Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji, zaposlenoj kod tužene na radnom mestu ..., je na osnovu spornog rešenja prestao radni odnos 31.12.2023. godine, po odredbi člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu usled nastalih promena u smanjenju porudžbina, koje su uslovile potrebu racionalizacije broja zaposlenih. Novim Pravilnikom tužene od 22.09.2023. godine broj izvršilaca na radnom mestu na kome je tužilja radila smanjen je sa 97 na 92. Odlukom direktora tužene od 02.10.2023. godine, o pokretanju postupka utvrđivanja i rešavanja viška zaposlenih propisani su kao kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih – starosna, kvalifikaciona struktura i rezultati rada za prethodni period od godinu dana. Po ovoj odluci, zaposleni koji ne ostvare 70 bodova biće proglašeni za tehnološki višak. Tužena je u to vreme imala 490 zaposlenih, a na osnovu izvršenog bodovanja, tužilja je ocenjena sa 64 boda. Komisiji tužene za utvrđivanje viška zaposlenih je predat spisak od ukupno osam zaposlenih, na kome je bila i tužilja, kao licima kojima treba otkazati ugovor o radu. Dana 13.10.2023. godine direktor tužene je doneo odluku o utvrđivanju viška zaposlenih, među kojima je pet zaposlenih na radnom mestu na kome je i tužilja radila.

Sa polazištem na ovako utvrđene činjenice, nižestepeni sudovi, na osnovu odredbi članova 179. stav 5. tačka 1, 153, 185. stavovi 2. i 3. i 191. Zakona o radu nalaze da je osporeno rešenje nezakonito, pošto tužena nije pružila dokaze da je sve zaposlene izložila propisanim kriterijumima u svrhu utvrđivanja koji zaposleni konkretno predstavlja tehnološki višak. Komisija koja je trebala da obavi vrednovanje prema propisanim kriterijumima to nije učinila, već joj je predat spisak od osam lica. Osim spiska ovih osam lica, ne postoji drugi spisak zaposlenih, iz čega proizilazi da nisu svih 97 zaposlenih koji su obavljali iste poslove kao tužilja bili izloženi konkurenciji po propisanim kriterijumima, kako bi se na objektivnom kriterijumu utvrdilo kome će se otkazati ugovor o radu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili postavljeni tužbeni zahtev.

U konkretnom slučaju, tužena u smislu odredbi člana 155. Zakona o radu nije bila u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih, imajući u vidu da je imala 490 zaposlenih, od kojih je po novom aktu o sistematizaciji radnih mesta radni odnos trebao da prestane za njih osmoro.

Međutim, odsustvo obaveze donošenja programa ne znači da odluka o otkazu ugovora o radu može biti posledica samovolje, već je poslodavac u toj situaciji u obavezi ne samo da utvrdi, nego i primeni kriterijume koji će dati odgovore na pitanje ko od zaposlenih na identičnim radnim mestima predstavlja tehnološki višak. U konkretnom slučaju postupak izlaganja konkurenciji zaposlenih je samo formalno sproveden, pošto nisu bodovani svi zaposleni, već je komisija koja je trebala da izboduje zaposlene dobila spisak osam lica kojima treba otkazati ugovor o radu. Ovakvim postupanjem tužena je izvršila zloupotrebu prava, jer postojanje forme prilikom otkazivanja ugovora o radu nije dovoljno, već je neophodno da se postignu svrha i cilj koje je zakonodavac imao u vidu propisivanjem postupka koji prethodi donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu. U konkretnom slučaju, tuženi donošenjem pobijanog rešenja nije dao odgovor koji od 97 zaposlenih na istom radnom mestu na kome je radila tužilja po zadatim kriterijumima predstavlja tehnološki višak, pa se ne mogu prihvatiti revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković