Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom na koju se u reviziji ukazuje, budući da je drugostepeni sud prihvatio činjenično stanje na osnovu dokaza izvedenih u prvostepenom postupku, te nije otvarao glavnu raspravu. Revident ukazuje na bitnu povredu odredaba člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Međutim, navedena bitna povreda odredaba parničnog postupka nije razlog za izjavljivanje revizije, budući da se revizija u smislu člana 407. stav 1. tačka 2) ZPP može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom jedino iz člana 374. stav 2. tač. 6), 8), 10) i 11) navedenog zakona.

Prema činjeničnom stanju, utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužilac je primarnim tužbenim zahtevom tražio da se prema prvobitno označenim tuženima: Republika Srbija, „Elixir Group“ d.o.o. Šabac, ZZ „Jedinstvo“ Ivanjica, „Stanić“ d.o.o. Arilje i „Matis mebl“ d.o.o. Ruma utvrdi da je ništavo sudsko poravnanje zaključeno pred Privrednim sudom u Čačku R 5/16 od 09.05.2016. godine u stavu І tačka 6. i stavu ІІ, utvrđenje da su bez pravnog dejstva Ugovori o kupoprodaji zaključeni 21.05.2019. godine između „Elixir Food“ d.o.o. Šabac i „Stanić“ d.o.o. Arilje (sa aneksom tog ugovora) i 22.05.20020. godine između „Stanić“ d.o.o. Arilje i „Matis mebl“ d.o.o. Ruma i utvrđenje da je tužilac korisnik i imalac prava na kp. br. 3601 i 3602/19, obe u KO Šume. Eventualnim tužbenim zahtevom tužilac je tražio da se prema tuženoj Republici Srbiji utvrdi da je po osnovu održaja stekao pravo svojine na kp. br. 3601 KO Šume i da se obavežu „Elixir Group“ d.o.o. Šabac, „Stanić“ d.o.o. Arilje i „Matis mebl“ d.o.o. Ruma da tužiocu solidarno isplate odgovarajuću naknadu u novcu. Nakon zaključenja sudskog poravnanja između tužioca i „Elixir Group“ d.o.o. Šabac, „Stanić“ d.o.o. Arilje i „Matis mebl“ d.o.o. Ruma, kojim je konstatovano da je „Matis mebl“ vlasnik kp. br. 3602/19 KO Šume i da su punovažni zaključeni navedeni Ugovori o kupoprodaji, te nakon što je isti obavezan da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati 25.000,00 eura u dinarskoj protivvrednosti, tužilac je povukao tužbu u delu primarno postavljenog tužbenog zahteva u odnosu na sve tužene, a ostao je pri tužbenom zahtevu, koji je bio opredeljen kao eventualni - za utvrđenje prava svojine na kp. br. 3601 KO Šume po osnovu održaja u odnosu na tuženu Republiku Srbiju.

U postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je da su presudom Privrednog suda u Užicu P 478/92 od 06.10.1992. godine utvrđena sredstva, prava i obaveze bivše ZZ „Poljoprodukt“ Ivanjica u neotpisanoj vrednosti sa stanjem na dan 31.12.1991. godine i izvršeno je njihovo raspoređivanje na parnične stranke: tužioca u ovom postupku, ZZ „Jedinstvo“ Ivanjica i ZZ „Produkt“ Ivanjica. Prema navedenoj presudi, tužiocu je pripalo zemljište evidentirano na kontu 010.015, deo 016, deo 018. Takođe, presudom na osnovu priznanja Privrednog suda u Čačku P 376/2012 od 23.02.2015. godine, a na koju su se pozvali nižestepeni sudovi i koja se nalazi u spisu predmeta, utvrđeno je između ostalog, da je tužilac po osnovu pravnog sledbeništa i deobe isključivi korisnik južnog dela KP br. 3601/1 KO Šume u merama i granicama opisanim u navedenoj presudi i istočnog i južnog dela KP br.3601 KO Šume, što su tuženi u tom postupku dužni da priznaju i omoguće tužiocu nesmetano korišćenje navedenih nepokretnosti i dopuste mu da upiše ta svoja prava u javnim knjigama. Prvostepeni sud je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka geodetske struke utvrdio da je KP br. 3601 KO Šume, u površini upisanoj U SKN Ivanjica, istovetna zemljištu opisanom u stavu III 2. pod b presude na osnovu priznanja P 376/2012 od 23.02.2015. godine, koje je po navedenoj presudi pripalo tužiocu na korišćenje. Utvrđeno je i to da je stavom ІІ Poravnanja zaključenog u predmetu Privrednog suda u Čačku R 5/2016 dana 09.05.2016. godine konstatovano da je AD „Ledenice“ - u stečaju Ivanjica, kao pravni sledbenik 33 „Poljoprodukt“ Ivanjica, imalac prava korišćenja KP br. 3601 KO Šume u površini od 7.335m2, te da tužilac nema punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine redovnim održajem u smislu čl. 28. st. 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Navedeni zaključak prvostepeni sud zasniva i na činjenici da nepokretnost, koja je pripala tužiocu po osnovu presude na osnovu priznanja P 376/2012, na način kako je opisana u navedenoj presudi, nije mogla biti upisana u javne knjige i navedena presuda nije bila podobna za upis u smislu čl. 86, 87. i 88. Zakona o državnom premeru i katastru. Iz ovih razloga je i izrađen projekat parcelacije i zaključeno poravnanje, te je po osnovu poravnanja R 5/2016, navedeno zemljište upisano na AD „Ledenice“ - u stečaju kao držaoca u merama i granicama opisanim u napred navedenoj presudi. Navedeno pravno lice je brisano iz registra APR 16.09.2016. godine, po okončanju stečajnog postupka, a rešenjem SKN Ivanjica od 06.06.2023. godine upisana je Republika Srbija kao imalac javne svojine na kp. broj 3601 KO Ivanjica.

Kod ovakvog činjeničnog utvrđenja, prvostepeni sud zaključuje da je tužilac pravo svojine na KP br. 3601 KO Šume stekao vanrednim održajem, jer je savestan držalac više od 20 godina. Prema obrazloženju prvostepenog suda, tužilac je bio u mirnoj i nesmetanoj državini sporne nepokretnosti od 1992. godine - kako je to naveo saslušani zastupnik tužioca, koje zemljište je tužilac obrađivao sejanjem različitih kultura, a tuženi nije dokazao da je državina tužioca bila nesavesna. Imajući u vidu navedeno, a na osnovu čl. 28. st. 4, 30. st. 1. i 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i primenom pravila o teretu dokazivanja iz čl. 231. ZPP, prvostepeni sud zaključuje da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, pa je doneo odluku kao u stavu prvom izreke prvostepene presude.

Drugostepeni sud je stanovišta da je pravilno prvostepeni sud našao da tužilac nije imao punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine redovnim održajem, u smislu odredbe člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ali da nije pravilan zaključak da je tužilac stekao svojinu na predmetnoj parceli putem vanrednog održaja. Za sticanje prava svojine vanrednim održajem, u smislu odredbe člana 28. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, prema shvatanju drugostepenog suda, potrebno je da je tužilac bio savestan. Činjenica da je u predmetu Privrednog suda u Čačku P 376/12 tužilac tražio da se utvrdi njegovo pravo korišćenja, a ne svojine, pre isteka dvadesetogodišnjeg roka propisanog odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ukazuje na to da tužilac nije ni smatrao da je bio nosilac prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, te da nije ni mogao biti savestan držalac, prema stanovištu drugostepenog suda. Imajući u vidu navedeno, drugostepeni sud zaključuje da nema uslova za primenu instituta vanrednog održaja, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Vrhovni sud nalazi da je izneto stanovište drugostepenog suda pravilno i da je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo.

Prema odredbi člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Sl. list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Sl. list SRJ", br. 29/96 i "Sl. glasnik RS", br. 115/2005 - dr. zakon), pravo svojine stiče se i po samom zakonu i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom. Prema članu 21. istog zakona, po samom zakonu pravo svojine stiče se i održajem. Prema odredbi člana 28. stav 2. istog zakona, savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina, a prema odredbi člana 28. stav 4. istog zakona savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Prema odredbi člana 30. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj. Prema odredbi člana 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, državina je zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. Državina je savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Savesnost državine se pretpostavlja.

Iz napred citiranih odredbi Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa sledi da je jedan od načina sticanja prava svojine održaj. Održaj je originaran način sticanja prava svojine na osnovu državine određenog kvaliteta i proteka vremena. Državina predstavlja faktičku vlast na stvari. Zakon ne definiše šta se podrazumeva pod faktičkom vlašću na stvari, ali da bi se radilo o državini na osnovu koje se održajem može steći pravo svojine potrebno je da držalac preduzima radnje na osnovu kojih se osnovano može zaključiti da je držalac stvari, odnosno da se držalac prema stvari ponaša kao vlasnik. Postoje dve vrste održaja, redovan i vanredni. Revident ukazuje na to da su ispunjeni uslovi za vanredni održaj i da je imao mirnu i savesnu državinu u višedecenijskom kontinuitetu na predmetnoj parceli. Vrhovni sud je, međutim, na stanovištu da je pravilan zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nema uslova za vanredni održaj. Od 04.07.1996. godine, stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (Sl.list SFRJ br. 29/96) bilo je moguće da se stekne svojina i na nepokretnostima u društvenoj svojini, kada je brisan član 29. ranije važećeg Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima, kojim je to bilo zabranjeno. Tužilac je ukazivao na to da su presudom Privrednog suda u Užicu P 478/92 od 06.10.1992. godine utvrđena sredstava, prava i obaveze bivše ZZ „Poljoprodukt“ Ivanjica u neotpisanoj vrednosti sa stanjem na dan 31.12.1991. godine i da je izvršeno njihovo raspoređivanje na parnične stranke: tužioca u ovom postupku, ZZ „Jedinstvo“ Ivanjica i ZZ „Produkt“ Ivanjica. Prema navedenoj presudi, tužiocu je pripalo zemljište evidentirano na kontu 010.015, deo 016, deo 018, ali tada je zemljište bilo u društvenoj svojini. U spisu se nalazi Izveštaj SKN Ivanjica od 26.10.2022. godine - u koji Izveštaj je prvostepeni sud izvršio uvid, te iz kojeg se proizizlazi da je za KO Šume obnovom premera 1991. godine na kat parc. 3601 - upisana društvena svojina, pa nadalje upisan sled korisnika predmetne parcele. U vreme podnošenja tužbe kao nesporno je utvrđeno da je kod SKN Ivanjica bila upisana AD „Ledenice“ – u stečaju Ivanjica, kao držalac predmetne nepokretnosti, pri čemu je bilo upisano da se radi o društvenoj svojini. Ovi podaci su javno dostupni i tužilac je svakako upoznat sa ovakvim stanjem. Vrhovni sud je imao u vidu to da je tužilac je bio u neposrednoj državini sporne nepokretnosti od 1992. godine, odnosno da je isti sadio kulture na predmetnom zemljištu. Međutim, nisu ispunjeni uslovi za vanredan održaj budući da je tužilac znao na osnovu napred navedenih javno dostupnih podataka da je na predmetnom zemljištu bila upisana društvena svojina. Da je tužilac znao da nema prava svojine na predmetnoj nepokretnosti ukazuje i to da je po osnovu presude zbog priznanja Privrednog suda u Čačku P 376/12 od 23.02.2015. godine tužilac upravo imao pravo isključivog korišćenja predmetne nepokretnosti, a ne pravo svojine budući da je u tom postupku tužilac i podneo tužbu radi utvrđenja prava korišćenja na predmetnoj nepokretnosti. Savesna državina je kada držalac ne zna i ne može da zna da stvar, koju drži nije njegova i savesnost se pretpostavlja. Međutim ova pretpostavka je oboriva i u vezi sa tim, kod činjenice da je tužilac znao da predmetnu nepokretnost drži kao korisnik, a ne kao vlasnik, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je državina tužioca nesavesna, pa samim tim ni protek vremena u periodu od 04.07.1996. godine, pa do dana podnošenja tužbe, nije mogao voditi sticanju prava svojine putem vanrednog održaja.

Sledom svega navedenog, kako nisu ispunjeni uslovi za vanredni održaj, neosnovana je revizija tužioca, te je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković