Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1958/23 od 07.09.2023. godine, žalba tuženih je odbijena, presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1387/2022 od 23.02.2023. godine potvrđena i određeno da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u odnosu na tužbeni zahtev za utvrđenje prava stanovanja, u smislu odredbe člana 208. Porodičnog zakona i 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje mogu biti razlog za izjavljivanje ovog pravnog leka na osnovu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, prvotužilja i prvotuženi su bili u braku od 1999. godine do 2019. godine u kome je rođeno troje dece, tužilja BB ...2004. godine, tuženi maloletni VV ...2008. godine i neparničar EE ...2000. godine. Živeli su u porodičnoj kući roditelja tuženih koja je predmet ove parnice a koju su tuženi nasledili nakon njihove smrti svako po ½ idealnog dela. U dvorištu se nalazi još jedna kuća koja nije legalizovana i koja nije bila predmet nasleđivanja, u kojoj su živeli roditelji tuženih do svoje smrti. Brak prvotužilje i prvotuženog je razveden pravnosnažnom presudom 09.07.2020. godine, zajednička deca poverena su majci na samostalno vršenje roditeljskog prava, određeni su lični kontakti i utvrđena obaveza oca da doprinosi njihovom izdržavanju. Prvotužilja je ostala sa decom da živi u porodičnoj kući, dok je prvotuženi prešao da živi u dvorišnoj kući. Nakon donošenja brakorazvodne presude tuženi su 21.07.2020. godine zaključili ugovor o poklonu- prvotuženi kao poklondavac i drugotužena kao poklonoprimac koji je za predmet imao pravo suvlasništva ½ idealnog dela na nepokretnosti upisanoj u LN .. KO Zrenjanin 1 k.p. 14577/140 ukupne površine 5 ari i 31 m2, porodična stambena zgrada broj 1 površine 143 m2 u Zrenjaninu, u Ul. ... broj .., koji je overen od strane Javnog beležnika 21.07.2020. godine, koji je sproveden i prvotužena se u katastru nepokretnosti vodi kao isključivi vlasnik sporne nepokretnosti. Ona je najpre ponudila tužiocima da ostanu da žive uz naknadu, a potom pokrenula postupak za njihovo iseljenje koji je u toku. Kuća koja je predemt spora se sastoji od dve celine i to ulične i dvorišne sa zasebnim ulazima. Ulični stan na kome je konstituisano pravo stanovanja ima ukupnu površinu od 107,69 m a dvorišni nije pregledan od strane veštaka budući da se tome protivila drugotužena. Prvotuženi je zaposlen kao taksista, režijske troškve plaća po pola sa prvotužiljom, i redovno plaća svoj doprinos za izdržavanje maloletne dece. Živi sam u dvorišnom delu kuće, a drugotužena živi u nepokretnosti koja je vlasništvu njenog supruga. Tužilja je nasledila 3/20 delova porodične stambene zgrade ukupne površine 79 m2 koja se nalazi u planinskom selu pored Pirota. Nasledila je njive i porodičnu kuću koju je prodala je za vreme trajanja braka sa prvotuženim. Zaposlena je i mesečno ostvaruje zaradu od oko 32.500,00 dinara. Tužioci ne poseduju nepokretnosti na teritoriji Grada Zrenjanina niti raspolažu useljivim stanom. Tužilja BB je u toku ove parnice postala punoletna, a neparničar, najstarija ćerka EE je zaposlena i ostvaruje zaradu od 30 – 35.000,00 dinara mesečno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za konstituisanje prava stanovanja na predmetnom stanu u smislu odredbe člana 194. Porodičnog zakona u korist maloletnog deteta i tužilje kao roditelja koji samostalno vrši roditeljsko pravo do punoletstva deteta. Činjenično je razjašnjeno da tužilja ni maloletni VV nemaju pravo svojine na useljivom stanu, da su tuženi suvlasnici na predmetnom stanu sa po ½ idealnog dela što ne predstavlja smetnju za konstituisanje prava stanovanja u tom stanu u korist tužilje kao zakonske zastupnice i maloleltnog deteta, s obzirom na to da se to pravo može konstituisani i kada je stan u idealnom suvlasništvu roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo i trećeg lica.

Po nalaženju Vrhovnog suda, nisu osnovani navodi revidenta da je drugostepena presuda u pobijanom delu doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Smisao prava stanovanja propisanog članom 194. Porodičnog zakona je prvenstveno zaštita prava na stambeni prostor maloletnog deteta. Iz sadržine te odredbe proizilazi da se ono ustanovljava na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj (koji ne vrši roditeljsko pravo). Međutim, cilj tog pravnog instituta – da se zaštiti pravo maloletnog deteta na dom govori u prilog stava (zastupljenog u sudskoj praksi) da se pravo stanovanja može konstituisati na stanu u susvojini (sa opredeljenim idealnim delovima roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo i trećeg lica), tako da ne postoje zakonske smetnje da se pravo stanovanja ustanovi na predmetnom stanu na kojem tuženi imaju pravo svojine na po ½ idealnog dela.

Imajući u vidu činjenicu da se po razvodu braka prvotuženi iselio iz uličnog dela porodične kuće i prešao da živi u dvorišni deo kuće, ukazuje da ne postoji očigledna nepravda za prvotuženog. Ne postoji očigledna nepravda ni prekomeran teret u odnosu na drugotuženu jer živi u porodičnoj kući koja je u vlasništvu njenog supruga i stambeno je obezbeđena. Pravni standard očigledne nepravde odnosi se na sve moguće okolnosti koje bi opravdale da se ovo pravo ne konstituiše što sud u svakom konkretnom slučaju utvrđuje. Nepokretnost koju prvotužilja poseduje (3/20 dela kuće ukupne površine 79 m2 koji se nalazi u planinskom selu kod Pirota) ne može se okarakterisati kao useljiv stan u kome bi se obezbedili životni uslovi potrebni za razvoj deteta zajemčeni članom 27. stav 2. Konvencije o pravima deteta, niti minimalna primanja roditelja koji vrši roditeljsko pravo čak i uz određeni doprinos tuženog dečijim izdržavanju ne bi mogala obezbediti pristojan i skroman dom.

Nisu osnovani navodi u reviziji da je sud sam procenio da se habitacija utvrđuje na uličnom delu nepokretnosti iako u listu nepokretnosti postoji samo jedna stambena zgrada, te da ovakvo „rešenje“ neće predstavljati nepravdu za prvotuženog jer ima gde da živi, pri tome misleći na nelegalan objekat u dvorišnom delu koji takođe pripada tuženoj drugog reda. Prvotutuženi se po razvodu braka iselio iz uličnog dela kuće i prešao da živi u dvorišni deo pa bez obzira na činjenicu da li je dvorišni deo uknjižen ili ne, ne postoje smetnje da prvotuženi živi u tom delu kuće i korišćenje dvorišnog dela ne predstavlja očiglednu nepravdu za njega niti za drugotuženu. Prvotužilja i maloletno dete nemaju rešeno stambeno pitanje i nemaju mogućnosti da na drugi način reše stambenu potrebu, s tim da će pravo stanovanja trajati do punoletstva deteta i obavezuje tužene da trpe upis prava lične službnosti u korist tužilaca, suprotno navodima u reviziji.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP u vezi sa članom 413. ZPP i ocenio da ista nije dozvoljena u delu koji se odnosi na tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu zaključenog između prvotuženog i drugotužene.

Tužilja je prvostepenom sudu podnela tužbu 11.09.2020. godine i postavila dva tužbena zahteva i to: da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu zaključen između prvotuženog kao poklondavca i drugotužene kao poklonoprimca koji je za predmet imao pravo suvlasništva od ½ idealnog dela na nepokretnosti upisanoj u LN .. KO Zrenjanin 1 k.p. 14577/140 ukupne površine 5 ari i 31 m2, porodična stambena zgrada broj 1 površine 143 m2 u Zrenjaninu, u Ul. ... broj .., koji je overen od strane Javnog beležnika 21.07.2020. godine, i da se utvrdi pravo stanovanja u korist trećetužioca i prvotužilje kao njegove majke koja samostalno vrši roditeljsko pravo, na suvlasničkom delu prvotuženog na nepokretnostima koje su predmet spora. Vrednost predmeta spora označena u tužbi je 500.000,00 dinara.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

S obzirom da je vrednost predmeta spora ispod revizijskog cenzusa od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti iz člana 403. stav 3. ZPP, to revizija tuženih u delu u kome je postavljen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu nije dozvoljena. Utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu se ne može smatrati sporom u vezi sa porodičnim odnosima da bi revizija bila dozvoljena na osnovu člana 208 Porodičnog zakona.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković