Istom presudom, okrivljeni Zoran Perić je obavezan na osnovu člana 264. stav 1. ZKP, da snosi troškove krivičnog postupka, dok je oštećena AA upućena da imovinskopravni zahtev ostvari u parnici.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 105/25 od 10.04.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog Zorana Perića, a prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Zorana Perića, advokat Dušan Grujić, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i povrede prava na pravično suđenje zajemčeno Ustavom RS iz člana 32. i 34., kao i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijanu drugostepenu odluku i okrivljenog oslobodi od optužbe i odluči da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžeta ili da ukine pobijanu drugostenu odluku i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili ukine obe pobijane odluke i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koja je održana bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, navodima da se pobijane presude zasnivaju na nezakonitim dokazima i to nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra dr Anđelke Ilić i psihologa Tatjane Milenković.

S tim u vezi branilac okrivljenog ističe da su navedena veštačenja izvedena bez prisustva branioca po službenoj dužnosti okrivljenog, da branilac nije obavešten o navedenim radnjama, te je okrivljenom uskraćeno pravo na odbranu, na koji način su povređene i odredbe člana 300. ZKP.

Pored toga, ističući povredu odredaba člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac ističe kao nezakonite dokaze i iskaze svedoka BB i svedoka VV, koji nisu neposredni očevici događaja, te da je sud iste trebalo da ispita u skladu sa procesnim pravilima o ispitivanju svedoka na glavnom pretresu, pa sud nije mogao zasnovati odluku na njihovim iskazima.

Navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog Zorana Perića, advokat Dušan Grujić, isticao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud – Apelacioni sud u Nišu je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude Kž1 105/25 od 10.04.2025. godine je dao jasne i dovoljne razloge za svoj stav da su bili ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 300. ZKP prilikom preduzimanja radnje veštačenja u fazi istrage, odnosno da je branilac bio prisutan na glavnom pretresu prilikom ispitivanja veštaka neuropsihijatra dr Anđelke Ilić i psihologa Tatjane Milenković, kao i da su prilikom ispitivanja svedoka BB i svedoka VV bili ispunjeni svi procesni uslovi (strana 3, treći i četvrti stav drugostepene presude), koje razloge Vrhovni sud u svemu prihvata i, u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na njih upućuje.

Branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, navodima da se u konkretnom slučaju radi o presuđenoj stvari i povredi načela „ne bis in idem“, imajući u vidu da je povodom istog događaja, u kome su učestvovala ista lica okrivljeni i oštećena, u isto vreme i na istom mestu, okrivljeni osuđen presudom Osnovnog suda u Aleksincu K 72/24 od 18.05.2024. godine, zbog krivičnog dela krađa iz člana 203. stav 1. KZ. Samim tim okrivljeni je osuđen za krivično delo koje proističe iz istog događaja, odnosno dva puta je osuđen za isti događaj, na koji način je sud povredio odredbe člana 4. stav 1. ZKP i člana 34. stav 4. Ustava RS i čl. 4 Protokola br. 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog Zorana Perića, advokat Dušan Grujić, takođe je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud – Apelacioni sud u Nišu je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude Kž1 105/25 od 10.04.2025. godine je dao jasne i dovoljne razloge za svoj stav da se ne radi o presuđenoj stvari (strana 2, poslednji stav i strana 3 prvi stav drugostepene presude), koje razloge Vrhovni sud u svemu prihvata, i u smislu člana 491. stav 2. ZKP, na njih upućuje.

Pitanje utvrđivanja identiteta dela je ključno pitanje, s obzirom na to da se jednim društveno neprihvatljivim ponašanjem mogu istovremeno ugroziti različita zaštićena dobra, u konkretnom slučaju kako su to pravilno ocenili nižestepeni sudovi jednim krivičnim delom je ugrožena imovina kao zaštitni objekt, a drugim polna sloboda, te su na taj način ostvarena obeležja dva kažnjiva dela, koja mogu biti u nadležnosti istog ili različitih organa gonjenja iste države. Prema tome, Vrhovni sud je utvrdio da je kažnjivo ponašanje okrivljenog zahtevalo dva odgovora, kako krivičnu sankciju zbog toga što je okrivljeni oduzeo tuđu pokretnu stvar, tako i krivičnu sankciju, zbog toga što je upotrebom sile prinudio oštećenu na sa obljubom izjednačen čin, pri čemu je svaki odgovor težio ostvarenju različite svrhe, odnosno zašititi različitih dobara. Svaka od izrečenih sankcija je imala svrhu kažnjavanja i dva različita odgovora na kažnjivo ponašanje. Takođe, vođenje dvostrukog postupka, uz mogućnost izricanja različitih sankcija, bilo je predvidivo za okrivljenog, koji je morao znati da je krivično gonjenje za krivično delo silovanje, kao i izricanje krivične sankcije bilo verovatno, iako je za isti događaj prethodno krivično odgovarao zbog krađe. Pored toga, Viši sud u Nišu je izvodio dokaze koji su bili relevantni za utvrđivanje krivične odgovornosti okrivljenog za krivično delo silovanje, a Osnovni sud u Aleksincu je izvodio dokaze od uticaja na imovisko krivično delo.

Dakle, kao prvo, zaključuje se da su se u oba postupka ostvarile usklađene svrhe koje se međusobno dopunjuju i čine jedan jedinstven postupak, kao drugo, vođenje dva postupka, uz mogućnost kumulativnog izricanja različitih kazni, bilo je predvidivo za okrivljenog, koji je od samog početka morao znati da je krivično gonjenje za navedeno krivično delo, kao i izricanje zatvorske kazne, bilo moguće, čak i verovatno i kao treće, izbegnuto je dupliranje izvođenja dokaza u ova dva postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, okrivljeni nije pretrpeo bilo kakvu nesrazmernu štetu ili nepravdu zbog vođenja dva postupka i sankcionisanje različitim sankcijama, a između navedenih krivičnih postupka je postojala dovoljno bliska povezanost, kako u sadržinskom, tako i u vremenskom pogledu, te se može smatrati da čine deo jedinstvene celine.

Stoga se, po nalaženju Vrhovnog suda, ocenjuju neosnovanim navodi zahteva branioca okrivljenog Zorana Perića kojima se ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda na štetu ovog okrivljenog učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu ističe bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP u vezi člana 113. ZKP i člana 3. ZKP.

Ostalim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe da su pobijane presude zasnovane isključivo na iskazu ošećene AA, da prvostepeni sud nije potpuno utvrdio činjenično stanje, te osporava razloge koje je sud uzeo kao dokazane i druge odlučne činjenice, kao i da je izostala ocena protivrečnih dokaza. Branilac dalje ističe da sud tokom postupka nije hteo da prihvati predlog dokaza odbrane da se sprovede neuropsihijatrijsko veštačenje oštećene da se utvrdi da li je ista sklona konfabulacijama, imajući u vidu starosnu dob, kao i terapiju koju koristi, a sve u cilju utvrđivanja verodostojnosti njenog iskaza. Pored toga, branilac ističe da je sud pogrešno ocenio dokaze odnosno iskaze svedoka BB i VV, da isti nisu potkrepljeni drugim dokazima i da su imali samo posredna saznanja o događaju. Takođe ističe da je oštećena pregledana od strane lekara 16 sati nakon događaja, što je dug period, te da povrede nisu konstatovane od strane lekara i da bi u slučaju sumnje, sud trebalo presudu da donese u korist okrivljenog, posebno u delu nanetih povreda oštećenoj da li ih je uopšte bilo i da li ih je naneo okrivljeni. Branilac ističe da sud u toku prvostepenog postupka nije pravilno ocenio postojanje subjektivnih elemenata krivičnog dela. Svim ovim navodima branilac okrivljenog polemiše sa utvrđenim činjeničnim stanjem i ocenom dokaza i izvodi zaključke suprotne činjeničnim utvrđenjima nižestepenih sudova, na koji način ukazuje na povredu odredbe člana 440. ZKP.

Branilac okrivljenog ističe i povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, navodima da je pogrešna odluka suda u pogledu izrečene krivične sankcije, te u vezi navedenog ističe okolnosti koje su od značaja prilikom odmeravanja kazne zatvora iz člana 54. KZ, kao i činjenicu da je sud iako je primenio odredbu člana 55a KZ izrekao neadekvatnu i prestrogu kaznu okrivljenom, te se osvrće i na pravne posledice osude i kako će to uticati na okrivljenog.

Međutim, povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP u vezi člana 113. ZKP i člana 3. ZKP, člana 440. ZKP i 441. stav 1. ZKP, shodno odredbi člana 485. ZKP, nisu predmet razmatranja od strane Vrhovnog suda u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, dakle nisu dozvoljeni razlozi, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog preko branioca, zbog čega je Vrhovni sud, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u navedenom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković