Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima i Odluke o plaćanju komunalnih usluga na teritoriji grada Beograda, nakon ocene neosnovanosti istaknutog prigovora nedostatka pasivne legitimacije, obavezan je tuženi da tužiocu, za period od januara 2013. godine zaključno sa novembrom 2013. godine, isplati dug za izvršene komunalne usluge. Prema datim razlozima, tuženi primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP nije dokazao da je za sporni period prema tužiocu ispunio obavezu plaćanja naknade za pružene komunalne usluge, niti da je tužilac izdavao neodgovarajuće račune utoliko što se isti odnose na poslovni prostor, a ne na stan koji je u vlasništvu tuženog.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima stranaka, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, a radi razmatranja pravnog pitanja opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Revizijom se osporava ocena dokaza i pravilno utvrđeno činjenično stanje, što ne predstavlja razlog za primenu instituta izuzetne dozvoljenosti revizije. Primena ovog instituta je predviđena isključivo za pitanja materijalnog prava, pa je potrebno da se u reviziji jasno navede pravno pitanje čije se razmatranje predlaže i obrazloži potreba njegovog razmatranja u smislu ispunjenja uslova propisanih u članu 404. stav 1. ZPP, što u konkretnom slučaju nije učinjeno. Iz odluke koju je tuženi dostavio uz reviziju ne proizlazi zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji. Pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom, kakav je u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Tuženi tokom postupka nije ukazivao na nepravilnosti u postupku koji je prethodio donošenju zaključka o izvršenju, odnosno da mu tužilac pre pokretanja postupka naplate potraživanja nije uručio obaveštenje o osnovu u visini duga, niti mu ostavio dodatni rok za izmirenje duga, pa ti navodi, istaknuti u reviziji, nisu bili predmet ocene nižestepenih sudova, zbog čega su bez uticaja na drugačiju odluku o dozvoljenosti izuzetne revizije.

Iz navedenih razloga, nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici dozvoli odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, pa je Vrhovni sud primenom člana 404. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi odredbe člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Predlog za izvršenje u ovoj pravnoj stvari podnet je 31.01.2014. godine. Vrednost predmeta spora je 19.207,45 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja predloga za izvršenje u smislu odredbi člana 468. ZPP, to se radi o sporu male vrednosti u kojem protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković