Apelacioni sud u Beogradu je, presudom Gž1 5075/23 od 08.05.2024. godine, stavom prvim izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 238/19 od 21.03.2023. godine, u stavovima prvom, drugom, trećem i petom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 238/19 od 21.03.2023. godine, u stavu četvrtom izreke. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je tuženi obavezan da na iznose iz stava drugog i trećeg izreke presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 238/19 od 21.03.2023. godine, izvrši uplatu pripadajućeg doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje. Stavom četvrtim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 29.250,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...18/20), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na osnovu Ugovora o radu 05 br. .. od 01.04.2011. godine, na radnom mestu ''stručni saradnik za ...'', u Sektoru za ... i u Odeljenju za ... u zvanju savetnika. Pobijanim rešenjem tuženog 05 br. .. od 05.02.2016. godine, tužiocu je Ugovor o radu otkazan na osnovu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za obavljanjem poslova koje je obavljao, odnosno zbog ekonomskih i organizacionih promena koje su nastupile donošenjem Zakona o načinu i određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, sa pravom na isplatu otpremnine. Prethodno je, odlukom Vlade RS za 2015. godinu, pod stavkom ''instituti, centri i ostale ustanove – tabelarni prikaz br. 1'', pod rednim br. 2, određeno da Zavod za zaštitu prirode Srbije može da ima maksimalni broj zaposlenih za 2015. godinu, na neodređeno vreme do 62 zaposlena. Broj zaposlenih na neodređeno vreme u Zavodu je bio veći od tog broja, pa je tuženi bio dužan da izvrši smanjenje broja zaposlenih i da, s tim u vezi, donese novi akt o sistematizaciji. U skladu sa članom 13. stav 1. i 2. Odluke o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu APV i sistemu lokalne samouprave za 2015. godinu 05 br. 112-13018/2015-1 od 02.12.2015. godine, koja je stupila na snagu 09.12.2015. godine i preduzetim merama iz člana 7. stav 2. Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, tuženi je doneo Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta 18.01.2016. godine, uz prethodnu saglasnost resornog ministarstva od 25.01.2016. godine, koji je stupio na snagu 28.01.2016. godine. Na osnovu Odluke direktora tuženog od 30.07.2013. godine, zaposleni su bili u obavezi da dostave mesečni izveštaj o radu ili izveštaj neposrednom rukovodiocu, u pisanom ili elektronskom obliku, krajem meseca za tekući mesec, a ta Odluka se primenjuje od 01.08.2013. godine. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji od 18.01.2016. godine, utvrđena je unutrašnja organizacija i sistematizacija radnih mesta kod tuženog, poslovi koji se obavljaju, ukupan broj radnih mesta sa nazivom i obimom poslova, uslovi za obavljanje i potreban broj izvršilaca, tako što je, između ostalog, utvrđeno da je u osnovnoj organizacionoj jedinici u Zavodu obrazovano, kao odeljenje i to, pod tačkom 2, Odeljenje za ... . U tom Odeljenju, pored radnog mesta načelnika Odeljenja, sistematizovano je radno mesto ''stručni saradnik za ...'', sa utvrđenim brojem izvršilaca 2. Iz izveštaja o godišnjim aktivnostima saradnika u Odeljenju za ... utvrđeno je da je u tom Odeljenju, do 2015. godine, bilo zaposleno 7 radnika, među kojima i tužilac, da je tužilac u 2014. godini imao najmanji broj rešenih predmeta - 30, da je u 2015. godini takođe imao najmanji broj rešenih predmeta – 31, a da u 2013. godini nije evidentiran, te da su ostali saradnici imali veći broj rešenih predmeta od tužioca. Tužilac se izjasnio da mu je radni odnos kod tuženog prestao kao savetniku za ..., pri čemu u ustanovi nije bila praksa da se ocenjuje rad zaposlenog i da ga niko nije upoznao sa ocenom, kao i da mu je otpremnina isplaćena sa zakašnjenjem od tri meseca, od strane Ministastva državne uprave.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu nezakonito imajući u vidu da je, prema navodima iz obrazloženja, doneto nakon donošenja Odluke o utvrđivanju broja zaposlenih za čijim radom prestaje potreba 01 br. .. od 01.02.2016. godine, primenom kriterijuma-rezultati rada, pri čemu je nedorečeno i u suprotnosti sa ostalim izvedenim dokazima, kako je taj kriterijum primenjen. Iz izveštaja o godišnjim aktivnostima savetnika u Odeljenju u kome je radio tužilac za 2014. i 2015. godinu, sledi da je tužilac imao najmanji broj rešenih predmeta, ali je po oceni prvostepenog suda izostalo preciznije objašnjenje o strukturi predmeta koji su mu dodeljeni u rad, i kako su svim izvršiocima na njegovom radnom mestu dodeljivani predmeti u rad. Takođe, nejasno je koliko je tačno zaposlenih kod tuženih utvrđeno kao višak, jer iz Odluke direktora pod br. 01 br. .. od 01.02.2016. godine, o utvrđivanju broja zaposlenih za čijim radom prestaje potreba, utvrđeno je da je direktor odlučio da je za 8 zaposlenih kod tuženog prestala potreba za njihovim radom, dok je direktor, u svom iskazu pred sudom ukazao da je za ukupno 12 zaposlenih, računajući i tužioca, odlučeno da predstavljaju višak. U tom smislu, prvostepeni sud zaključuje da su osnovani navodi tužbe da tuženi nije utvrdio broj zaposlenih kod poslodavca i tačan broj zaposlenih koje predstavljaju višak, kao i da nije sarađivao sa reprezentativnim sindikatom i republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje. Takođe, po mišljenju prvostepenog suda, bitna činjenica je i to što je tuženi tužiocu isplatio otpremninu sa velikim zakašnjenjem od oko tri meseca.

Drugostepeni sud je, odbijanjem žalbe tuženog, potvrdio prvostepenu presudu, primenom odredbe člana 158. stav 1. Zakona o radu, nalazeći da je tuženi bio dužan da tužiocu, u smislu te odredbe Zakona, isplati otpremninu pre otkaza ugovora o radu, u smislu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. istog Zakona. Neisplaćivanje otpremnine pre otkaza ugovora o radu, po oceni drugostepenog suda, pobijano rešenje čini nezakonitim, a poništaj tog rešenja daje tužiocu pravo na naknadu štete zbog izgubljene zarade, isplatu naknade štete umesto vraćanja na rad i pravo na uplatu pripadajućih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, pri odlučivanju o žalbi tuženog, pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega nije cenio sve žalbene navode.

Tuženi je ustanova koju je osnovala Republika Srbija u skladu sa posebnim zakonom i predstavlja deo javnog sektora u smislu Zakona o budžetskom sistemu, pa se na njega primenjuje Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru (''Službeni glasnik RS'', br. 68/2015) i Odluka o maksimalnom broju zaposlenih na neodređeno vreme u sistemu državnih organa, sistemu javnih službi, sistemu autonomne pokrajine Vojvodine i sistemu lokalne samouprave za 2015. godinu (''Službeni glasnik RS'', br. 101/2015). Pošto je Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru lex specialis u odnosu na Zakon o radu, sledi da se taj Zakon primenjuje na konkretan slučaj, imajući u vidu da on propisuje prestanak radnog odnosa uz isplatu otpremnine u odredbama članova 22-28., između ostalog, tako što se otpremnina isplaćuje u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa zaposlenog (član 22. stav 5.), a sredstva za isplatu novčane naknade, odnosno otpremnine u postupku racionalizacije obezbeđuju se na način propisan odredbom člana 23. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Na osnovu odredbe člana 24. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, zahtev za odobravanje sredstava za isplatu novčane naknade, odnosno otpremnine ministarstvu nadležnom za poslove državne uprave i lokalne samouprave dostavljaju: 1) ministarstva za zaposlene u ministarstvima, kao i za zaposlene u javnim službama osnovanim u oblastima iz njihovog delokruga, osim za zaposlene u zdravstvenim ustanovama; 2) ministarstvo nadležno za poslove odbrane za profesionalne pripadnike Vojske Srbije, državne službenike i nameštenike u ministarstvu; 3) ministarstvo nadležno za poslove pravde za zaposlene u sudovima, javnim tužilaštvima i državnom pravobranilaštvu, kao i organizacionim oblicima u njihovom sastavu; 4) Visoki savet sudstva za zaposlene u Visokom savetu sudstva; 5) Državno veće tužilaca za zaposlene u Državnom veću tužilaca; 6) druge organizacione oblike u sistemu državnih organa za svoje zaposlene. Ministarstvo nadležno za poslove državne uprave i lokalne samouprave vrši isplatu sredstava za novčane naknade, odnosno otpremnine u 2015. godini na osnovu zahteva iz člana 24. i 27. ovog Zakona, u okviru sredstava opredeljenih za otpremnine Zakonom o budžetu Republike Srbije za 2015. godinu, a za naredne budžetske godine u okviru sredstava opredeljenim za otpremnine Zakonom o budžetu Republike Srbije, samo na osnovu zahteva iz člana 24. tog člana Zakona, kako je propisano odredbom člana 28. stav 1. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru. Dakle, to što tužiocu otpremnina nije isplaćena pre donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu, nije razlog za nezakonitost pobijanog rešenja, u smislu odredbe člana 158. stav 1. Zakona o radu, kako je pogrešno zaključio drugostepeni sud.

Međutim, u ovom slučaju radi se o racionalizaciji broja radnih mesta zbog ekonomskih i organizacionih promena koje su nastupile donošenjem Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru (''Službeni glasnik RS'', br. 68/2015), tako što je došlo do smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu na koje je tužilac bio raspoređen. Kada se određeni poslovi obavljaju od strane više izvršilaca i kada zbog tehnoloških promena dođe do smanjenja broja izvršilaca na određenom poslu, onda je za postojanje opravdanosti ovog zakonskog razloga za otkaz ugovora o radu zaposlenom nužno postojanje stvarnih i objektivnih okolnosti, jer poslodavac nema diskreciono pravo da, bez određenog kriterijuma, sam odluči koji zaposleni predstavljju višak. Naprotiv, određivanje lica koja predstavljaju višak od više izvršilaca na istom radnom mestu, bez primene kriterijuma, takvu odluku čini nezakonitom.

U konkretnom slučaju, pobijano rešenje sadrži obrazloženje da je tužiocu otkazan ugovor o radu primenom kriterijuma – rezultati rada. U pogledu primene ovog kriterijuma nije razjašnjeno koliko je zaposlenih kod tuženog utvrđeno kao višak, ko je, u kom periodu i na koji način ocenjivao tužiočev rad i da li je tuženi imao mogućnost da tužioca rasporedi na druge odgovarajuće poslove prema njegovoj stručnoj spremi i radnoj sposobnosti jer drugostepeni sud nijednu od navedenih činjenica nije razmatrao.

Iz izloženih razloga, odluka drugostepenog suda je ukinuta, kao i rešenje o troškovima, jer zavisi od ishoda postupka u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku, potrebno je da drugostepeni sud, postupajući po nalogu iz ovog rešenja, ceni navode žalbe tuženog, kako bi potom doneo novu odluku.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković