U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Rašić, advokat iz ..., protiv tužene „... Banka“ a.d. Beograd, čiji je punomoćnik Mileva Babović, advokat iz ..., radi poništaja odluke, odlučujući o revizijama tužioca izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1157/22 od 04.07.2022. godine, u sednici održanoj 20.12.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca od 08.11.2022. godine, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1157/22 od 04.07.2022. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca od 09.11.2022. godine izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1157/22 od 04.07.2022. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu revizijskih troškova.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 6696/21 od 07.12.2021. godine, stavom prvim izreke, nije dozvoljeno preinačenje tužbe izvršeno podneskom tužioca od 29.11.2021. godine. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su apsolutno ništave odluke pravnog prethodnika tužene „...banka“ a.d. Beograd i to Odluka generalnog direktora broj 479/02 od 10.02.2002. godine i Odluka generalnog direktora broj 180/02. Stavom trećim izreke, odbačena je tužba u delu kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je od 10.10.2002. godine pa ubuduće zaposlen kod tužene do pravnosnažnosti presude sa punim radnim vremenom i na neodređeno vreme kod tužene „... Banka“ a.d. Beograd sa stalnim mestom rada u sedištu firme u Beogradu, te da tužena tužioca premesti na radno mesto obavljanja poslova višeg stručnog saradnika i sa pripadajućim bodovima i ostalim osnovima zarada i sve naknade štete, a pod naknadom i svih troškova i kamata. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi kao nezakonito rešenje pravnog prethodnika tužene broj 3481 od 15.10.2002. godine. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se poništi kao nezakonito rešenje pravnog prethodnika tužene broj 4040 od 31.12.2002. godine. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za vraćanje na rad. Stavom sedmim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da tužiocu isplati zaradu, naknadu zarade i druga primanja, naknadu za ishranu u toku rada i naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada za period od 10.10.2002. godine pa do vraćanja na rad, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od 10.10.2002. godine pa do isplate. Stavom osmim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu zbog povrede digniteta ličnosti isplati 2.000.000,00 dinara zbog umanjenja radne sposobnosti, opšteživotne sposobnosti, kao i iznos od 5.000.000,00 dinara na ime psihičko-emocionalnog integriteta i identiteta. Stavom devetim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu isplati 4.000.000,00 dinara na ime naknade materijalne štete. Stavom desetim izreke, odbačena je kao neuredna tužba u delu u kome je tužilac tražio da se obaveže tužena da za tužioca uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje i obavezne doprinose za slučaj nezaposlenosti, a na neisplaćenu zaradu počev od 10.10.2002. godine do vraćanja na rad. Stavom jedanaestim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka od 207.950,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1157/22 od 04.07.2022. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je preko punomoćnika izjavio blagovremenu reviziju 08.11.2022. godine zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, dok je reviziju od 09.11.2022. godine izjavio lično iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 18/20) u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova, koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca od 08.11.2022. godine, neosnovana, a revizija od 09.11.2022. godine nedozvoljena.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene druge bitne povrede odredaba parničnog postupka. Neosnovani su navodi revizije koji se odnose na bitnu povredu odredaba parničnog postupka ukazivanjem da je u drugostepenom postupku odlučivao sudija koji je odlučivao i u prvostepenom postupku, s obzirom da sudija Zorica Veljić nije donela odluku koja je pobijana žalbom pa nema bitne povrede iz člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP u vezi člana 374. stav 1. i 67. stav 1. tačka 6. istog zakona. Takođe, ukazivanje u reviziji na nedostatke u zastupanju tužene u smislu odredbe člana 374. stav 2. tačka 9. ZPP nije bitna povreda iz člana 407. stav 1. tačka 1. i 2. istog zakona zbog koje se revizija može izjaviti. Osim toga, navodi revizije kojima se osporava primena pravila o teretu dokazivanja i ukazuje da sud nije izveo predložene dokaze veštačenjem medicinske struke, suprotno je stanju u predmetu imajući u vidu da je na ročištu za glavnu raspravu kada je ista zaključena, tužilac predložio samo finansijsko-ekonomsko veštačenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tužene u periodu od 25.03.1985. godine do 25.11.2002. godine, zatim je upisan radni staž za 26.11.2002. godine, a potom je bio u radnom odnosu i u periodu od 13.01.2003. godine do 12.05.2003. godine. Na osnovu ugovora o radu br.2504 od 21.06.2002. godine obavljao je poslove izrade elaborata i odluka o povećanju osnivačkog fonda banke i odluka o kupovini i prodaji ostalih hartija od vrednosti, kao samostalni saradnik, na neodređeno vreme i ostvarivao zaradu prema koeficijentu od 3,42. Tačkom 4. Odluke generalnog direktora o višku zaposlenih broj 479/2002 od 10.10.2002. godine, utvrđeni su poslovi i spisak od 78 zaposlenih za čijim radom je prestala potreba, a pod rednim brojem 2 navedeni su poslovi izrade elaborata i odluka o povećanju osnivačkog fonda banke (emisija deonica) i odluke o kupovini i prodaji ostalih hartija od vrednosti – samostalni saradnik, AA. Odlukom generalnog direktora broj 480/2002 od 10.10.2002. godine izvršena je izmena i dopuna sistematizacije radnih mesta i utvrđeno da se u određenim organizacionim jedinicama ukidaju pojedini poslovi, pa između ostalih i navedeni poslovi koje je obavljao tužilac. Nakon toga, doneto je rešenje o prestanku radnog odnosa broj 3481 od 15.10.2002. godine zbog prestanka potrebe za radom tužioca. Tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog viška manje od 10% zaposlenih u smislu člana 101. stav 1. tačka 8 Zakona o radu. Rešenjem inspektora rada od 12.12.2002. godine odloženo je izvršenje rešenja od 15.10.2002. godine do pravnosnažnosti sudske odluke, zbog čega je banka donela rešenje broj 4040 od 31.12.2002. godine kojim je tužioca rasporedila na poslove „saradnje na pravnoj zaštiti“ u odeljenju za pravnu zaštitu počev od 13.01.2003. godine. Međutim, rešenjem Ministarstva rada i zapošljavanja od 10.04.2003. godine poništeno je rešenje inspektora rada od 12.12.2002. godine i odbijen zahtev tužioca kojim je tražio odlaganje izvršenja rešenja od 15.10.2002. godine. Odlukom Ustavnog suda IU 273/2003 nije prihvaćena inicijativa za pokretanje postupka utvrđivanja neustavnosti i nezakonitosti Kolektivnog ugovora pravnog prethodnika tužene od 17.12.1998. godine i navedene Odluke generalnog direktora broj 480/02 od 10.10.2002. godine i odbačena je inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti, između ostalih, Odluke generalnog direktora broj 479/02 od 10.10.2002. godine, kao akta vođenja poslovne politike. Ustavni sud je ocenio da je odluka broj 480/02 doneta od strane generalnog direktora kao ovlašćenog organa i da je saglasna sa zakonom.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev u delu da se ponište kao nezakonita rešenja o otkazu ugovora o radu od 15.10.2002. godine i o privremenom vraćanju na rad od 31.12.2002. godine, zahtev za vraćanje na rad, naknadu zarade i drugih primanja, kao i za naknadu materijalne i nematerijalne štete, dok su odbacili tužbu u delu za utvrđenje ništavosti odluka 479/02 i 480/02 od 10.10.2002. godine, postojanja radnog odnosa od 10.10.2002. godine i raspoređivanje na radno mesto višeg stručnog saradnika sa pripadajućim bodovima i ostalim osnovima zarada i naknada štete, kao i za uplatu doprinosa.

Vrhovni sud je, suprotno navodima revizije, ocenio da su nižestepeni sudovi pravilnom primenom materijalnog prava odlučili kao u pobijanoj presudi.

Odredbom člana 101. stav 1. tačka 8. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 70/2001 ... 73/2001), važećeg u vreme donošenja osporenih odluka, propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla. Stavom 3. istog člana, predviđeno je da otkaz ugovora o radu iz stava 1. tačka 8. ovog člana poslodavac može dati zaposlenom samo ako ne može da mu obezbedi obavljanje drugih poslova, odnosno da ga osposobi za rad na drugim poslovima.

Imajući u vidu navedenu normu, ocena zakonitosti rešenja o otkazu ugovora o radu zaposlenom pored utvđivanja postojanja zakonom propisanog osnova i istinitosti činjenica na kojima je zasnovan otkazni razlog, zahteva i ocenu zakonitosti postupka koji je prethodio donošenju takvog rešenja. U konkretnom slučaju, tužilac je bio zaposlen kod pravnog prethodnika tužene „...banke“ a.d. Beograd kod koje je došlo do organizacionih promena i potrebe smanjenja broja zaposlenih, zbog čega je određeni broj zaposlenih oglašen tehnološkim viškom, među kojima je i tužilac. Naime, usled izmene u sistematizaciji radnih mesta ukinuti su poslovi koje je tužilac obavljao, zbog čega je doneto rešenje o prestanku radnog odnosa 15.10.2002. godine, a donošenju osporenog rešenja prethodio je zakonit postupak utvrđivanja zaposlenih za čijim radom je prestala potreba. Sudovi su pravilno utvrdili da je kod „...banke“ a.d. Beograd izvršena promena organizacije rada i izmena sistematizacije poslova na taj način što su određena radna mesta ukinuta, pa između ostalog i radno mesto tužioca „samostalni saradnik – poslovi izrade elaborata i odluka o povećanju osnivačkog fonda banke (emisija deonica) i odluke o kupovini i prodaji ostalih hartija od vrednosti“, da je postupak utvrđivanja viška zaposlenih sproveden na osnovu odluka generalnog direktora od 10.10.2002. godine i utvrđenog spiska od 78 zaposlenih koji predstavljaju višak, da je sindikat tuženog bio upoznat sa ovim postupkom, da nije bilo potrebe da se donosi program rešavanja viška zaposlenih, kao i da nije bilo mogućnosti da se tužiocu obezbedi obavljanje drugih poslova niti prekvalifikacija, te da je zaposlenima koji su oglašeni viškom isplaćena otpremnina. Sledom navedenog, pravilan je zaključak sudova da je tuženi u toku postupka otkazivanja ugovora o radu tužioca, u svemu postupio na osnovu važećih akata, te da je osporeno rešenje doneto u skladu sa odredbama člana 101, 104, 105, 114. i 117. Zakona o radu, pa su kao neosnovani ocenjeni navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Takođe, revizijom se osporava pravilnost pobijane presude ukazivanjem na pogrešno utvrđene činjenice i datu ocenu izvedenih dokaza koji se odnose na postupak utvrđivanja viška zaposlenih kod pravnog prethodnika tužene, čime se zapravo pobija pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja što prema odredbi člana 407. stav 2. ZPP ne može biti revizijski razlog.

Kako odluka o reintegraciji na rad zavisi od osnovanosti tužbenog zahteva za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa i u ovom delu je pravilno odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan. Takođe, s obzirom da je tužiocu zakonito prestao radni odnos, pravilan je zaključak i da nema odgovornosti poslodavca za štetu koju je tužilac trpeo u vidu izgubljene zarade, kao i naknade troškova za ishranu u toku rada i za dolazak i odlazak sa posla, pa je i u ovom delu pravilno odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan.

Sudovi su pravilno odbili i tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio poništaj rešenja broj 4040 od 31.12.2002. godine imajući u vidu da je isto doneto u postupku sprovođenja rešenja inspektora rada od 12.12.2002. godine, a koje je kasnije poništeno, te je na taj način otpao pravni osnov za privremeno vraćanje tužioca na rad, a pored toga tužilac je navedenim rešenjem bio privremeno raspoređen na odgovarajuće poslove za koje se zahteva isti stepen stručne spreme i stručna znanja i utvrđena zarada prema istom koeficijentu kao na prethodnim poslovima, s obzirom da nije mogao biti raspoređen na prethodne poslove jer su isti ukinuti. Tužilac je bio u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tužene sve do 12.05.2003. godine (vraćen privremeno na rad po rešenju inspektora rada), pa kod utvrđenja da mu je zakonito prestao radni odnos to je zahtev za utvrđenje postojanja radnog odnosa neosnovan zbog čega je zahtev trebalo odbiti, a ne odbaciti ali je takva odluka povoljnija za stranku, koja je izjavila reviziju.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je tuženi u postupku otkazivanja ugovora o radu tužioca, u svemu postupio na osnovu važećih akata (odluka broj 479/02 i 480/02 od 10.02.2002. godine), ocenjujući da ovi akti pravnog prethodnika tuženog kao opšti akt (Odluka generalnog direktora 480/02 od 10.10.2002. godine) i kao akt vođenja poslovne politike (Odluka generalnog diraktora 479/02 od 10.10.2002. godine) ne mogu biti predmet preispitivanja njihove zakonitosti u ovom postupku zbog čega je tužba u tom delu pravilno odbačena.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca od 09.11.2022. godine u smislu člana 410. stav 2. tačka 2. u vezi člana 85. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je ova revizija nedozvoljena.

Odredbom člana 85. stav 6. ZPP propisano je da stranku mora da zastupa advokat u postupku po vanrednim pravnim lekovima, izuzev ako je sama advokat, dok je prema članu 410. stav 2. tačka 2. ZPP revizija nedozvoljena ako nije izjavljena preko punomoćnika advokata, izuzev kada je stranka advokat.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju tužilac, koji nije advokat, lično izjavio ovaj vanredni pravni lek 09.11.2022. godine, to je primenom člana 410. stav 2. tačka 2. ZPP, revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. i 414. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Odbijen je zahtev tužioca za naknadu revizijskih troškova imajući u vidu da po ovom pravnom leku nije uspeo.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković