Prema utvrđenom činjeničnom stanju, delatnost tužioca je organizovanje kockanja i klađenja. Tuženi je bio zaposlen kod tužioca na neodređeno vreme od 2010. godine do 08.09.2020. godine, na različitim radnim mestima – kasir, operater, operater obrade kvota i mečeva i trejder. Po Aneksu ugovora o radu koji su stranke zaključile 13.02.2020. godine, po kome tuženi radi na radnom mestu ..., stranke su ugovorile zabranu konkurencije. Tuženi se obavezao da u zemlji i inostranstvu neće obavljati poslove predviđene tim ugovorom u svoje ime i za svoj račun, kao i za račun drugog pravnog lica bez saglasnosti poslodavca za vreme trajanja ugovora, kao i dve godine nakon prestanka rada kod poslodavca, ukoliko je radni odnos prestao otkazom od strane zaposlenog ili otkazom usled teže povrede radne obaveze, odnosno usled nepoštovanja radne discipline u skladu sa zakonom i ugovorom o radu. Tužilac se obavezao da će tuženom u slučaju prestanka radnog odnosa isplaćivati mesečnu naknadu u vrednosti minimalne zarade u skladu sa važećim propisima Republike Srbije. Ugovoreno je da za slučaj kršenja zabrane konkurencije tužilac ima pravo da zahteva naknadu štete u minimalnom iznosu od 5.000.000,00 dinara. Parnične stranke su 13.02.2020. godine zaključile ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza u vezi snošenja troškova stručnog usavršavanja, ali po osnovu ovog ugovora tužilac nije finansirao bilo kakve troškove tuženog. Radni odnos tuženog kod tužioca je prestao 08.09.2020. godine otkazom ugovora o radu od strane zaposlenog. Tuženi je 28.09.2020. godine zasnovao radni odnos kod drugog poslodavca, koji obavlja istu delatnost, na poslovima statističar istraživač. Poslovi koje je obavljao kod tužioca su po sadržini i vrsti vezani za uzroke igre, a za novog poslodavca za posledice igre. Novi poslodavac ne izrađuje kvote već ih kupuje, tako da kod njega ne postoji radno mesto ... na kome je tuženi radio.

Sa polazištem na navedeno utvrđenje, nižestepeni sudovi su odbili postavljeni tužbeni zahtev za naknadu iznosa ugovorenog za slučaj povrede zabrane konkurencije i iznosa troškova usavršavanja, pošto ne proizilazi da je tuženi povredio ugovorenu zabranu konkurencije, niti da je tužilac finansirao njegove troškove usavršavanja. Prvostepeni sud odluku zasniva na odredbama članova 161, 162. i 170. Zakona o radu, kao i člana 270. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud podržava materijalnopravne razloge prvostepenog suda vezane za primenu Zakona o radu, ali ne i za primenu instituta ugovorne kazne iz Zakona o obligacionim odnosima, pošto je između stranaka dužničko-poverilački odnos regulisan zaključenim ugovorom o radu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pobijana presuda zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Ugovaranje zabrane konkurencije u smislu odredbi članova 161. i 162. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 95/18) predviđeno je u svrhu zaštite obavljanja delatnosti poslodavaca, čiji zaposleni u toku rada stiču nova, posebno važna tehnološka znanja i širok krug poslovnih partnera ili dolaze do saznanja važnih poslovnih informacija i tajni. U konkretnom slučaju, između stranaka je Aneksom ugovora o radu od 13.02.2020. godine ugovorena zabrana konkurencije, kao i pravo tužioca na naknadu štete od 5.000.000,00 dinara za slučaj povrede ove ugovorne odredbe, ali je utvrđeno i da tuženi nije povredio ovu zabranu zaključenjem ugovora o radu sa drugim poslodavcem 28.09.2020. godine. Naime, tužilac nije finansirao nikakvu stručnu obuku za tuženog, a poslovi na kojima je radio kod tužioca suštinski i sadržinski su različiti od poslova koje je nastavio da obavlja kod drugog poslodavca, pa nema uslova za primenu navedene ugovorne odredbe. Naime, pravo tužioca na naknadu štete postojalo bi samo za skučaj da je tuženi radom kod njega stekao znanja, poslovne kontakte i saznao tajne koje koristi obavljajući posao za drugog poslodavca, što u konkretnom slučaju nije ispunjeno.

Nisu prihvatljivi revizijski navodi da je prema stanovištu nižestepenih sudova obesmišljen institut klauzule zabrane konkurencije, pošto jedino činjenica da je ovakva klauzula uneta u ugovor o radu ne znači odsustvo prava zaposlenog da se radno angažuje kod drugog poslodavca, već je potrebno i da se ispune uslovi predviđeni zakonom za postojanje i primenu ovog pravnog instituta.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković