Privredni apelacioni sud je presudom 2Pž 4230/24 od 17.10.2024. godine odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Beogradu P 293/2024 od 03.06.2024. godine, te odbio kao neosnovane zahteve tužioca i tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je podneo dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/2011… 10/2024) i zaključio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac obavlja međunarodni javni linijski prevoz putnika na liniji Obrenovac-Wien, koju liniju održava neprekidno, bez neodržanih polazaka, sa svih određenih stanica osim sa stanice Sremska Mitrovica, po osnovu biletarelanih dozvola za međunarodni javni linijski prevoz putnika, počev od 02.12.2005. godine, od čega po bilateralnoj dozvoli od 06.10.2010. godine za period od 20.10.2010. do 19.10.2015. godine.

Tuženi je izdao prevozniku Evropa Bus DOO Valjevo bilateralnu dozvolu za međunarodni javni linijski prevoz putnika rešenjem od 09.10.2009. godine, na liniji Valjevo-Linz u periodu od 09.10.2009. godine do 25.03.2014. godine, a zatim je rešenjem od 25.07.2011. godine odredio i novu stanicu - Wien, sa polascima sa određenih stanica u isto vreme u koje je to prethodno odobrio tužiocu, a sa određenih stanica u razmaku od 5 minuta do 2 časa, čime se ne poštuje vremenski razmak polazaka u odnosu na red vožnje tužioca. Utvrđeno je da je po tužbi ovde tužioca Upravni sud presudom od 20.12.2013. godine poništio rešenje kojim je izmenjen red vožnje prevozniku Evropa Bus DOO Valjevo od 25.07.2011., zatim da je tuženi doneo novo rešenje u ponovnom postupku 06.09.2012. godine, koje je takođe poništeno, presudom Upravnog suda od 13.06.2014. godine, pa da je zatim donošeto novo rešenje 09.09.2016. godine o odobravanju izmene reda vožnje tom prevozniku za istu liniju. Tuženi je rešenjem od 06.09.2012. godine prevozniku Europa Bus DOO Valjevo izdao bilateralnu dozvolu za međunarodni javni linijski prevoz putnika na liniji Valjevo-Linz-Wien sa rokom važenja dozvole od 06.09.2012. godine do 13.08.2017. godine, koje je takođe poništeno presudom Upravnog suda od 13.06.2014. godine i predmet je vraćen na ponovno odlučivanje,sa obrazloženjem da je dozvola izdata na osnovu reda vožnje koji je poništen, te je otpao osnov za izdavanje dozvole na navedenoj relaciji.

Nadalje, tuženi je prevozniku Evropa Bus DOO Valjevo rešenjem od 09.12.2014. godine izdao bilateralnu dozvolu za prethodno navedenu liniju sa rokom važenja od 09.12.2014. godine do 13.08.2017. godine, ali je i ta dozvola poništena presudom Upravnog suda od 25.10.2017. godine, bez vraćanja na ponovni postupak.

Tuženi je i prevozniku Perić Reisen DOO Koceljeva izdao bilateralnu dozvolu za međunarodni javni linijski prevoz putnika dana 06.09.2012. godine, na liniji Valjevo-Wien-Linz prema određenom redu vožnje, te su pomenuta dva prevoznika zajedno održavali liniju Valjevo-Linz, a zatim od 25.10.2012. godine prevoznik Perić Reisen DOO Koceljeva samostalno. Presudom Upravnog suda od 08.04.2014. godine poništena je bilateralna dozvola prevoziku Perić Reisen DOO Koceljeva izdata 06.09.2012. godine i predmet je vraćen tuženom na ponovno odlučivanje. U obrazloženju je konstatovano da je osporenom bilateralnom dozvolom povređen zakon na štetu tužioca Feniks Giz DOO Jazovnik. U ponovnom postupku tuženi je rešenjem od 03.11.2014. godine odbio zahtev prevoznika Perić Reisen DOO Koceljeva za izdavanje bilateralne dozvole za liniju Valjevo-Wien-Linz, kao neosnovan, koje je rešenje konačno i dostavljeno je ovde tužiocu 10.12.2015. godine. U tom rešenju navedeno je da je zahtev Perić Reisen DOO Koceljeva da mu se izda dozvola neosnovan jer nije podneo zahtev za odobravanje reda vožnje, te mu red vožnje nije odobren kao sastavni deo dozvole.

Predmet tužbenog zahteva je naknada štete u vidu izmakle koristi u periodu od 06.09.2012. godine do 03.11.2014. godine, koju tužilac smatra da je pretrpeo zbog nezakonitog rada organa tuženog – Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, zbog izdavanja bilateralne dozvole prevozniku Perić Reisen DOO Koceljeva, čija je nezakonitost utvrđena u upravnom sporu, pri čemu je sporna upravna stvar konačno rešena donošenjem rešenja Ministarstva od 03.11.2014. godine, kojim je tuženi odbio zahtev prevoznika Perić Reisen DOO Koceljeva. Izmakla korist jednaka je razlici između očekivanih prihoda i troškova koji bi nastali angažovanjem dodatnih autobusa tužioca. Nezakonitost rada tuženog ogleda se u postupku donošenja navedenih rešenja, u kom je državni službenik dobio usmeni nalog pomoćnika ministra da izradi predlog rešenja od 25.07.2011. godine o izmeni reda vožnje prevozniku Evropa Bus DOO Valjevo na liniji Valjevo-Linz koji je odstupao od dotadašnje prakse, što se nije dogodilo ni pre ni posle tog naloga, o čemu je zaposleni sačinio infomaciju, te je prilikom izdavanja bilateralne dozvole prevozniku Perić Reisen DOO Koceljeva, kao kooperantu Evropa Bus DOO Valjevo na liniji Valjevo-Linz- Wien, za koju nisu bili ispunjeni uslovi, ovlašćeno lice tuženog postupilo suprotno zakonu svesno da time može naneti štetu tužiocu. Da tuženi prevozniku Evropa Bus DOO Valjevo i Perić Reisen DOO nije odobrio izmenu reda vožnje i izdao dozvolu na liniji Valjevo-Linz -Wien, svi putnici koje je prevezao prevoznik Perić Reisen DOO Koceljeva putovali bi sa tužiocem, imajući u vidu red vožnje i razmak polazaka tih prevoznika u odnosu na red vožnje tužioca. Tužilac smatra da bi, da je procedura izdavanja bilateralnih dozvola poštovana, ista bila izdata prevozniku Perić Reisen DOO Koceljeva samo za polazak iz Sremske Mitrovice za Beč.

Sudovi su zaključili da je tužena preko svojih organa, Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, u vezi sa vršenjem svojih funkcija, donošenjem nezakonitog rešenja 344-03-5090/2011-04 od 06.09.2012, kojim je prevozniku Perić Reisen DOO Koceljeva izdata bilateralna dozvola za međunarodni linijski prevoz putnika na liniji Valjevo-Wien-Linz, pričinila tužiocu materijalnu štetu u vidu izgubljene dobiti od 147.112.264,10 dinara. To je iznos koji je tužilac mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari, za period od 06.09.2012. godine, od kad je Perić Reisen DOO Koceljeva samostalno prevozio na navedenoj liniji do 03.11.2014. godine, a čije je ostvarenje sprečeno donošenjem nezakonitog rešenja, i čije su posledice konačno otklonjene donošenjem rešenja br. 344-03-31559/2014-23 od 03.11.2014. godine, kojim je tuženi odbio zahtev prevoznika Perić Reisen DOO Koceljeva za izdavanje bilateralne dozvole za liniju Valjevo-Linz-Wien, koja je prethodno poništena presudom Upravnog suda uz konstataciju da je istom povređen zakon na štetu tužioca. Prigovor zastarelosti potraživanja sudovi smatraju neosnovanim. Drugostepeni sud obrazlaže da je tužilac saznao za štetu i učinioca kada je dana 10.12.2015. godine primio rešenje tuženog od 03.11.2014. godine, od kada do podnošenja tužbe u ovoj parnici 10.12.2018. godine, nije protekao subjektivni trogodišnji rok za zastarelost propisan odredbom člana 376. stav 1. ZOO. Potraživanje nije zastarelo ni za period pre 11.12.2013. godine, i nije protekao ni objektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete u smislu člana 376. stav 2.ZOO, jer je zastarni rok prekinut od strane tužioca pokretanjem upravnih sporova pred Upravnim sudom, između ostalog spor U 14655/12 radi poništaja rešenja broj 344- 03-5090/2011-04 od 06.09.2012. godine, što smatra radnjom poverioca preduzetom protiv dužnika pred sudom radi utvrđivanja potraživanja u smislu člana 388. ZOO, kojom je prekinut objektivni rok za zastarevanje potraživanja naknade štete tužioca prema tuženom, a petogodišnji objektivni rok zastarelosti u skladu sa članom 392. stav 3. ZOO počeo iznova teći kada je upravna stvar konačno rešena donošenjem rešenja tuženog br. 344-03-31559/2014-23 od 03.11.2014. godine, za koje je tužilac saznao 10.12.2015. godine. Od tad do podnošenja tužbe 10.12.2018. godine nije protekao objektivni rok zastarelosti od 5 godina u smislu člana 376. stav 2. ZOO. Na dosuđeni iznos na ime naknade štete u vidu izmakle koristi, dosuđena je zakonska zatezna kamata od 05.10.2021. godine, počev od narednog dana od dana kada je veštačenjem utvrđena visine štete.

Odluka o prigovoru zastarelosti potraživanja je delimično pogrešna. Odredbom člana 388. ZOO, zastarevanje se prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Podizanje tužbe pred Upravnim sudom radi poništaja rešenja donetog u upravnom postupku od strane ovde tuženog Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, nije radnja kojom se pokreće postupak u cilju utvrđivanja, obezbeđenja niti ostvarenja potraživanja tužioca prema opvde tuženom za naknadu štete u vidu zbog izmakle koristi uzrokovane rešenjem čiji se poništaj pred Upravnim sudom traži. Po toj tužbi ovde tužioca, protiv donosioca rešenja, Upravni sud je doneo presudu 23 U 14655/12 od 08.04.2014 godine kojom je poništeno rešenje o bilateralnoj dozvoli za međunarodni javni linijski prevoz putnika za domaćeg prevoznika, Ministarstva saobraćaja RS br. 344- 03-5090/2011-04 od 06.09.2012. godine, dakle nije utvrđeno, niti obezbeđeno, niti na bilo koji način ostvarivano novčano potraživanje tužioca koje je predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici, i u odnosu na koje je istaknut prigovor zastarelosti. Stoga, još manje stoji zaključak sudova da je po prekidu, rok za zastarelost ovde predmetnog potraživanja počeo iznova teći kada je upravna stvar konačno rešena donošenjem rešenja tuženog br. 344-03-31559/2014-23 od 03.11.2014. godine. U upravnom sporu odlučivalo se po tužbi za poništaj rešenja donetog u upravnom postupku, ne o novčanom potraživanju tužioca, niti je taj spor u funkciji obezbeđenja, ostvarenja ili utvrđenja ovog novčanog potraživanja. Još manje je upravni postupak pred organima tužene, u kome je odlučivano o zahtevu prevoznika Perić Reisen DOO Koceljeva da mu se izda bilateralna dozvola za prevoz na liniji mogao imati značaj prekida toka zastarnog roka za ovde predmetno potraživanje. Dakle, ovakav zaključak suda nije osnovan.

Rok zastarelosti je mogao početi da teče od štetne radnje tuženog, kako tužilac smatra donošenjem nezakonitog rešenja 344-03-5090/2011-04 od 06.09.2012. godine kojim je prevozniku Perić Reisen DOO Koceljeva izdata bilateralna dozvola, na osnovu izmene reda vožnje uvođenjem nove stanice Wien od 25.07.2011. godine, i nastankom štete po tužioca, kada je prevoznik započeo prevoz na liniji na kojoj je to činio i tužilac. Od 07.09.2012. godine se računa objektivni rok po odredbi člana 376. stav 2. ZOO. Taj rok je isticao sa danom 07.09.2017. godine. Međutim, kako je tužilac saznao za uzrok štete i tuženog kao učinioca, prema zaključku nižestepenih sudova, onda kada je primio rešenje kojim je upravna stvar konačno rešena odbijanjem zahteva prevoznika Perić Reisen DOO Koceljeva za dozvolu za prevoz na spornoj liniji, dana 10.12.2015. godine, to je tužbu 10.12.2018. godine u ovoj parnici tužilac podneo u roku od 3 godine, u roku propisanom članom 376. stav 1. ZOO. Štetna radnja je trajala, prema utvrđenju suda, sve do konačne odluke u upravnom postupku. To dalje znači, da su u okviru zakonom propisanog roka iz člana 376. stav 2. ZOO potraživanja tužioca za štetu koju je trpeo od 10.12.2013. godine do podnošenja tužbe 10.12.2018. godine, primenom odredbe člana 77.stav 2. ZOO. Prema tome, pogrešan je zaključak sudova da nije zastarelo potraživanje naknade štete nastale pre 10.12.2013. godine, iz prethodno obrazloženog razloga o pogrešnom stanovištu da je tužbom u upravnom sporu prekinuta zastara i prekid trajao sve do okončanja upravnog postupka. Iz tog razloga je pogrešno utvrđenje obima i visine štete na čiju naknadu tuženi može biti obavezan u parničnom postupku, u smislu odredaba člana 360. ZOO. Ovo stoga što je obračunata šteta u vidu izmakle koristi, i dosuđena naknada, za period od 06.09.2012. godine pa do 03.11.2014. godine.

Vrhovni sud ne prihvata za sada za pravilno ni utemeljenje o odgovornosti tuženog za nastalu štetu po tužioca.

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o državnoj upravi („Sl. glasnik RS“ br. 79/2005...30/2018-dr.zakon) propisuje odgovornost Republike Srbije za štetu koju svojim nezakonitim ili nepravilnim radom organi državne uprave prouzrokuju fizičkim i pravnim licima. Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima određeno je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, nezakonitost ili nepravilnost zbog koje je poništena odluka organa uprave nema uvek za posledicu naknadu štete za koju odgovara država.

Povreda zakona, podzakonskog ili opšteg akta, u donošenju upravnog akta mora da bude očigledna i jasna, kao što je neopravdano odstupanje od propisanih uslova i procedura, ili grubo kršenje pravila struke, ili dužnosti organa i da predstavlja uzrok štete. Za pogrešno tumačenje pravnih akata u propisanom, u ovom slučaju upravnom postupku, od strane ovlašćenog organa, po pravilu se ne odgovara, osim ako u pogledu nekog pravnog pitanja postoji ustaljena, dosledna i u tumačenju nepromenljiva višegodišnja pravna praksa. U konkretnom slučaju navedeno je da je izmena reda vožnje na liniji Valjevo - Linz prevozniku Europa Bus DOO Valjevo uvođenjem nove stanice Wien, sa određenih stanica u isto vreme u koje je to prethodno odobreno tužiocu na liniji Obrenovac - Wien, a sa određenih stanica u razmaku od svega 5 min do najviše 2 časa, i da se time ne poštuje vremenski razmak polazaka u odnosu na red vožnje tužioca, te da je pritom državni službenik dobio usmeni nalog pomoćnika ministra da izradi predlog rešenja od 25.07.2011. godine o izmeni reda vožnje prevozniku Evropa Bus DOO Valjevo na liniji Valjevo-Linz koji je odstupao od dotadašnje prakse, što se nije dogodilo ni pre ni posle tog naloga, i da je u presudi Upravnog suda kojom je poništeno rešenje o bilateralnoj dozvoli od 06.09.2012. godine prevozniku Perić Reisen DOO Koceljeva navedeno da je dozvolom povređen zakon na štetu ovde tužioca.

Tačno je da je odredbom člana 14. stav 1. Pravilnika o sadržaju elaborata o ekonomskoj opravdanosti uspostavljanja linije, bonitetu domaćeg prevoznika i o načinu određivanja domaćeg prevoznika za uspostavljanje linije u međunarodnom javnom prevozu putnika predviđen vremenski razmak za polaske sa istih stanica iz odobrenih redova vožnje. Međutim, u ovoj parnici nisu utvrđeni razlozi zbog kojih su u upravnom sporu poništavane izdate konačne bilateralne dozvole zasnovane na odobrenom redu vožnje. Nadalje, tek prilikom donošenja rešenja od 03.11.2014. godine je konstatovano da drugi prevoznik, Perić Reisen DOO Koceljeva nema odobren red vožnje jer nije ni podneo zahtev za odobravanje reda vožnje. Dakle, za sada se zaključak o nezakonitosti rada organa tužene u vezi sa izdavanjem bilateralne dozvola za međunarodni linijski prevoz putnika na liniji Valjevo-Wien-Linz prevozniku Perić Reisen DOO Koceljeva 06.09.2012. godine, koja bi bila osnov za naknadu štete u vidu izmakle koristi po tužioca, ne može prihvatiti, jer o tome nema dovoljno utvrđenih činjenica. Stoga se zaključak o takvoj nezakonitosti rada organa tužene koja bi bila osnov za naknadu štete po odredbi člana 5. stav 1. Zakona o državnoj upravi i č lana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ne može prihvatiti za pravilan.

Kod takvog stanja stvari ukinute su drugostepena i prvostepena presuda u usvajajućem delu za naknadu štete, kako bi na osnovu raspravljenih relevantnih činjenica bila doneta pravilna i zakonita odluka o osnovu odgovornosti tužene za nastalu štetu i utvrdila visina izmakle koristi kod tužioca nastala odgovornošću tužene, vodeći računa o periodu u kome je tužilac trpeo štetu u vezi sa prevozom prevoznika Perić Reisen DOO Koceljeva za koju zahtev nije zastareo.

Odluka je doneta na osnovu odredaba člana 416. stav 2. i 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković