U odgovoru na reviziju tuženi je osporio revizijske navode sa predlogom da se revizija tužioca odbije.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, kao sticalac i tuženi, kao prenosilac su dana 05.03.2012. godine zaključili Ugovor o prenosu udela u privrednom društvu BCI Marketing. Ugovorom je, u članu 1. navedeno da je predmet Ugovora prenos udela, odnosno 100% osnovnog kapitala u Privrednom društvu za marketing i propagandu BCI Marketing Beograd doo, mat. br. 20625631, sa pripadajućim pravima i obavezama u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, osnivačkim aktom, Statutom privrednog društva, na sticaoca, te da sticalac stiče pravo, odnosno vlasništvo i na udele u privrednim društvima gde je osnivač društvo, a u članu 3. je ugovoreno da se udeo prenosi na sticaoca za naknadu u iznosu od 10.000,00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, te da sticalac udela pri zaključenju ovog Ugovora isplaćuje navedenu naknadu. Članom 4. stav 2. istog Ugovora, predviđeno je da ukoliko BCI Marketing u periodu pre zaključenja i overe ugovora ima dugovanja prema poveriocima, poreskoj upravi, fondovima za socijalno, zdravstveno i penzijsko osiguranje, državi, drugim organizacijama, ukoliko je kažnjeno zbog prekršaja ili prestupa ili ako se prema BCI Marketingu vodi neki od postupaka koji mogu rezultirati troškovima za BCI Marketing ili njegovim kažnjavanjem, tuženi ima obavezu da sve troškove koje bi BCI Marketing imao i svaku drugu štetu nanetu BCI Marketingu nadoknadi tužiocu, kao sticaocu udela. Članom 4. stav 7. Ugovora, predviđeno je da je društvo BCI Marketing vlasnik 100% udela društva Beta Radio i da tuženi ovim ugovorom garantuje tužiocu da navedeno društvo koje je u njegovom vlasništvu nema dugovanja kao ni sudskih sporova, a u slučaju postojanja dugovanja i sporova, prenosilac će garantovati sticaocu zaštitu i naknaditi mu sve troškove koji proisteknu iz eventualnih potraživanja i sporova.

Tužilac je tužbeni zahtev zasnovao na navodima da je, nakon prenosa udela, društvo „BCI Marketing“ izmirilo obaveze po osnovu naknade za korišćenje građevinskog zemljišta i lokalne komunalne takse za isticanje firme, koje su se odnosile na period pre zaključenja ugovora, u ukupnom iznosu od 1.852.268,39 dinara. Takođe je naveo da je društvo „Beta Radio“ po rešenju o izvršenju IV 10269/2013 od 09.09.2013. godine, donetom na osnovu fakture Infonet Medije Ljubljana broj 3930- 2011, izvršilo uplate u iznosu od 80.000,00 i 101.000,00 evra radi namirenja potraživanja nastalog pre prenosa udela.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je stanovišta da je tužilac kao sticalac udela, dobio garancije da privredno društvo u kome stiče udeo nema nikakvih dugovanja i posluje u skladu sa dostupnom poslovnom dokumentacijom u kojoj su iskazana sva potraživanja i obaveze tog društva. Odlučujući o potraživanju tužioca u iznosu od 1.852.268.39 dinara sa zakonskom zateznom kamatom po osnovu naknade za korišćenje građevinskog zemljišta i lokalne komunalne takse za isticanje firme, našao je da postoji obaveza tuženog da tužiocu nadoknadi sve iznose koje je BCI Marketing platio po tom osnovu nakon prenosa udela, a kojima su izmirene obaveze koje su nastale pre zaključenja ugovora o prenosu udela. Iz navedenih razloga, prvostepeni sud usvaja tužbeni zahtev za iznos od 183.402,00 dinara, dok u preostalom delu odbija tužbeni zahtev, sa obrazloženjem da je BCI Marketing vršio plaćanja tek 16.01.2015. godine, odnosno znatno nakon perioda za koji je utvrđena naknada predmetnim rešenjima i znatno nakon prenosa udela, pa prvostepeni sud nalazi da nema dokaza da je BCI Marketing izvršenim plaćanjima od 2.046.675,89 dinara i 86.721,71 dinara izmirio svoju obavezu po rešenjima kojima je utvrđena obaveza BCI Marketinga za period pre prenosa udela, dok za iznos od 54.901,00 dinara po rešenju broj 8899/2012- 03 od 30.08.2012. godine, smatra da tuženi nije pasivno legitimisan, jer je ta obaveza za BCI Marketing nastala nakon prenosa udela.

Odlučujući o tužbenom zahtevu u delu u kojem je tužilac tražio obavezivanje tuženog da tužiocu isplati iznos od 181.000,00 evra sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, po računu broj 3930-2011 od 28.10.2011. godine, kojim su fakturisane usluge pružane u periodu od oktobra 2010. do maja 2011. godine, društvu Beta Radio od strane Infonet Medije iz Slovenije, prvostepeni sud je stanovišta da je isti neosnovan. Prema iznetoj argumentaciji faktura predstavlja jednostranu ispravu, te se istom ne dokazuje da su usluge zaista pružene društvu Beta Radio od Infonet Medije u fakturisanoj količini i po dogovorenoj ceni, te da u nedostatku bilo kakvog pisanog dokaza da su sve fakturisane usluge zaista pružene u fakturisanoj količini, kao i da je postojala saglasnost ovlašćenih lica u pogledu fakturisane cene svake pojedinačne usluge koja je navedena u računu, prvostepeni sud nalazi da tužilac, na kome je bio teret dokazivanja, nije dokazao da je pre prenosa udela tuženog tužiocu, postojalo potraživanje Infonet Medije prema Beta Radiju u iznosu od 181.000,00 evra.

Drugostepeni sud je stanovšta da je odluka prvostepenog suda pravilna, ali iz drugih razloga. Prema stanovištu drugostepenog suda, prema zaključenom Ugovoru o prenosu 100% udela u privrednom društvu BCI Marketing d.o.o. Beograd, tužilac je postao jedini član društva, a tuženi je preneo svoj udeo u skladu sa čl. 175. st. 1. i 2. Zakona o privrednim društvima. Međutim, čl. 4. ugovora koji predviđa da ukoliko društvo BCI Marketing ili njegovo društvo Beta Radio u kome je društvo BCI Marketing vlasnik 100% udela, imaju neka prethodna dugovanja, tuženi je obavezan da tužiocu lično nadoknadi sve troškove i štetu nastalu po tom osnovu. Ove ugovorne odredbe su, po oceni drugostepenog suda, ništave po čl. 103. Zakona o obligacionim odnosima, jer su suprotne prinudnim propisima i prirodi odnosa između društva i njegovih članova. Tužilac je zaključenjem ugovora o prenosu udela i njegovom realizacijom u tom delu, stekao samo udeo u društvu BCI Marketing, koje je vlasnik udela u društvu Beta Radio. Članom 152. Zakona o privrednim društvima, propisana su prava po osnovu udela. Član društva ima odvojeni subjektivitet od samog društva, koje je u konkretnom slučaju registrovano kao društvo sa ograničenom odgovornošću, tako da tužilac, kao fizičko lice, sticanjem udela nije stekao ni potraživanja, ni dugovanja društva, odnosno njegovog zavisnog društva. Eventualna dugovanja društva mogu uticati samo na vrednost udela, ne i na lično potraživanje tužioca prema tuženom, a priznavanje takve obaveze bi dovelo do neosnovanog obogaćenja tužioca, jer on nije imao stvarne izdatke prema trećim licima.

Revizijom tužioca se osporava izneto stanovište drugostepenog suda. Revident smatra da je sud pogrešno primenio materijalno pravo jer je zanemario autonomiju volje stranaka (čl. 10. ZOO). Smatra da klauzule o garanciji predstavljaju dozvoljenu ugovornu slobodu i u skladu su sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima o materijalnim nedostacima. Potraživanje tužioca prema tuženom je samostalno. Kompanije ne mogu da imaju potraživanja za svoje obaveze prema svojim članovima, niti članovi odgovaraju svojim kompanijama za dugove koji nastanu pre njihovog istupanja, pa samim tim nikakvo potraživanje kompanija Beta Radio i BCI Marketing prema tuženom ne može da postoji. Pogrešan je zaključak da bi isplata na osnovu tih klauzula dovela do neosnovanog obogaćenja tužioca jer osnov postoji u zaključenom ugovoru.

Revizija nije osnovana.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da su parnične stranke 05.03.2012. godine zaključile Ugovor o prenosu udela u privrednom društvu BCI Marketing d.o.o. kojim je tuženi preneo na tužioca 100% udela u osnovnom kapitalu tog društva, za cenu od 10.000 evra. Članom 4. ugovora tuženi je preuzeo obavezu da naknadi tužiocu sve eventualne dugove koje društvo BCI Marketing ili njegovo zavisno društvo Beta Radio imaju pre dana prenosa udela. Prema stanovištu Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je predmetni ugovor u delu u kome sadrži navedenu obavezu tuženog ništav.

Prema članu 10. Zakona o obligacionim odnosima, stranke su slobodne da uređuju svoje odnose, ali u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja. Ugovorna odredba kojom se jedna strana obavezuje da drugoj nadoknadi troškove koji su nastali prema trećim licima (poveriocima društva) bez da je ta strana bila poverilac tih potraživanja, suprotna je pravnoj prirodi udela u društvu sa ograničenom odgovornošću i odvajanju imovine društva od imovine člana. Takvom odredbom se uvodi obaveza bez pravnog osnova, jer tužilac kao fizičko lice nije imao svoj lični trošak niti pravo na regres, već su troškovi plaćeni iz imovine pravnog lica društva BCI Marketing i njegovog zavisnog društva Beta Radio. Prema članu 103. ZOO, ništav je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Shodno tome, odredba kojom se prenosilac udela obavezuje da sticaocu lično naknadi dugovanja pravnog lica čiji je udeo predmet prenosa suprotna je prinudnim propisima odnosno pravima po osnovu udela iz člana 152. u vezi sa članom 139. Zakona o privrednim društvima.

Revizijski navodi da sporna ugovorna klauzula predstavlja svojevrsnu garanciju tuženog za materijalne nedostatke nije osnovan. Udeo u društvu nije stvar u smislu čl. 478. ZOO, niti se na njega neposredno primenjuju pravila o prodaji sa materijalnim nedostacima. Predmet sticanja je pravo članstva u pravnom licu, sa svim statusnim i imovinskim posledicama koje iz toga proizilaze, a ne imovina samog društva. Stoga se eventualni dugovi društva ne mogu smatrati nedostacima stvari, već eventualnim ekonomskim rizikom koji utiče na vrednost udela. Ta vrednost može biti predmet posebnog ugovaranja (npr. umanjenja cene), ali ne i osnov za ličnu obavezu prodavca da naknadi troškove koje je imalo treće lice.

Ne stoje ni revizijski navodi da je potraživanje tužioca prema tuženom nezavisno od društava BCI Marketing i Beta Radio. Prema utvrđenom stanju, obaveze prema poveriocima su izmirile navedene kompanije iz sopstvene imovine. Tužilac nije bio poverilac, niti je preneo na sebe potraživanja tih društava. Prema članu 210. ZOO, neosnovano obogaćenje postoji ako nečija imovina pređe u imovinu drugog lica bez pravnog osnova. U konkretnom slučaju, eventualna isplata tužiocu bi dovela upravo do povećanja njegove imovine bez pravnog osnova.

Sledom navedenog, Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je utvrdio ništavost spornih ugovornih odredaba u smislu člana 103. ZOO.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković