Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu tuženog. Pravo na isplatu jubilarne nagrade za 20 godina naprekidnog rada stekao je na dan 23.01.2015. godine. Tužilac je podneo tužbu Osnovnom sudu u Despotovcu u predmetu P1 42/18 radi isplate jubilrane nagrade. U odgovoru na tužbu tuženi je dana 02.04.2018. godine učinio nespornim da je tužilac stekao pravo na jubilarnu nagradu za 20 godina rada kod tužioca na dan 23.11.2015. godine, a osporio je visinu tužbenog zahteva, uz dostavu obaveštenja o visini neisplaćene jubilarne nagrade tužiocu u visini od 65.963,38 dinara. Rešenjem Osnovnog suda u Despotovcu P1 42/18 od 15.08.2019. godine utvrđeno je da se tužba smatra povučenom. Tužilac je dana 19.11.2019. godine podneo novu tužbu za isplatu jubilarne nagrade, a tuženi je istakao prigovor zastarelosti potraživanja u smislu člana 196. Zakona o radu.

Prvostepeni sud je zaključio da potraživanje tužioca nije zastarelo, jer je tuženi u odgovoru na tužbu od 02.04.2018. godine priznao tužbeni zahtev po osnovu, a osporio visinu, pa pošto je jasan iskaz o priznanju duga od 03.04.2018. godine počinje da teče rok zastarelosti potraživanja traženog iznosa posle prekida, zbog čega je usvojio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda, već je pobijanu presudu preinačio i tužbeni zahtev odbio sa obrazloženjem da podnošenjem tužbe u predmetu Osnovnog suda u Despotovcu P1 42/18 od 23.01.2018. godine nije došlo do prekida zastarevanja, jer je konstatovano da se tužba smatra povučenom, zbog čega u smislu odredbe člana 389. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima nema prekida zastarelosti, već je potraživanje tužioca za isplatu jubilarne nagrade zastarelo.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo.

Prema članu 196. Zakona o radu sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.

Odredbom člana 360. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, te da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao da zahteva ispunjenje obaveze, s tim što zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze ako za pojedine slučajeve nije drugačije propisano (član 361. stav 1. ZOO), a nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog roka (član 362. ZOO). Odredbom člana 387. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se zastarevanje prekida kada dužnik prizna dug. U članu 388. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da se zastarevanje prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Odredbom člana 389. Zakona o obligacionim odnosima proposano je da prekid zastarevanja izvršen podizanjem tužbe ili kojom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja, smatra se da nije nastupio ako poverilac odustane od tužbe ili radnje koju je preduzeo.

U konkretnom slučaju, tužilac je pravo na isplatu jubilarne nagrade stekao 23.01.2015. godine, pa je zastarelost počela da teče dana 24.01.2015. godine. Tužbu radi isplate jubilarne nagrade je podneo 23.01.2018. godine, koja se smatra povučenom rešenjem prvostepenog suda od 15.08.2019. godine. S obzirom da je tuženi u odgovoru na tužbu dana 02.04.2018. godine priznao tužbeni zahtev po osnovu, a osporio po visini i dostavio obaveštenje potpisano od strane šefa finansijskog sektora od 20.03.2018. godine o visini duga tužioca koje iznosi 65.963,38 dinara, pravilno je po nalaženju ovog suda prvostepeni sud zaključio da je ovim priznanjem prekinuto zastarevanje.

Svaka izjava ili neposredna radnja kojom se jasno manifestuje volja dužnika da isplati dug predstavlja priznanje duga kojim se zastarevanje prekida. Zato je u članu 387. u stavu 2. Zakona o obligacionim odnosima i propisana mogućnost priznanja duga konkludentnom radnjom. Ukoliko ne postoji sumnja da dužnik iskazuje volju da plati dug, radnja dužnika smatra se priznanjem duga. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da je tuženi priznao dug ne samo iz odgovora na tužbu, već i iz obaveštenja od 20.03.2018. godine o visini duga koje je potpisano od strane šefa finansijskog sektora tuženog. Iz navedenih razloga, proizlazi pravilan zaključak prvostepenog suda da je dužnik priznao dug u smislu člana 387. ZOO i da je rok zastarelosti nakon toga ponovo počeo da teče u smislu člana 392. stav 2. ZOO. Kako je rok zastarelosti iz člana 374. ZOO počeo da teče 16.08.2019. godine, a tužba u ovoj parnici podneta 19.11.2019. godine, to je pravilno odbijen prigovor zastarelosti.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Tužilac je uspeo sa revizijom pa mu na osnovu člana 153 stav 1 i 165 stav 1 ZPP pripadaju troškovi na ime naknade advokatu za sastav revizije od 18.000,00 dinara, takse za reviziju od 9.077,07 dinara i takse za odluku po reviziji 13.615,61 dinara, prema AT i TT.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković