Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1931/22 od 22.08.2022. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje je delimično usvojena, pa je označena prvostepena presuda delimično preinačena u odbijajućem delu, tako što je obavezana tužena da tužilji na ime razlike naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada, pored dosuđenih iznosa, isplati za određene mesece u periodu od oktobra 2016. do februara 2021. godine još i novčane iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate i da na iznos od 442,67 dinara na ime obračunate zatezne kamate za neblagovremeno isplaćenu naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada isplati zakonsku zateznu kamatu od 07.06.2021. godine do isplate. Stavom drugim izreke, delimično je preinačena prvostepena presuda u delu odluke o troškovima postupka tako što je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova postupka preko dosuđenog iznosa od 129.765,51 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, u preostalom delu odbijene su žalbe tužilje i tužene i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem i preostalom odbijajućem delu i delu odluke o troškovima postupka. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka od 22.914,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Ispitujući pobijanu presudu u delu kojim je preinačena prvostepena presuda, na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, na osnovu ugovora o određivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti SŠ „Sveti Sava“ od 01.11.2006. godine, kojim je u tački 15. ugovoreno da zaposleni ima pravo na naknadu trošova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom, odnosno međugradskom prevozu. Tužilja stanuje i radi u Somboru, a na posao dolazi najčešće sopstvenim automobilom, biciklom, taksijem, a nekada i peške.

Gradsko veće Grada Sombora je u decembru 2015. godine donelo zaključak o visini cene radničke mesečne karte u javnom prevozu prema cenovniku AD „Severtrans“ Sombor i u skladu sa ugovorom kojim je AD „Severtrans“ Sombor ovlašćeni prevoznik na teritoriji Grada Sombora. Takođe, gradonačelnik Grada Sombora je zaključio ugovor o poveravanju javnog linijskog prevoza putnika na teritoriji Grada Sombora. Odeljenje za obrazovanje je donelo uputstvo za obračun putnih troškova za zaposlene u predškolskoj ustanovi, osnovnim i srednjim školama, o tome da se troškovi prevoza radnika imaju računati u visini cene radničke mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju prema stvarnom mestu boravka radnika i broju dana prisutnosti na radu. Relacije prevoza za dolazak i odlazak sa rada zaposlenih kod tuženog pokriva prevoznik AD „Severtrans“ Sombor koji u svom cenovniku pored utvrđene pojedinačne karte za jedan pravac ima iskazano nekoliko vrsta mesečnih pretplatnih karata za radnike. Mesečna karta, bez obzira kojoj vrsti pripada, omogućuje prevoz zaposlenom za svaki dan u mesecu, bez obzira da li su radni ili ne. Prva katergorija mesečne karte iskazana u cenovniku naslovljena je sa markica popusta, utvrđena je kao proizvod cene povratne pojedinačne prevozne karte za određenu relaciju i prosečnog broja radnih dana od 22 na nivou jednog meseca. Pored toga, ovakva vrsta mesečne karte je već umanjena, jer je svedena na 22 dana u obračunu, a odnosi se na ceo mesec i ona predstavlja u osnovi obračunsku kategoriju na koju se primenjuju dodatna umanjenja od 20% ili 40% u zavisnosti kako se pravo na mesečnu kartu ostvaruje. Druga kategorija mesečne karte je mesečna karta koja je u cenovniku imenovana kao markica za radnike sa 20% popusta. Stoji napomena da se radi o radničkoj karti za uplatu preko računa. U konkretnom slučaju za ostvarivanje ovakvog popusta neophodno je da poslodavac i prevoznik zaključe ugovor, što omogućuje poslodavcu da ne mora da avansira iznos mesečne karte, već da može da dug plaća po ispostavljenom računu. Tužena nije prezentovala da je imala zaključen ovakav ugovor sa prevoziocem. Treća kategorija mesečne karte je mesena karta koja je u cenovniku iskazana kao markica za sve građane sa 40% popusta uz koji stoji napomena radnička za avansnu uplatu. Popust od 40% moguće je ostvariti samo u slučaju da se mesečna karta kupi na početku meseca uz obaveznu avansnu uplatu, bilo na blagajni ili uplatom na računu prevoznika. Tužena nije kupovala zaposlenima mesečne karte unapred. Cene karata prevoznika AD „Severtrans“ Sombor nisu se menjale tokom spornog perioda.

Tužena je u spornom periodu vršila obračun i isplatu troškova dolaska i odlaska sa rada zaposlenim radnicima, pa i tužilji tako što je mesečni iznos pretplatne karte „markica za radnike sa 20% popusta“ delila brojem radnih dana u mesecu i množila brojem evidentiranih dana dolaska zaposlenog na rad, na koji način je zaposleni dobijao za svaki dan dolaska na rad i odlaska sa rada iznos prevozne karte umanjen za 20%, pri čemu je tužena naknadu troškova dolaska i odlaska sa rada plaćala sa zakašnjenjem (nakon 05. u mesecu za prethodni mesec).

U spornom periodu od 01.10.2016. do 28.02.2021. godine tužilja je imala 930 dolazaka na rad i tužena joj je obračunala i isplatila na ime naknade troškova dolaska i odlaska sa rada ukupan iznos od 104.134,73 dinara.

Visina potraživanja tužilje na ime razlike između pripadajuće i isplaćene naknade troškova dolaska i odlaska sa rada na relaciji Sombor – lokal, za period od 01.10.2016. do 28.02.2021. godine, utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka u tri varijante. U prvoj varijanti, obračun je vršen prema broju dolazaka i ceni pojedinačne prevozne karte na relaciji Sombor lokal, te razlika naknade troškova prevoza iznosi 26.065,27 dinara, prema kojoj je tužilja opredelila tužbeni zahtev. U drugoj varijanti, obračun je vršen prema ceni pojedinačne karte prema prisustvu na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez popusta, i razlika naknade troškova prevoza iznosi 25.645,27 dinara. U trećoj varijanti, obračun je vršen prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte sa 20% popusta i razlika naknade troškova prevoza iznosi 11.721,27 dinara. Obračunata zatezna kamata na utvrđena kašnjenja u isplati ovih troškova iznosi 442,67 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan i delimično ga usvojio, smatrajući da tužilji pripada naknada troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Prvostepeni sud smatra da tužilji pripada pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne pretplante karte, kako predviđa ugovor o radu, a koji predstavlja konkretizaciju odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika. U skladu sa tim, prvostepeni sud je prihvatio metodologiju obračuna koju je veštak izneo u trećoj varijanti svog nalaza i mišljenja, pa je kao mesečnu kartu uzeo visinu zbira pojedinačnih karata za datu relaciju prema evidentiranim danima dolaska na rad sa 20% popusta za svaki konkretan mesec, što bi bilo do visine mesečne karte koja realno može da se kupi.

Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu i dosudio razliku predmetne naknade troškova utvrđene prema obračunu iz druge varijante, prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez umanjenja kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza. Smatrao je da je bez uticaja to što zaposleni takvu vrstu karte nisu ni mogli kupiti kod prevoznika AD „Severtrans“ Sombor, jer je za ostvarenje popusta na mesečnu pretplatnu kartu za radnike neophodno da poslodavac i prevoznik imaju zaključen ugovor o prevozu, a škola nema potpisan ugovor sa prevoznikom AD „Severtrans“ Sombor ili sa nekim drugim prevoznikom u vezi sa prevozom svojih zaposlenih, to je bez osnova pozivanja tužene na zaključak Gradskog veća Grada Sombora iz decembra 2015. godine, kojim je bliže uređena metodologija obračuna naknade sredstava u skladu sa navedenim ugovorom o poveravanju linijskog prevoza „Severtrans“ Sombor i koji je tužena primenjivala.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud na osnovu odredbe člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i odredbe člana 26. stav 1. i 2. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, našao da tužilji pripada pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada i to u visini utvrđenoj prema obračunu iz druge varijante nalaza veštaka prema ceni pojedinačne karte spram prisustva na radu, a maksimalno do mesečne pretplatne karte bez umanjenja, kao maksimalnog iznosa koji je poslodavac u obavezi da isplati zaposlenom po osnovu troškova prevoza. Pravilno drugostepeni sud nalazi da je bez uticaja činjenica da zaposleni takvu vrstu karte nisu mogli kupiti kod prevoznika AD „Severtrans“ na šta tužena ukazuje u reviziji. Ovo je bez uticaja jer poslodavac sa prevoziocem nije zaključio ugovore koji bi omogućili kupovinu karata sa popustom. Zato je revizija tužene delimično odbijena i odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona parničnom postupku.

U preostalom delu tužena je izjavila posebnu reviziju protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u delu u kojem je prvostepena presuda potvrđena, zbog pogrešene primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona parničnom postupku.

Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Presuđenjem u ovoj parnici nije odstupljeno od sudske prakse, u kojoj je raspravljeno pitanje prava zaposlenih u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada i zauzeto stanovište da im pripada pravo na isplatu ovih troškova u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz te da nije uslovljeno ni postojanjem organizovanog javnog prevoza, ni udaljenosti mesta zaposlenja, već jedino postojanje stvarih troškova za dolaza i odlazak sa rada koji se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne karte u javnom prevozu.

Imajući u vidu navedeno, primenom člana 404. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Zakonom o parničnom postupku je propisano da je revizija dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnih odnosa (član 441). U ostalim parnicama iz radnog odnosa shodno se primenjuju ostale odredbe tog zakona (član 436), te se dozvoljenost revizije u tim parnicama ceni pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima u kojima se odlučuje o novčanim potraživanjima. To znači da ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe revizija nije dozvoljena (član 403. stav 3).

U konkretnom slučaju tužba je podneta 04.11.2019. godine, pobijani deo pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe 07.06.2021. godine, iz kog razloga revizija tužene nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je primenom člana 413. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković