Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Prev 372/2025
26.06.2025. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković, Marine Milanović, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Đurice, članova veća, u parnici tužioca Republički fond za PIO osiguranje – Filijala za Grad Beograd, protiv tuženog „Kompanija Dunav osiguranje“, a.d.o. Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Gž 2712/2024 od 06.03.2025. godine, u sednici veća održanoj 26.06.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj. ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene, izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda Gž 2712/2024 od 06.03.2025. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 2236/2023 od 27.03.2024. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 341.506,91 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom od 18.05.2023. godine do isplate. U stavu drugom odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 265.518,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.05.2023. godine do isplate. U stavu trećem tuženi je obavezan da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 48.092,17 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2712/24 od 06.03.2025. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Beogradu u stavu prvom i trećem izreke.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP, ne ukazujući na konkretne razloge za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tuženog.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Prema razlozima drugostepene presude, tuženi je u obavezi da tužiocu naknadi štetu nastalu isplatom porodične penzije osiguraniku tužioca, odnosno članu porodice umrlog osiguranika tužioca. Osnov potraživanja tužioca je naknada štete, koja dospeva isplatom svakog pojedinačnog iznosa penzije, pa se u tom slučaju, prema razlozima drugostepene presude, ne može primeniti odredba člana 373. stav 1. ZOO, prema kojoj u slučaju zastarelosti prava iz kog proističu povremena potraživanja, poverilac gubi pravo da zahteva i buduća i dospela povremena davanja. Međutim, kako je sa aspekta tužioca predmetno potraživanje po svojoj pravnoj prirodi naknada štete, a ne pravo iz osiguranja kao povremeno potraživanje, to se ne može govoriti o zastarelosti samog prava.

Razlozi na kojima je zasnovana primena materijalnog prava u pobijanoj drugostepenoj presudi ne upućuje na potrebu odlučivanja o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj. Nema razloga za razmatranje pravnog pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti za ujednačavnjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tuženog, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog nedozvoljena.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda, donete u parnici o sporu male vrednosti, revizija nije dozvoljena. Privrednim sporovima male vrednosti, shodno odredbi člana 487. stav 1. ZPP, smatraju se sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Vrednost predmeta spora u konkretnom slučaju iznosi 607.025,33 dinara. Sledi da protiv odluke drugostepenog suda donete u predmetnom privrednom sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

U skladu sa iznetim Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.