimo utvrđene procedure, odgovor bi bio da postoje, ali kao saglasnost bez vremenskog ograničenja, budući da je tužilac obavljao prevoz putnika na način kako je to činio i u proteklom periodu (tokom 2015, 2016. i 2017. godine), a na tuženom je odgovornost za nesprovođenje predviđenog postupka kontrole i izdavanje saglasnosti suprotno proceduri koja je predviđena radi zaštite javnog interesa.

Vrhovni sud nije posebno cenio revizijske navode kojima se ukazuje da je tuženi umanjio naknadu i po nekim drugim osnovima (ne samo po osnovu ukidanja saglasnosti za zamenske autobuse), jer se time ukazuje na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, čiju pravilnost revizijski sud nema ovlašćenja da ceni u ovom postupku. Takođe, bez uticaja je na pravilnost pobijane odluke pozivanje na odluke nižestepenih sudova u kojima su izražena drugačija stanovišta o pravu javnog partnera na umanjenje naknade srazmerno pruženom kvalitetu usluga, imajući u vidu da su priložene odluke donete u sličnim materijalnopravnim situacijama, ali sa drugačijim činjeničnim utvrđenjem, zbog čega nisu od značaja na odluku u ovoj pravnoj stvari. Ostali revizijski navodi su bili predmet ocene od strane drugostepenog suda u žalbenom postupku i pravilno ocenjeni kao neosnovani, pa ih revizijski sud neće ponavljati.

Dakle, prema oceni revizijskog suda, nižestepeni sudovi su pravilno sagledali poslovni odnos između parničnih stranaka, uzimajući u obzir sve okolnosti slučaja kao što su trajnost obligacije, ustaljenu praksu poslovanja, neprimenjivanje ugovorenog mehanizma kontrole kvaliteta usluga, činjenicu da je tužilac svoje ugovorne obaveze u pogledu broja polazaka, pređene kilometraže i uopšte javnog prevoza ispunio, a da je do kraja 2017. godine tuženi uredno plaćao punu cenu za transportni rad svih vozila, pa su na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja doneli pravilnu i zakonitu odluku.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Vrhovni sud je odbio zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka, imajući u vidu da troškovi nastali povodom odgovora na reviziju ne spadaju u nužne troškove za odlučivanje o reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković