Dozvoljenost revizije Vrhovni sud je cenio primenom odredaba Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/2004 i 111/2009), koje se primenjuju po odredbi člana 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br 72/2011...18/2021). Odredbom člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. tog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava.

U konkretnom slučaju, Privredni apelacioni sud je doneo rešenje Pž 7814/22 od 14.11.2024. godine kojim se dopuštaju posebne revizije tuženih izjavljene protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 7814/22 od 09.11.2022. godine, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Stoga je Vrhovni sud ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 399. Zakona o parničnom postupku, i odlučio da revizije tuženih nisu osnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu kod Kompanije International CG d.p. u stečaju iz Beograda i Kompanije Generalexport d.p. u stečaju iz Beograda. Po javnom pozivu tužioci su evidentirani kao radnici koji se prijavljuju za ostvarivanje novčane naknade u iznosu od po 200 evra po godini staža, u skladu sa Programom restrukturiranja kompanija, odnosno nakon prodaje imovinskih celina Blok 20 i Kopaonik. „Dan ispunjenja“ za navedene imovinske celine nastupio je 25.06.2008. godine, odnosno 29.05.2009. godine. U skladu sa važećim programom restrukturiranja prvotužena je dana 01.06.2009. godine, obavestila Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da je za obe celine nastupio dan ispunjenja, te da bi navedeno ministarstvo trebalo da se obrati Ministarstvu finansija za saglasnost na isplatu novčane naknade zaposlenima i bivšim zaposlenima tih kompanija. Nakon što se nadležno ministarstvo obratilo Ministarstvu finansija u vezi isplata novčanih naknada, to je ministarstvo dopisom od 03.07.2009. godine, dalo mišljenje da je moguće prihvatiti isplatu naknade iz sredstava budžeta samo pod uslovom da se realizacija vrši u okviru sredstava budžeta predviđenih Zakonom o budžetu RS za 2009. godinu, odnosno bez angažovanja dodatnih sredstava iz budžeta RS. Prvostepeni sud utvrđuje da je u odnosu na prvotuženu relevantan Zakon o privatizacija („Sl. glasnik RS“, br. 38/01 123/07) važeći u vreme kad su tužioci stekli pravo na novčanu naknadu koju potražuju. U okviru poslova koje je zakon stavio Agenciji u nadležnost stoji i da ona pokreće inicijativu za izradu programa restrukturiranja, s tim što Uredba o postupku i načinu restrukturiranja subjekta privatizacije („Sl. glasnik RS“, br. 52/05) detaljnije reguliše ulogu i ovlašćenja Agencije vezano za izradu programa restrukturiranja, kao i da se program restrukturiranja smatra donetim kada Agencija donese odluku o prihvatanju tog programa.

Nižestepeni sudovi su stava da su tužene odgovorne za štetu koju su tužioci pretrpeli jer nisu u potpunosti naplatili potraživanje iz Socijalnog programa. Odgovornost prvotužene nižestepeni sudovi nalaze u činjenici da je tadašnja Agencija za privatizaciju prihvatila Program restrukturiranja koji je u sebi sadržao Socijalni program kojim je utvrđena visina potraživanja zaposlenih i bivših zaposlenih na ime novčane naknade iz sredstava ostvarenih od prodaje imovine subjekta privatizacije i utvrđen je tzv. „dan ispunjenja“ odnosno dospelost koja je nastupila za imovinske celine Blok HH i Kopaonik 29. Međutim, nije isplaćen pripadajući iznos jer se Agencija obraćala jednom, pa drugom ministarstvu, pa je između tih organa nastao spor oko toga iz kojih sredstava treba izvršiti isplatu tužiocima, da li iz budžeta, za šta je potrebna saglasnost Ministarstva finansija koja nije data, ili iz sredstava dobijenih prodajom pomenutih imovinskih celina. Kod takvog stanja stvari nižestepeni sudovi nalaze da potraživanje tužilaca nije namireno i zbog nepravilnog rada Agencije, na koji način su ispunjeni uslovi za njenu odgovornost za naknadu štete iz člana 172. stav 1 Zakona o obligacionim odnosima. Kada se radi o odgovornosti drugotužene, nižestepeni sudovi obrazlažu da je Ministarstvo finansija odbilo da da traženu saglasnost za isplatu utvrđenih potraživanja, pri čemu je drugotužena davanjem saglasnosti za nastavak oročavanja novčanih sredstava pravnih lica u postupku restrukturiranja koja su ostvarena prodajom delova imovine, dala saglasnost i da deo novčanih sredstava može plasirati u kupovinu državnih hartija od vrednosti i za te namene otvoriti namenski račun za trgovanje hartijama od vrednosti u poslovnoj banci. Tokom postupka je utvrđeno da su navedena sredstva davana nekim bankama uz minimalnu kamatu od 2%, a nekim bankama su prebacivana novčana sredstva bez kamate, kao i da je pretežni deo novčanih sredstava sa namenskog računa subjekta privatizacije prebačen na prelazni račun Uprave za trezor. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi zaključuju da je drugotužena sa sredstvima pribavljenim prodajom imovinskih celina oba subjekta privatizacije ponašala kao da su u pitanju njena vlastita sredstva, iz kog razloga postoji odgovornost drugotužene za štetu prouzrokovanu tužiocima nenamirenjem njihovog potraživanja iz socijalnog programa danom dospelosti. Stoga su nižestepeni sudovi primenom odredbe člana 154. stav 1. čl. 155 i čl. 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, usvojili tužbeni zahtev za naknadu štete u dosuđenim iznosima, pri čemu su tužbeni zahtevi odbijeni za dosuđenje novčanih iznosa koji su tužiocima isplaćeni u stečajnom postupku, u skladu sa utvrđenim procentima namirenja.

Revizije tuženih nisu osnovane.

Nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo na osnovu kog su utvrdili odgovornost Agencije za vođenje sporova u postupku privatizacije (dalje: Agencije) i Republike Srbije za štetu koju su tužioci pretrpeli usled nemogućnosti naplate potraživanja po Socijalnom programu.

Zakon o privatizaciji („Službeni glasnik RS“ br 38/01 ... 123/07) koji je važio u vreme kada su tužioci stekli pravo na novčanu naknadu koju od trećetuženog potražuju kao naknadu štete, na koji se nižestepeni sudovi pravilno pozivaju, u članu 4. stav 1. je predvideo da je i Agencija za privatizaciju, subjekat nadležan za sprovođenje privatizacije. U članu 5. stav 1. tog zakona je određeno da Agencija za privatizaciju prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije u skladu sa zakonom. Zakonom o Agenciji za privatizaciju („Službeni glasnik RS“ br 38/2001 i 135/2004), kojim je osnovana Agencija za privatizaciju radi promovisanja, iniciranja, sprovođenja i kontrole postupka privatizacije, propisano je da Agencija ima svojstvo pravnog lica sa pravima, obavezama i odgovornostima utvrđenim tim zakonom i Statutom, a u okviru poslova koje je zakon stavio Agenciji u nadležnost. Ona pokreće inicijativu za izradu programa restrukturiranja, koji se smatra donetim kada Agencija donese odluku o prihvatanju tog programa (član 23. stav 8.). Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Agencija za privatizaciju je prihvatila programe restrukturiranja kompanija „Internacional CG“ d.p. Beograd i „Generalexport“ d.p. Beograd, sa socijalnim programom kojim je utvrđena visina potraživanja zaposlenih i bivših zaposlenih. Prema prihvaćenom Programu restrukturiranja, dospeće potraživanja iz socijalnog programa je nastupilo prodajom imovinskih celina Blok XX i Kopaonik. Imajući u vidu da je Agencija za privatizaciju u okviru svojih ovlašćenja prodala navedenu imovinu subjekta privatizacije, da su novčana sredstva od prodaje uplaćena na račun Agencije za privatizaciju koji potom nije prosleđen subjektu privatizacije radi ispunjenja obaveza iz socijalnog programa, to se onda ne može prihvatiti stav revidenta da nema odgovornosti Agencije za takvo postupanje. Štaviše, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je Agencija za privatizaciju raspolagala novčanim sredstvima ostvarenih prodajom imovine subjekta privatizacije na taj način što je iste oročavala kod banaka i plasirala u kupovinu državnih hartija od vrednosti, što znači da je Agencija umesto stvaranja uslova za ispunjenje obaveza iz Programa restrukturiranja i isplate potraživanja iz socijalnog programa, odlučila da dalje plasira novčani kapital ostvaren prodajom imovine, pa otuda i njena odgovornost za docniju nemogućnost isplate potraživanja iz socijalnog programa. Šteta koju tužioci trpe zbog toga što nisu ostvarili svoje potraživanje po socijalnom programu iako je nastupio uslov za isplatu, u direktnoj je vezi sa nečinjenjem Agencije za privatizaciju koja je u okviru svojih ovlašćenja, bila u obavezi da omogući ispunjenje socijalnog programa, budući da su za to bili ispunjeni uslovi iz Programa restrukturiranja.

Nisu osnovani revizijski navodi da je tužiocima dosuđenjem štete u ovoj parnici omogućena dvostruka naplata potraživanja priznatog u stečajnom postupku. Ovo iz razloga što su nižestepeni sudovi odbili deo tužbenog zahteva koji se odnosi na potraživanje koje su tužioci naplatili u postupku stečaja u skladu sa procentom namirenja, tako da preostali dosuđeni iznos predstavlja štetu koju tužioci trpe zbog nedelotvornog postupanja tužene Agencije u postupku privatizacije privrednih preduzeća „Internacional CG“ d.p. Beograd i „Generalexport“ d.p. Beograd.

Bez uticaja su revizijski navodi da je postupanje Agencije za privatizaciju bilo uslovljeno odlukama organa upravljanja tužene Republike Srbije, zatim, imperativnim odredbama Zakona o privatizaciji i saglasnošću Ministarstva finansija za ispunjenje obaveze iz socijalnog programa, čime se ukazuje da nije bilo osnova za isplatu potraživanja iz socijalnog programa. Upravo suprotno, Programom restrukturiranja predviđena je isplata po socijalnom programu nakon prodaje navedenih imovinskih celina. Eventualni nedostatak Programa restrukturiranja, može biti njegova nepreciznost jer nije definisan izvor sredstava za isplatu tužiocima, odnosno nije do kraja uređeno da li će se isplate po socijalnom programu vršiti iz budžeta, za šta saglasnost nije dalo Ministarstvo finansija, ili iz sredstava dobijenih prodajom imovinskih celina u postupku privatizacije. Međutim, ovakvi nedostaci u Programu restrukturiranja moraju se tretirati kao propusti tužene Agencije za privatizaciju koja je dala saglasnost na program restrukturiranja (što pravilno zaključuje i drugostepeni sud), što predstavlja još jedan razlog na kome počiva odgovornost Agencije za štetu koju su tužioci pretrpeli usled nepoštovanja socijalnog programa.

U pogledu pasivne legitimacije tužene Agencije kao pravnog sledbenika Agencije za privatizaciju, a koju Agencija spori sa obrazloženjem da nije u materijalnopravnom odnosu sa tužiocima, Vrhovni sud nalazi da su ovakvi navodi neosnovani. Nije sporna tvrdnja Agencije da u postupku restrukturiranja zaposleni stiču određena prava u odnosu na subjekta privatizacije (svog poslodavca), ali Agencija (za privatizaciju) je bila ta koja je skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima bila dužna da sprovodi sam privatizacioni postupak. U situaciji kada je utvrđeno da Agencija za privatizaciju nije postupala u skladu sa imperativnim propisima koji su je obavezivali na delotvorno sprovođenje svih faza postupka privatizacije navedenih preduzeća, to je Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije kao pravni sledbenik Agencije za privatizaciju, pasivno legitimisana da naknadi štetu tužiocima koju su zbog toga pretrpeli.

Odgovornost tužene Republike Srbije povodom istog štetnog događaja takođe postoji, a nižestepeni sudovi su dali obrazložene i jasne razloge na kojima počiva odgovornost tužene. Naime, isplata potraživanja iz Socijalnog programa bila je uslovljena prodajom imovinskih celina Blok XX i Kopaonik, ali nakon prodaje i uplate novčanih sredstava na podračun Agencije za privatizaciju, novac nije upalćen subjektu privatizacije, a samim tim ni zaposlenima. Umesto toga, novac je plasiran u druge namene, za šta je saglasnost dalo nadležno Ministarstvo finansija, koje je kao državni organ sudelovalo u upravljanju novčanim sredstvima čija je namena bila namirenje potraživanja iz Socijalnog programa, a ne dalje investiranje kapitala stečenog prodajom imovine subjekta privatizacije. Tim novčanim sredstvima kupovani su blagajnički zapisi čiji je izdavalac bila Republika Srbija, davane pozajmice nekim bankama uz minimalnu kamatu od 2%, a nekim bankama su prebacivana novčana sredstva bez kamate (i to bankama čiji je osnivač bila upravo država), a pretežni deo novčanih sredstava sa namenskog računa subjekta privatizacije prebačen je na prelazni račun Uprave za trezor. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je država solidarno odgovorna sa Agencijom zbog neispunjenja Socijalnog programa jer je, suprotno nameni zbog kojih su pribavljena, posredno ili neposredno koristila novčana sredstva ostvarena prodajom imovinskih celina Blok XX i Kopaonik. Revizijski navod da se država davanjem saglasnosti Agenciji da se sredstva ostvarena prodajom imovine privatizacionih subjekata dalje okamaćuju suštinski starala o očuvanju realne vrednosti pribavljenih novčanih sredstava, nije od značaja za isključenje odgovornosti države. Ovo iz razloga što su novčana sredstva bez odlaganja morala biti prebačena subjektima privatizacije kako bi se izmirile obaveze iz Socijalnog programa, što nije bilo moguće učiniti jer je upravo tužena Republika Srbija koristila predmetna sredstva pa stoga nije od značaja da li je u tim transakcijama eventualno ostvaren i prihod po osnovu kamate.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković