Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011…18/2020), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na neodređeno vreme po osnovu ugovora o radu od 20.10.2015. godine, na radnom mestu ... . Rešenjem tuženog od 23.12.2019. godine, otkazan joj je ugovor o radu kao tehnološkom višku i konstatovano da je isplaćena otpremnina u iznosu od 53.318,11 dinara. Pre donošenja pobijanog rešenja tuženi je 02.12.2019. godine doneo Odluku o sprovođenju tehnoloških i organizacionih promena u svom poslovanju, kojom je utvrđeno da se usled organizacionih promena u načinu rada u proizvodnji očekuje smanjenje obima posla u dosadašnjim poslovnim aktivnostima, te i smanjenje iskorišćenosti kapaciteta radnih mesta, između ostalog i na radnom mestu na kome je tužilja radila. Konkretno, na nivou poslodavca je smanjen broj izvršilaca za ukupno 18 radnika, dok je na radnom mestu tužilje smanjen broj izvršilaca za 8 radnika. Tuženi je dao nalog Službi ljudskih resursa da proveri mogućnost premeštaja zaposlenih na druge poslove, rada kod drugog poslodavca, prekvalifikacije ili dokvalifikacije, te da, ako ništa od navedenog nije moguće, predloži kriterijume za utvrđivanje tehnološkog viška i predloži način ocenjivanja zaposlenih. Dana 12.02.2019. godine tuženi je doneo Odluku kojom su određeni kriterijumi za utvrđivanje tehnološkog viška. Kao prioritetan kriterijum je navedeno dobrovoljno prijavljivanje zaposlenih za raskid ugovora o radu. Preostali kretirijumi bi bili primenjeni tek ukoliko se dovoljan broj zaposlenih ne javi dobrovoljno. Tužilja je 18.12.2019. godine svojeručno napisala i potpisala izjavu kojom se, na osnovu odluke tuženog od 12.12.2019. godine, dobrovoljno prijavila da joj prestane radni odnos kod tuženog kao tehnološkom višku, te da na osnovu otkaza ugovora o radu ostvari pravo na otpremninu i stekne pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti. Uzimajući u obzir ovu izjavu, tuženi je 20.12.2019. godine doneo Odluku kojom je utvrdio smanjenje broja zaposlenih na nivou društva, a kojom je između ostalog, tužilja svrstana u grupu zaposlenih koji predstavljaju tehnološki višak. Tužilji je dostavljeno i obaveštenje o posledicama prestanka radnog odnosa, dana 23.12.2019. godine, koje je potpisala. Rešenje o otkazu ugovora o radu doneto je 23.12.2019. godine i potpisano je od strane BB, rukovodioca ljudskih resursa kod tuženog, po ovlašćenju prethodnog direktora tuženog.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenio materijalno pravo iz odredbi Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14) i ocenio da je osnovan zahtev za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu od 23.12.2019. godine i vraćanje na rad, jer odluka tuženog od 20.12.2019. godine, kojom je utvrđeno smanjenje broja zaposlenih kod tuženog, nije bila na pravnoj snazi u momentu donošenja pobijanog rešenja o otkazu ugovora o radu.

Prema stanovištu drugostepenog suda Odluka tuženog od 20.12.2019. godine predstavlja pojedinačni pravni akt poslodavca, koji stupa na snagu danom donošenja, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev odbio kao neosnovan.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

U sporu u kome se ispituje zakonitost otkaza ugovora o radu zaposlenom zbog toga što usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla, na poslodavcu je teret dokazivanja postojanja ovih promena i posledica do kojih oni dovode. U konkretnom slučaju, Odlukom tuženog od 12.12.2019. godine su određeni kriterijumi za utvrđivanje tehnološkog viška, pri čemu je prioritetan kriterijum dobrovoljno prijavljivanje zaposlenih za raskid ugovora o radu. Kako se tužilja izjavom od 18.12.2019. godine saglasila da joj radni odnos prestane po osnovu tehnološkog viška, tuženi poslodavac nije primenio druge kriterijume za njeno oglašavanje tehnološkim viškom te je 23.12.2019. godine doneo pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu.

Ovo podrazumeva da rešenje tužene o prestanku radnog odnosa tužilji nije doneto na osnovu odluke poslodavca o proglašenju tužilje za tehnološki višak već na osnovu pisanog zahteva tužilje kojim se ona sama dobrovoljno prijavila da joj radni odnos prestane po ovom osnovu. U takvoj situaciji rešenje tužene ima deklarativni a ne konstitutivni karakter.

Neosnovani su navodi tužilje istaknuti u reviziji da BB nije imala ovlašćenje za zastupanje tužene odnosno za potpisivanje osporenog rešenja jer je drugostepeni sud pravilno utvrdio da je BB imala ovlašćenje direktora da potpiše sporno rešenje o otkazu ugovora o radu, pošto je 15.08.2018. godine ovlašćena od strane tadašnjeg direktora tuženog društva VV da u ime direktora potpiše akte društva kojima se odlučuje o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih. Činjenica da je u vreme donošenja osporenog rešenja direktor tuženog bio GG, nije od značaja za validnost navedenog ovlašćenja jer isti nije opozvao ovlašćenje za potpisivanje akta društva koje je BB dao prethodni direktor i isto je nastavilo da važi i u periodu potpisivanja predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu tužilji. Neosnovani su navodi tužilje istaknuti u reviziji da je razlog za prestanak radnog odnosa tužilji tehnološke, ekonomske i organizacione promene kod tuženog, a ne dobrovoljno prijavljivanje za status tehnološkog viška i razlog za prestanak potrebe za radom, jer u konkretnom slučaju rešenje tužene o prestanku radnog odnosa tužilji nije doneto na osnovu odluke poslodavca o proglašenju tužilje za tehnološki višak, već na osnovu pismenog zahteva tužilje kojim se ona sama dobrovoljno prijavila da joj radni odnos prestane po ovom osnovu.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode, kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, pa ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tužilja nije uspela u revizijskom postupku, pa nema pravo na troškove tog postupka koje je tražila i opredelila u smislu člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković