U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na poslovima rukovaoca građevinskom mehanizacijom i mašinama na osnovu aneksa ugovora o radu od 18.04.2007. godine. Zbog učinjenih povreda radne obaveze tuženi je otkazao tužiocu ugovor o radu rešenjem od 10.05.2010. godine donetim na osnovu čl. 179. (stav 2) tačka 2. i 3. i 192. Zakona o radu, kao i više odredaba Kolektivnog ugovora tuženog navedenog u tom rešenju. Otkazu su prethodila dva upozorenja o postojanju razloga za otkaz (od 24.03.2010. i 23.04.2010. godine) koje je tužilac primio na dan njihovog sačinjavanja i o njima se blagovremeno izjasnio (na prvo – 29.03.2010, a na drugo 28.04.2010. godine), dostavivši i mišljenje sindikata zaposlenih kod tuženog (od 31.03.2010, odnosno 28.04.2010. godine).

Kao razlog za otkaz ugovora o radu u prvom upozorenju od 24.03.2010. godine navedena je povreda radne obaveze iz člana 117. stav 1. tačke 3. i 41. Kolektivnog ugovora tuženog i člana 14. stav 2. tačke 3. i 41. ugovora o radu od 18.04.2007. godine, u vidu necelishodnog i neodgovornog korišćenja sredstva za rad (goriva za rovokopač) od 10 litara goriva po efektivnom radnom satu tokom 2009. godine, a u januaru 2010. čak 11,77 litara, što je znatno više od prosečne potrošnje utvrđene od strane komisije tuženog u periodu od 11.02. do 09.03.2010. godine. Drugim upozorenjem od 23.04.2010. godine, u kome je samo naveo da je tužilac izvršio povredu radne obaveze iz KU tuženog i ugovora o radu (bez pozivanja na konkretne odredbe tih akata) tuženi je proširio tužiočevu povredu radne obaveze u pogledu perioda u kom je učinjena (jun 2007. do 11.02.2010. godine), načina izvršenja – unošenje u radne naloge netačnih podataka o broju radnih sati rada mašine (428 više od stanja koje pokazuje sat koji meri efektivne radne sate) i o potrošnji goriva i procenio je materijalnu štetu koja mu je na taj način pričinjena na iznos od 474.760,00 dinara koju je tužilac, prema konstataciji iz tog upozorenja, odbio da mu nadoknadi.

U izreci osporenog rešenja od 10.05.2010. godine o otkazu ugovora o radu navedeno je da tužiocu prestaje radni odnos zbog učinjenih povreda radne obaveze utvrđene aneksom ugovora o radu (član 14. stav 2): neblagovremeno, nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih dužnosti i obaveza (tačka 1), svaka radnja odnosno propuštanje koje je dovelo ili je moglo da dovede do ometanja ili onemogućavanja pravilnog odvijanja radnog procesa (tačka 13), prouzrokovanje materijalne štete veće vrednosti (tačka 15), odbijanje zaposlenog da nadoknadi štetu koju je pričinio preduzeću namerno ili iz krajnje nepažnje (tačka 16), davanje netačnih podataka koji su od uticaja za donošenje ili sadržinu odluke nadležnih organa koji su proizveli ili mogli da proizvedu štetne posledice (tačka 36), neovlašćeno i netačno unošenje podataka u radne liste i druga dokumenta iz kojih proističu prava i obaveze zaposlenih (tačka 37) i utrošak veće količine goriva od određene potrošnje kao i ostalih troškova održavanja koji su uvećani zbog nepravilnog rukovanja vozilom (tačka 41), kao i Kolektivnim ugovorom tuženog iz čl. 100. i 117. stav 1. tačke 1, 13, 15, 16, 36, 37. i 41. (navedene tačke nalaze se u članu 116. KU tuženog i njihova sadržina je identična odgovarajućim tačkama otkazanog aneksa ugovora o radu). U obrazloženju su hronološki izložena dešavanja koja su prethodila donošenju rešenja (podnošenje prijave, zapisnici o proveri utroška goriva, konstatacija o oba upozorenja, pribavljenim mišljenjima sindikata, privremenom udaljenju tužioca sa rada, formiranju komisije za utvrđivanje materijalne štete, tužiočevom priznanju odgovornosti za štetu, a zatim odustanku od toga, o izjašnjenjima tužioca da je postojao kvar na radnom satu o čemu je on obavestio rukovodioca, a zatim kvar otklonio, izjava rukovodioca da o kvaru nije bio upoznat).

Među parničnim stranaka nije bilo sporno da je tuženi protiv tužioca podneo krivičnu prijavu zbog pronevere učinjene na štetu tuženog u periodu od juna 2007. do 11.02.2010. godine na način što je u radnim nalozima unosio neistinite podatke o broju radnih sati funkcionisanja rovokopača i prikazao više radih sati od stanja evidentiranog na uređaju za očitavanje radnih sati i veću potrošnju goriva od 1928,65 litara i da je u tom postupku tuženi pravnosnažno oslobođen od optužbe presudom od 12.03.2019. godine (potvrđena 06.12.2019. godine), pošto je veštačenjem utvrđeno da za nemogućnost standardizacije utroška goriva po efektivnom radnom satu rovokopača postoje brojni razlozi koji se odnose na promenljive uslove rada na terenu (vrsta rada, opterećenost mašine, struktura zemljišta, obučenost rukovaoca, rad sa prednjom ili zadnjom kašikom, funkcija za koju se mašina koristi) zbog čega potrošnja goriva varira od 4 do 12 litara po jednom radnom satu.

S obzirom na ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da u postupku koji je prethodio donošenju rešenja o otkazu i u samom rešenju postoje procesni nedostaci koji se sastoje u tome što je tuženi konkretizovao otkazne razloge pozivanjem na različite povrede radne obaveze u upozorenjima i u rešenju o otkazu. Takođe, suprotno odredbi člana 185. stav 1. Zakona o radu, rešenje o otkazu ne sadrži obrazloženje koje opravdava donošenje odluke o prestanku radnog odnosa u pogledu nepoštovanja discipline tužioca kao otkaznog razloga (nisu navedeni mesto i način izvršenja povrede niti podaci na osnovu kojih bi se mogla identifikovati radnja povrede radne discipline i oceniti njeno postojanje). Konačno, polazeći od stava da je poslodavac dužan da dokaže ispunjenost uslova za primenu otkaznog razloga, drugostepeni sud je zaključio i da iz osporenog rešenja, protivno članu 193. stav 1. Zakona o radu, ne proizlazi da je poslodavac na osnovu izvedenih dokaza pouzdano utvrdio činjenični osnov koji opravdava primenu otkaznog razloga iz člana 179. stav 2. tačka 2. i 3. Zakona o radu. Zaključivši da je stoga tužiocu radni odnos prestao bez valjanog pravnog osnova, tuženi je obavezan da vrati na rad tužioca i naknadi mu štetu u visini izgubljene zarade u iznosima utvrđenim na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke koji nije bio osporen, saglasno članu 191. Zakona o radu.

Prema nalaženju Vrhovnog suda, pravilna je osporena drugostepena odluka.

Pravo na rad je ljudsko pravo takvog značaja da je Ustavom Republike Srbije ono neposredno garantovano, način njegovog ograničenja izričito propisan, kao i sudska zaštita i obaveza svih organa, a naročito sudova da prilikom njegovog ograničavanja vode računa o suštini tog prava (čl. 18. do 22. i 60). Polazeći od toga, Zakon o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/205, 54/09) koji je bio na snazi u vreme otkaza ugovora o radu izričito propisuje razloge za prestanak, kao i postupak prestanka tog prava, naročito onog u kome to pravo prestaje bez volje zaposlenog (otkazom od strane poslodavca), formu rešenja kojim to pravo prestaje, način na koji se ono dostavlja zaposlenom i zaštitu zaposlenog povodom toga. S tim u vezi, pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 2) i 3) ovog zakona, poslodavac je dužan da zaposlenog upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu, da u upozorenju navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i da mu ostavi rok od najmanje 5 radnih dana da se izjasni na navode iz upozorenja (član 180. st. 1. i 2), dok se ugovor o radu otkazuje rešenjem u pismenom obliku, koje obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku (član 185. stav 1), isto kao i kada se odlučuje o ostvarivanju i zaštiti ostalih prava zaposlenih (član 193).

Pravilna primena navedenih zakonskih odredaba podrazumeva da se u upozorenju, osim činjeničnog osnova koji predstavlja povredu radne obaveze i otkaznog razloga, kao i u rešenju kojim se zaposlenom otkazuje ugovor o radu, moraju navesti i vreme, mesto i radnje izvršenja povrede radne obaveze. Ovo stoga što je smisao upozorenja da se zaposlenom stavi do znanja da je i kojom prilikom izazvao nastanak otkaznog razloga, te da mu se omogući da se o tome izjasni, a smisao pisanog i obrazloženog rešenja o otkazu da se zaposlenom omogući realna mogućnost zaštita prava na rad. Pritom, između otkaznog razloga datog u upozorenju i u rešenju o otkazu ugovora o radu mora postojati identitet. U suprotnom, odnosno ukoliko ne postoji ovako sačinjeno upozorenje, odnosno identitet između otkaznih razloga iznetih u upozorenju i u rešenju o otkazu, zaposleni se ne može izjasniti o radnjama koje mu se stavljaju na teret, pa je na taj način povređeno i pravo zaposlenog na odbranu, koje je zaštićeno navedenom zakonskom odredbom. Osim toga, da bi otkaz ugovora o radu bio pravno valjan, nije dovoljno da se samo zadovolji forma u pogledu obaveznih elemenata rešenja o otkazu. Prilikom donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, poslodavac je dužan da pravilno i pouzdano utvrdi sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za davanje otkaza, jer se samo na taj način sprečava proizvoljnost i svaka druga zloupotreba prilikom davanja otkaza ugovora o radu zaposlenom i zaposlenom omogućava da zaista ostvari Ustavom garantovanu pravičnost postupka u kome mu je otkazan ugovor o radu i suštinsku zaštitu prava na rad.

Zbog izloženih razloga, neosnovani su navodi revidenta da Zakon o radu ne propisuje izričitu formu upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu niti rešenja o otkazu, niti sadržinu obrazloženja rešenja o otkazu, kao ni navodi da je tuženi zaposlenom predstavio isto činjenično stanje i u upozorenjima na povredu radne obaveze i u rešenju o otkazu, s tim što je to činjenično stanje šire pravno kvalifikovao u rešenju o otkazu navođenjem članova svog Kolektivnog ugovora i aneksa ugovora o radu koji nisu bili navedeni u upozorenjima, a koji su inače bili na snazi, čime je postupio u skladu sa čl. 185. i 193. Zakona o radu. Na drugačiju odluku ne utiče ni navodna dilema revidenta o sadržini obrazloženja koja bi omogućila da rešenje o otkazu ugovora o radu zadovolji uslove zakonitosti iz člana 193. Zakona o radu. Logično je i jasno - da bi prestanak ugovora o radu otkazom bio pravno valjan, nije dovoljno da rešenje o otkazu samo zadovolji zakonom propisanu formu i da bude dostavljeno na način propisan zakonom, već ono mora sadržavati razloge kojim se takva odluka opravdava, odnosne razloge iz kojih proizlazi pouzdan zaključak da je ponašanje zaposlenog takvo da predstavlja valjan razlog za otkaz u smislu člana 4. Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 158. o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, na kome inače leži teret dokazivanja ispunjenosti činjenica koje formiraju određen otkazni razlog.

Iako je građansko-pravna odgovornost šira od krivično-pravne, te sud u parničnom postupku nije vezan za oslobađajuću krivičnu presudu, za zakonitost učinjenog otkaza ugovora o radu zaposlenom ne može se smatrati dovoljnim to što se poslodavac tereti zaposlenog da je izvršio određene radnje (npr. prikazivanje većeg broja radnih sati i većeg utroška goriva za mašinu kojom upravlja). Neophodno je da iz dokaza kojima je poslodavac raspolagao proizlazi nesumnjiv i pouzdan zaključak da je zaposleni zaista i izvršio povrede radne obaveze koje mu se stavljaju na teret kao otkazni razlog. U konkretnom slučaju, prilikom donošenja osporenog rešenja poslodavac se nije bavio priloženim dokazom o otklanjanju kvara na mašini kojom je tužilac upravljao, saslušanjem svedoka na koga je tužilac ukazao u svom odgovoru na upozorenje, koji je naknadno pred sudom tvrdio je otklonio kvar, navodima tužioca da mu je upravo poslodavac omogućio da za potrebe prevoza supruge sopstvenim vozilom radi lekarskih pregleda u Beogradu koristi gorivo poslodavca a utrošak prikazuje kao potrošnju mašine kojom je upravljao, niti notornom činjenicom da proizvođači ne daju egzaktan podatak o utrošku goriva po efektivnom radnom satu rovokopača zbog brojnih varijabila koje na to utiču. U obrazloženju osporenog rešenja o otkazu su samo konstatovane radnje koje se tužiocu stavljaju na teret kao otkazni razlog, bez njihove identifikazcije označavanjem vremena i mesta njihovog izvršenja, kao i radnje preduzete od strane tuženog koje su prethodile otkazu i dokazi kojima je tuženi raspolagao, što nije dovoljno za pravnu valjanost rešenja o otkazu. Umesto da u obrazloženju rešenja o otkazu izloži i ocenu raspoloživih dokaza, kao i činjenice koje je na osnovu njih utvrdio koje su neophodne za pouzdan zaključak da je zaposleni zaista izvršio konkretnu povredu radne obaveze čime bi bio ispunjen otkazni razlog, tuženi to nije učinio.

Zbog toga je, s obzirom na navedenu sadržinu pobijanog rešenja o prestanku radnog odnosa (kao i upozorenja koja su mu prethodila) pravilan zaključak nižestepenih sudova da tuženi nije izvršio konkretizaciju i identifikaciju povreda radne obaveze i da osporeno rešenje ne sadrži razloge koji opravdavaju donošenje odluke o prestanku radnog odnosa.

Pravne posledice nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa propisane su odredb ama člana 191. Zakona o radu, prema kojima će sud, ukoliko donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, odlučiti da se zaposleni vrati na rad, samo ako on to zahteva (stav 1), pri čemu je poslodavac dužan da, osim vraćanja na rad, zaposlenom isplati naknadu štete u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, opštem aktu i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje (stav 2), upravo kako je to i učinjeno, pa je i u pogledu tih zahteva pravilna osporena odluka, zbog čega se i u tom delu neosnovano pobija revizijom.

Imajući izloženo u vidu, pošto se neosnovano osporava primena prava u konkretnom slučaju, revizija je odbijena na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi sa čl. 153. stav 1. ZPP, s obzirom na to da tuženi nije uspeo u postupku sa izjavljenoj revizijom, pa nema pravo na naknadu troškova u vezi s tim pravnim lekom.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković