Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića, Marije Terzić, Dobrile Strajina i Dragane Mirosavljević članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik advokat Milan Lazarević iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2445/24 od 06.06.2024. godine, u sednici održanoj 05.03.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2445/24 od 06.06.2024. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2445/24 od 06.06.2024. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 3417/22 od 14.03.2024. godine, stavom I izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime neiskorišćenog odmora u toku rada u periodu od 17.11.2019. godine do 30.09.2022. godine isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose za zakonskom zateznom kamatom počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom II izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 147.337,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2445/24 od 06.06.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena. Stavom drugim izreke odbijen zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugostepenom postupku, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je odgovorio na reviziju tužene. Tražio je troškove na ime sudske takse na odgovor na reviziju.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11,...10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana zakona propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 404. ZPP zaključio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj.

Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete tužiocu na ime neisplaćenih naknada zbog neiskorišćenog odmora u toku rada koji je obavljao u smenama, u režimu 12-24-12-48, na poslovima obezbeđenja lica lišenih slobode, u Okružnom zatvoru u ..., a koji ne dozvoljavaju prekid rada bez odgovarajuće zamene koju tužena nije obezbedila. O ovom pravu tužioca i visini tražene naknade sudovi su odlučili uz primenu relevantnih odredaba materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog suda, u predmetima sa istim ili bitno sličnim činjeničnim i pravnim stanjem, pa u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Neosnovano je pozivanje revidenta na drugačiji pravni stav izražen u priloženim revizijskim odlukama, imajući u vidu da je u konkretnom slučaju utvrđeno da tužiocu nije omogućeno korišćenje dnevnog odmora u toku rada zbog toga što tužena nije obezbedila adekvatnu zamenu tužiocu za to vreme, a priroda posla ne dozvoljava prekid rada u toku smene. S druge strane, iz priloženih revizijskih odluka proizlazi da tužiocima nije bilo omogućeno pravo na kontinuirano korišćenje dnevnog odmora u trajanju od 45 minuta, već samo parcijalno, te se ne radi o istovrsnim činjeničnopravnim pitanjima.

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 404. ZPP, odlučio kao u stavu prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP Vrhovni sud nalazi da izjavljena revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije ocenjuje se na osnovu člana 403. stav 3. istog zakona, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je tužbu radi naknade štete podneo 17.11.2022. godine, a vrednost predmeta spora iznosi 210.884,85 dinara, koji iznos očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Iz tog razloga izjavljena revizija nije dozvoljena, u smislu odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u drugom stavu izreke.

Troškovi revizijskog postupka na ime angažovanja punomoćnika advokata za sastav odgovora na reviziju tužiocu nisu bili potrebni u smislu odredbe člana 154. Zakona o parničnom postupku. Iz tih razloga, Vrhovni sud tužiocu nije dosuđena tražena sudska taksa na odgovor na reviziju, te je odluka kao u stavu trećem izreke doneta primenom odredbe člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Gordana Komnenić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković