U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Dragane Boljević, Jasmine Simović, Irene Vuković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ... kod ..., koga zastupa Ana Đorić advokat iz ..., protiv tuženog Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje iz Beograda, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 4804/20 od 31.03.2022. godine, na sednici održanoj 13.03.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 4804/20 od 31.03.2022. godine.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 4804/20 od 31.03.2022. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18513/19 od 25.11.2019. godine, tako što se USVAJA tužbeni zahtev tužioca AA iz sela ... kod ... i OBAVEZUJE tuženi Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje iz Beograda da isplati tužiocu 15.303,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.12.2008. godine do isplate, u roku od osam dana od dana dostavljanja ove presude.

OBAVEZUJE SE tuženi da isplati tužiocu 75.560,00 dinara na ime troškova celog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate, u roku od osam dana od dostavljanja ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 4804/20 od 31.03.2022. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 18513/19 od 25.11.2019. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za obavezivanje tuženog na isplatu 15.303,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.12.2008. godine do isplate i na naknadu troškova postupka. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv označene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na potrebu ujednačavanja sudske prakse u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca izuzetno dozvoljena, s obzirom na potrebu tumačenja prava iz odredaba člana 366. u vezi sa čl. 360. do 362. i 376. Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na priznanje zastarele obaveze, početak toka i nastupanje zastarelosti potraživanja naknade štete, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama (koje među strankama i nisu bile sporne) tuženi je 05.12.2008. godine isplatio tužiocu 10.671,00 dinar na ime pogrebnih troškova koje je tužilac snosio radi sahrane pokojnog BB, poljoprivrednog penzionera. Budući da je, u skladu sa članom 75. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, onome koji je snosio pogrebne troškove za lice preminulo u kvartalu oktobar/decembar 2008. godine pripadala naknada u iznosu od 25.974,00 dinara, tužilac je zahtevao od tuženog da mu isplati razliku između tog pripadajućeg i isplaćenog iznosa od 15.303,00 dinara, sa kamatom od 05.12.2008. godine. Tuženi nije osporio tužiočeve navode da je Državna revizorska institucija (u daljem tekstu: DRI) konstatovala u izveštaju DRI broj 400-95/2013-01 od 23.12.2013. godine da je tuženi nepravilno primenjivao odredbu člana 75. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, prema kojoj naknada pogrebnih troškova pripada u visini jedne i po prosečne penzije u Fondu u kvartalu koji je prethodio smrti korisnika, niti navod da je tuženi prihvatio preporuku DRI da otkloni nepravilnost i uputio javni poziv licima kojima pripada pravo na razliku između pripadajućih i isplaćenih pogrebnih troškova preminulih penzionera da podnesu zahtev za isplatu razlike pogrebnih troškova, kao ni navod da je ovaj javni poziv tuženi objavio u dnevnim novinama 26.08.2015. godine i na svojoj zvaničnoj elektronskoj stanici 02.09.2015. godine. U odgovoru na tužbu, u kome je istakao prigovor zastarelosti, tuženi je učinio nespornim iznos potraživanja, kao i to da pravo na zateznu kamatu tužilac može imati najranije od 24.12.2013. godine, nakon što je tuženi dobio izveštaj DRI, odnosno od dana utuženja.

Na napred navedeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenio odredbe Zakona o obligacionim odnosima iz člana 172. stav 1. u pogledu odgovornosti pravnog lica za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija i 376. kojim je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od dana kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je nastala šteta pa je, imajući u vidu da je za tužioca šteta nastala 05.12.2008. godine kada mu je tuženi samo delimično namirio pogrebne troškove a da je tužbu podneo tek 11.08.2015. godine zaključio da je potraživanje prestalo i odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je prihvatio činjenično-pravni zaključak prvostepenog suda, smatrajući da su bez uticaja navodi tužioca da je tuženi javnim pozivom objavljenim u dnevnim glasilima 26.08.2015. godine i na svom zvaničnom sajtu 02.09.2015. godine priznao zastarelu obavezu.

Vrhovni sud nalazi da se navodima revizije osnovano ukazuje na nepravilnu primenu prava iz člana 366. Zakona o obligacionim odnosima.

Zakonom o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) propisano je da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2); da zastarelost počinje teći prvog dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena; da potraživanje naknade štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a u svakom slučaju za pet godina od kad je šteta nastala (član 376); da se dužnik ne može odreći zastarelosti pre nego što protekne vreme određeno za zastarelost (član 365); kao i da se pismeno priznanje zastarele obaveze smatra kao odricanje od zastarelosti i da isto dejstvo ima davanje zaloga ili kog drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje (član 366).

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da je potraživanje tužioca prema tuženom nastalo 05.12.2008. godine, kada je tuženi samo delimično naknadio pogrebne troškove tužiocu i da je do podnošenja tužbe 11.08.2015. godine bio istekao rok zastarelosti propisan za potraživanja naknade štete.

Međutim, nižestepeni sudovi su nepravilno primenili odredbe koje se tiču ovlašćenja dužnika da se odrekne zastarelosti na osnovu pismenog priznanja zastarele obaveze do čega je u konkretnom slučaju došlo onda kada je tuženi, imajući u vidu konstatacije DRI iz pomenutog izveštaja, radi otklanjanja nepravilnosti javno pozvao (putem dnevnih novina krajem avgusta 2015. i preko svoje zvanične elektronske stranice 2.09.2015. godine) sve kojima je isplatio nepotpuni iznos naknade pogrebnih troškova da prijave svoja potraživanja. Pismeno priznanje može se učiniti na bilo koji način: pismom poveriocu, izdavanjem priznanice, pismenom izjavom ili na neki sličan način. Javni poziv, kakav je učinio tuženi, svakako predstavlja pismeno priznanje zastarele obaveze, jer je izjava tuženog u javnom pozivu bila jasna, određena i nije izazivala nikakvu sumnju u to da će tuženi svakome ko se bude prijavio po ovom javnom pozivu uz priloženu dokumentaciju (takođe navedenu u tom pozivu) isplatiti dugovani iznos.

S obzirom da je tuženi tako učinjenim pismenim i javno objavljenim pozivom nesumnjivo priznao zastarelu obavezu i time se odrekao zastarelosti, tužilac je u momentu takvog priznanja ponovo stekao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, što je i učinio podnošenjem tužbe u ovom postupku. Kako osnov i visina tužiočevog potraživanja među strankama nisu bile sporni, tužiočevo potraživanje je osnovano, a tuženi dužan da mu ga izmiri, u smislu čl. 172. stav 1, 185. i 186. ZOO, te je Vrhovni sud doneo odluku kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima celog postupka doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi s čl. 153. i 154. ZPP, Taksene i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata. Tužiocu je dosuđen iznos od 75.560,00 dinara, od čega: 6.000,00 dinara za sastav tužbe, po 12.000,00 dinara za sastav tri žalbe, po 7.500,00 dinara na ime zastupanja od strane advokata na dva ročišta, 18.000,00 dinara za sastav revizije, i na ime sudske takse 5.024,00 dinara za reviziju i 7.536,00 dinara revizijsku presudu, sve krećući se u okviru postavljenog zahteva. Na osnovu člana 163. tt. 1. i 2. ZPP, tužiocu nisu dosuđeni troškovi na ime sudske takse za podneske i radnje koje nije opredelio.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković