Protiv drugostepene presude tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da Vrhovni sud preinači nižestepene presude, odnosno iste ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U odgovoru na reviziju tužilac je osporio revizijske navode tuženog, a troškove povodom sastava odgovora na reviziju je tražio i opredelio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Navodi kojima revident ukazuje na to da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 1. u vezi čl. 396. stav 1. ZPP jer je propustio da ceni žalbene navode nisu razlog za izjavljivanje revizije. Sadržina drugostepene odluke, kojom se odbija žalba, propisana je u članu 396. st. 2. Zakona o parničnom postupku, pa u tom pogledu drugostepeni sud nije u obavezi da detaljno obrazlaže svoju odluku ukoliko prihvata činjenično stanje utvrđeno pred prvostepenim sudom, kao i primenu materijalnog prava. Suštinski revident ukazuje na pogrešnu primenu čl. 8. Zakona o parničnom postupku koji se tiče ocene dokaza od strane prvostepenog suda, što ne može biti razlog za izjavljivanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je nastao organizovanjem dela poslovnih jedinica nekadašnjeg DP Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Republike Hrvatske, koje su se nalazile na teritoriji Republike Srbije. U skladu sa Uredbom o organizovanju delova preduzeća, čije je sedište na teritoriji Republike Slovenije, Republike Bosne i Hercegovine i Republike Hrvatske, organizovano je Društveno preduzeće za unutrašnju i spoljnu trgovinu „Borovo trgovina“ Beograd, koje se kasnije spojilo sa preduzećem koje je osnovano odlukom Zbora radnika pogona kožne obuće u Somboru - nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ od 31.05.1991. godine, a koje je kasnije promenilo poslovno ime iz DOO „Borovo-Sombor“ u poslovno ime Proizvodnja obuće, unutrašnja i spoljna trgovina DOO „Boreli“ Sombor. Po osnovu statusne promene spajanja Društvenog preduzeća za unutrašnju i spoljnu trgovinu „Borovo-trgovina“ Beograd i Preduzeća Proizvodnja obuće, unutrašnja i spoljna trgovina DOO „Boreli“ Sombor, u registarskom ulošku Privrednog suda u Somboru, a po rešenju od 01.07.1997. godine, upisano je novo preduzeće nastalo spajanjem pod poslovnim imenom „Borovo - Boreli“ Proizvodnja obuće, unutrašnja i spoljna trgovina DOO Sombor. Nakon toga, rešenjem Privrednog suda u Somboru od 30.06.2000. godine upisana je promena statusa, te poslovnog imena, tako što je umesto „Borovo – Boreli“ Proizvodnja obuće, unutrašnja i spoljna trgovina d.o.o. Sombor upisano DP „Boreli“ Proizvodnja obuće, unutrašnja i spoljna trgovina Sombor. Dalje, rešenjem Agencije za privredne registre od 10.11.2008. godine u skladu sa odlukom Agencije za privatizaciju od 21.10.2008. godine, u registar privrednih subjekata APR-a upisana je promena poslovnog imena od ranijeg DP „Boreli“ Proizvodnja obuće, unutrašnja i spoljna trgovina Sombor u DP „Boreli“ Proizvodnja obuće, unutrašnja i spoljna trgovina - u restrukturiranju Sombor. Rešenjem APR od 03.09.2014. godine izvršena je promena poslovnog imena, tako što je u poslovnom imenu brisano „u restrukturiranju.“ Nad tužiocem je otvoren stečajni postupak rešenjem prvostepenog suda od 15.07.2016. godine, koji je još u toku. Tuženi DD „Borovo“ Vukovar je inostrano pravno lice, organizovano je 18.03.1994. godine od delova nekadašnjeg Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „BOROVO“ iz Borova na području Republike Hrvatske i vodi se kao jedini pravni sledbenik nekadašnjeg DP Jugoslovenski kombinat gume i obuće „BOROVO“ prema potvrdi Trgovačkog suda u Osijeku. Dana 06.05.2005. godine izvršena je promena upisa nosioca prava društvene svojine na objektima i prava korišćenja na parceli .../... KO Sombor 1 sa do tada upisanog nosioca DP „Boreli“ Sombor na novog nosioca „Borovo“ DP Borovo naselje, a na osnovu rešenja Opštinskog suda u Somboru i rešenja Okružnog suda u Somboru. Potom je 20.10.2006. godine dozvoljen upis promene naziva nosioca prava korišćenja na nepokretnostima upisanim u list nepokretnosti broj ... KO Sombor 1, parcela br. .../... u „Borovo“ DD Vukovar, a na osnovu zahteva „Borovo“ DD Vukovar, radi promene upisa naziva nosioca prava na osnovu uvida u potvrdu Trgovačkog suda u Osijeku od 25.04.2003. godine i izvoda iz sudskog registra Trgovačkog suda u Osijeku od 25.05.2005. godine. Tužilac je izvršio sanaciju i rekonstrukciju objekata oštećenog bombardovanjem od strane NATO pakta sopstvenim sredstvima, koja su obezbeđena investicionim kreditom od strane Fonda za razvoj Republike Srbije i na osnovu Ugovora o sufinansiranju radova od 18.04.2000. godine. Tužilac nakon bombardovanja nije gradio novi objekat, niti je vršio totalnu rekonstrukciju, već je izvršio rekonstrukciju dela proizvodne hale, koja je uništena. Tužilac je u posedu rekonstruisanog objekta, a isti se ne koristi prema nameni za koju je izgrađen.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su na stanovištu da je tužbeni zahtev osnovan. Prema nalaženju nižestepenih sudova, kako je tokom postupka utvrđeno da je tužilac privredno društvo koje je nastalo organizovanjem dela poslovnih jedinica nekadašnjeg društvenog preduzeća Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Republike Hrvatske, pri čemu se poverena društvena imovina dela poslovne jedinice u Republici Srbiji nalazila na teritoriji Republike Srbije, među kojom su i predmetne nepokretnosti, to je tužilac, u skladu sa Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, jedini nosilac prava korišćenja na predmetnim nepokretnostima. Nižestepeni sudovi su imali u vidu da je na spornim nekretninama trenutno u katastru upisano pravo korišćenja tuženog. Međutim, za to, prema stanovištu nižestepenih sudova, nije bilo osnova i upis inostranog pravnog lica kao nosioca prava korišćenja na nepokretnostima u društvenoj svojini ne može opstati kao pravnovaljan. To pravo može imati isključivo rezident Republike Srbije, društveno preduzeće koje je organizovano i koje nastavlja sa radom uz pravo korišćenja poverene društvene imovine u skladu s Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Tuženi nije rezident Republike Srbije, već je rezident Republike Hrvatske. Pravni osnov za rešavanje njegovih eventualno stečenih svojinskih prava, definisan je Aneksom G Sporazumom o pitanjima sukcesije, zaključenim između bivših republika SFRJ, kojim se regulišu pitanja privatne svojine i stečenih prava. Međutim, Aneks G Sporazuma o pitanjima sukcesije nije neposredno primenljiv. Njegovoj primeni, kako nižestepeni sudovi smatraju, nužno prethodi zaključenje bilateralnih sporazuma među bivšim republikama SFRJ, u konkretnom slučaju Republike Srbije i Republike Hrvatske, a koji sporazum nije zaključen.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo i pravnosnažno usvojili tužbeni zahtev.

Uredbom o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ, koja je stupila na snagu 01.06.2001. godine i koja je sa izmenama i dopunama iz 2008, 2009, 2010. i 2011. godine i danas na snazi, propisano je da se njome uređuje zaštita društvene imovine delova preduzeća u Republici Srbiji, čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ i to Republike BiH, Republike Slovenije i Republike Hrvatske; zatim zaštita prava zaposlenih u tim poslovnim jedinicama, kao i popis delova preduzeća iz Republike Srbije na teritoriji navedenih republika bivše SFRJ. Odredbom čl. 2. st. 1. Uredbe propisano je da će se odlukom koju donose zaposleni poslovne jedinice organizovati kao društveno preduzeće ili će se pripojiti drugom društvenom preduzeću, ako to nisu učinili do dana stupanja na snagu ove Uredbe. Prema stavu 2. istog člana, početna imovina za osnivanje preduzeća iz stava 1. ovog člana je imovina poslovne jedinice sa bilansnim stanjem na dan 31.12.1991. godine. Ostalim odredbama, predviđeno je učešće nadležnih državnih organa u donošenju odluka o organizovanju preduzeća, odnosno o uslovima i načinu korišćenja sredstava.

Navedenom Uredbom je stavljeno pod neposrednu kontrolu Vlade Republike Srbije svako organizovanje društvenih preduzeća od imovine delova preduzeća koja se nalazi u Republici Srbiji, a čije je sedište na teritoriji republika bivše SFRJ, zatim uslovi i način korišćenja sredstava, otuđenje, opterećenje i raspolaganje društvenom imovinom. Društvena preduzeća, koja su organizovana po navedenim propisima, nastavljaju sa radom uz pravo korišćenja poverene društvene imovine u skladu s Uredbom, odnosno pravni osnov korišćenja predmetnih nepokretnosti od strane tužioca je upravo Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Stoga, saglasno navedenoj Uredbi, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tužilac privredno društvo - nastalo organizovanjem dela poslovnih jedinica nekadašnjeg društvenog preduzeća Jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo“ iz Republike Hrvatske, pri čemu se poverena društvena imovina nalazila na teritoriji Republike Srbije, među kojom su i predmetne nepokretnosti, pa je tužilac u skladu s pomenutom Uredbom jedini nosilac prava korišćenja na predmetnim nekretninama, koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije. Revizijom tuženog osporava se izneto stanovište. Prema navodima revidenta Aneks G Sporazuma o pitanjima sukcesije može se neposredno primenjivati, bez bilo kakvih bilateralnih ugovora, pri čemu je takvo stanovište u drugim postupcima imao i drugostepeni sud, kao i Vrhovni sud Srbije 2004. godine. Vrhovni sud ne prihvata revizijske navode tuženog. Tuženi tvrdi da je postao imovinskom transformacijom svog prethodnika vlasnik predmetnih nepokretnosti. Međutim, takve nepokretnosti, nakon svojinske transformacije prethodnika tuženog i dalje moraju opstati u režimu društvene svojine iz razloga što prema stanju u spisima izostaju okolnosti koje bi vodile promeni prirode svojine na nepokretnostima. Tuženi, sada deoničko društvo, svoj pravni status odnosno pravnu formu, može menjati prema propisima države gde ima registrovano sedište („lex societas“), ali to ne znači da se promenom statusa prema propisima matične države automatski i istovremeno menja oblik svojine na nepokretnostima koje se nalaze u drugoj državi. Stoga, tuženi se svakako ne može kvalifikovati kao vlasnik predmetnih nepokretnosti, kako u reviziji ističe. Nosilac prava korišćenja stvari u društvenoj svojini ima pravo na pravnosvojinsku i državinsku zaštitu. Ali, to pravo mogu ostvariti isključivo rezidenti Republike Srbije, podložni njenom ustavnopravnom režimu svojinske transformacije društvene svojine u druge ustavom predviđene oblike svojine (kroz proces privatizacije ustanovljen regulativom Republike Srbije). Tuženi nije rezident Republike Srbije, već je rezident Republike Hrvatske, kao bivše članice Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (dalje u tekstu: SFRJ). Zato je pravni osnov za rešavanje o pravu svojine, definisan Aneksom G Sporazumom o pitanjima sukcesije, zaključenim između bivših republika SFRJ, kojim se regulišu pitanja svojine i stečenih prava. Međutim, Aneks G Sporazuma o pitanjima sukcesije nije neposredno primenljiv. Njegovoj primeni nužno prethodi zaključenje bilateralnih sporazuma među bivšim republikama SFRJ, u konkretnom slučaju Republike Srbije i Republike Hrvatske. Ovakvo stanovište izraženo je u odluci Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ,,Mladost Turist“ AD Beograd protiv Hrvatske, broj 73035/14 od 30. januara 2018. godine. Pritom, isto je već ranije prihvaćeno u odluci Vrhovnog kasacionog suda Prev 382/17 od 29.06.2018. godine.

Shodno iznetom, a suprotno revizijskim navodima, ne postoje uslovi za neposrednu primenu Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije. Time izostaje postojanje diplomatskog reciprociteta između Republike Srbije i Republike Hrvatske u pitanjima ostvarivanju zaštite prava izvedenih iz prava svojine kao njegovih stečenih prava. Otuda, za ostvarivanje ovakve zaštite nužno je postojanje faktičkog reciproticeta, koje je predmet dokazivanja. Teret dokazivanja ove okolnosti svakako je na licu koje izvodi postojanje prava za ovakvu pravnu zaštitu. To je u ovoj pravnoj stvari bio tuženi, a isti navedeno nije dokazao. Posledično tome, neosnovani su navodi tuženog da je drugostepeni sud u potpunosti zanemario svojinsku trasnformaciju tuženog.

Osnov za sticanje prava korišćenja tužioca i upisa navedenog prava u registru nepokretnosti jeste navedena Uredba o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših republika SFRJ. Bez uticaja je revizjski navod tuženog u kojem je istakao da navedena Uredba ne može biti iznad Sporazuma o sukcesiji. Ovo stoga što se navedena Uredba kao pravni akt ne nalazi u hijerarhiji pravnih akata iznad Sporazuma o sukcesiji, međutim, kako je prethodno navedeno, Sporazum o sukcesiji se ne primenjuje neposredno već na osnovu bilateralnih sporazuma, pri čemu je zaključenje takvih sporazuma u konkretnom slučaju izostalo.

Sledom svega navedenog, neosnovana je revizija tuženog, te je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova u vezi sa podnetim odgovorom na reviziju kao u stavu drugom izreke ove odluke jer se ne radi o potrebnim troškovima u smislu člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković