Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 3926/22 od 10.05.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 202/16 od 23.06.2022. godine u stavu prvom, drugom, trećem, petom, šestom, osmom i devetom izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužilje i tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka, kao neosnovani.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, shodno odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba Zakona o parničnom postupku, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP na koju se sadržinom revizije ukazuje nije predviđena kao razlog zbog kojeg se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog na neodređeno vreme počev od 01.11.1998. godine na radnom mestu ..., da bi Odlukom tuženog od 15.03.2005. godine bila premeštena na radno mesto ... tuženog, na kom radnom mestu je obavljala poslove tokom 2005., 2006. i 2009. godine. Dana 15.09.2014. godine tužilja je sa tuženim zaključila ugovor o radu broj .../... radi obavljanja poslova ..., na neodređeno vreme. Upozorenjem od 25.01.2016. godine tužilja je upozorena da su ispunjeni uslovi za otkaz, jer je direktor poslodavca utvrdio da je tužilja samovoljno sebi sačinila ugovor o radu broj .../... od 15.09.2014. godine, te je prekoračila ovlašćenje i povredila radnu obavezu, a takođe je nesavesno i nemarno izvršavala radne obaveze, necelishodno i neodgovorno koristila vozilo tuženog, te nije poštovala radnu disciplinu kod tuženog, odbijala da obavlja poslove, a nije ostvarivala ni očekivane rezultate rada. Osporenim rešenjem tuženog od 10.02.2016. godine tužilji je otkazan ugovor o radu brojem .../... od 15.09.2014. godine, jer je direktor tuženog utvrdio da je navedeni ugovor o radu tužilja samovoljno sačinila, koristeći svojstvo još uvek ... vlasnika preduzeća, te je samovlasno uzela faksimil direktora i na mestu označenom za potpis poslodavca stavila isti bez parafa ili potpisa direktora ili ovlašćenog lica tuženog i samoinicijativno unela da potpisivanjem ugovora od 15.09.2014.godine prestaje da važi ugovor o radu broj .../... od 01.11.1998. godine. Takođe, u rešenju je navedeno da je ponašanje tužilje na radu takvo da je koristeći neosnovano dat povlašćeni položaj u odnosu na ostale zaposlene, vezane za formalne razloge braka koji je defakto prestao da postoji, nesavesno i nemarno izvršavala radne obaveze u vidu nedolaska na posao, stalnog kašnjenja i nemarnog odnosa prema poslodavcu, kao i da je neodgovorno koristila sredstava poslodavca – automobil koji je vozila neovlašćeno u privatne svrhe. Imajući u vidu sve navedeno u rešenju, tužilji je otkazan ugovor o radu sa danom 10.02.2016. godine. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke tužilja je u periodu od 11.02.2016. godine do 31.05.2020. godine ostvarila ukupnu neto zaradu od 3.019.420,82 dinara, a za period od 01.11.2015. godinu do dana prestanka radnog odnosa 10.02.2016. godine tužilji nije isplaćena neto zarada za novembar 2015. godine, a takođe tužilja krivicom poslodavca nije iskoristila godišnji odmor za 2015. godine, te naknada za neiskorišćeni godišnji odmor iznosi 36.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su poništili, kao nezakonito, pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu, a tuženog obavezali da tužilju vrati na rad, primenom odredbi člana 16, 76, 104, 106, 179, 180, 184, i 191. Zakona o radu, utvrđujući da tužilja nije učinila povredu radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline koje su joj stavljene na teret osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu, jer je radno mesto ... na kojem je tužilja radila postojalo u trenutku zaključenja ugovora o radu od 15.09.2014. godine, a navedeni ugovor o radu je potpisan od strane tužilje, te je na istom faksimil potpisa direktora tuženog i pečat tuženog, kao i u ranije potpisanim ugovorima. Tuženi nije mogao da donese osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu pozivajući se na navodnu povredu radne obaveze od 15.09.2014. godine, s obzirom da je protekao rok od šest meseci od saznanja za navodnu povredu radne obaveze, nepoštovanje radne discipline, odnosno rok od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza, a ostale navedene povrede radne obaveze i nepoštovanje radne discipline nisu konkretizovane u upozorenju i osporenom rešenju o otkazu ugovora o radu. Kao akcesoran usvojen je i zahtev tužilje na ime neisplaćene zarade za novembar 2015. godine i naknadu štete na ime izgubljene zarade za period od 11.02.2016. godine do 31.05.2022. godine. Takođe, utvrđeno je da tužilja nije koristila godišnji odmor za 2015. godinu, te je usvojen zahtev tužilje za naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, kao i zahtev za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje nadležnim fondovima, primenom odredbi člana 2. i 51. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su, usvajanjem tužbenog zahteva za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanje tužilje na rad kod tuženog, te isplatu potraživanog iznosa na ime neisplaćene zarade, kao i naknade štete na ime izgubljene zarade i na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora i obaveze na uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje kod nadležnih fondova, pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 184 Zakona o radu je propisano da otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tačka 1) i st. 2. i 3. ovog zakona poslodavac može dati zaposlenom u roku od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od godinu dana od dana nastupanja činjenica koje su osnov za davanje otkaza.

U konkretnom slučaju, pobijanim rešenjem o otkazu ugovora o radu od 10.02.2016. godine tuženi se poziva na navodnu povredu radne obaveze od 15.09.2014. godine, pa je isti imajući u vidu rok propisan odredbom člana 184. Zakona o radu, prekludiran. Nasuprot revizijskim navodima, u pobijanom rešenju sve ostale navodne povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline od strane tužilje navedene su bez konkretizacije i bližeg opisivanja svake od pojedinačnih radnji, što pobijano rešenje čini nezakonitim.

Kako se svim ostalim navodima revizije kroz ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava zapravo osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, sa kojih razloga se revizija ne može izjaviti, isti su ocenjeni kao neosnovani i bez uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari.

Pošto tuženi neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci presude primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković